Epski gradovi

SPLIT, Saplet, Splet, Spljet

Split: centar starog grada sa obrisima nekadašnje Dioklecijanove palate

Split: Dioklecijanova palata (rekonstrukcija)

Istorijski nazivi

Aspalathos, Spalato, Spalatro, Spalatum

Etimologija

Ikav. Split, jekav. Spljet, ekav. Splet, stsrp. Splětь od grč. Aspálathos ‘biljka žukovina, brnistra’, preko poznolat. Spalatum, lok. *Spéletī (Skok III 312b). (A.L.)

Atribucija

Split

bijeli: Posla’ sam je Splitu bijelome (Vuk III,Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета, Београд
Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846, Београд, 1988. (Vuk III) 86:53)
kameni: Pa je posla Splitu kamenome (MH IV,Hrvatske narodne pjesme, skupila i izdala Matica hrvatska. Odio prvi. Junačke pjesme.
I/4. Junačke pjesme (muhamedovske), knjiga četvrta, uredio Dr Luka Marjanović, Zagreb, 1899. (MH IV) 32:165)
bez atribucije: Vod’te roblje Splitu na galije (ER 172:15)

Saplet

Splet

grad: Pak on ide preko Spleta grada (Vuk VII,Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање.
Пјесме јуначке средњијех времена, књига седма, Београд, 1900. (Vuk VII) 42:92)
grad bijeli: Baš u Spletu gradu bijelome (Vuk VII,Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање.
Пјесме јуначке средњијех времена, књига седма, Београд, 1900. (Vuk VII) 42:27)
bijeli: Ko bi ot'šo u Spleta bijela (Vuk VII,Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање.
Пјесме јуначке средњијех времена, књига седма, Београд, 1900. (Vuk VII) 42:42,); ER 59
kaurski: Fatićeš se Spleta kaurskoga (SMСима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. (SM) [Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.] 72:59)
lijepi od primorja: Knjigu piše kralju Matijaše / od lijepa Spleta od primorja (ER 59:1-2)
u primorju: Kako bijem Spleta u primorju (ER 59:10)
na krajinu: Oćera ga Spletu na krajinu (SMСима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. (SM) [Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.] 110 :100)
bez atribucije: I za njime sve iz Spleta Turke (Vuk VII,Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање.
Пјесме јуначке средњијех времена, књига седма, Београд, 1900. (Vuk VII) 42:71); ER 59

Spljet

bijeli: Dokle Spljetu dođe bijelome (SMСима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. (SM) [Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.] 152:104)

Geografski položaj

43° 30’ N, 16° 27’ E

Grad i luka u srednjoj Dalmaciji (Hrvatska).

Istorijat

Sedište Splitsko-dalmatinske županije. Leži na poluostrvu koje s ostrvom Čiovom zatvara Kaštelanski zaliv. U neposrednom zaleđu su planine Mosor i Kozjak s Kliskim vratima. Istorijsko jezgro grada čine Dioklecijanova palata i deo grada unutar mletačkih odbrambenih zidova iz XVII v.
Grad je nastao unutar zidina prostrane palate rimskog cara Dioklecijana (IV v.) koja ima odlike i vojnog logora i rimske vile. Počeci srednjovekovnog Splita datiraju se u prvu polovinu VII v. kada je Dioklecijanova palata poslužila kao utočište stanovnicima obližnjeg naselja Spalatum (Aspalathos) i većem broju izbeglica iz Salone (vide ). Nakon pokrštenja stanovništva, carev mauzolej je pretvoren u katedralu, a Jupiterov hram u krstionicu.
U sastavu vizantijske teme Dalmacija Split se razvijao kao posebna upravna i privredna jedinica. Budući da je – uz pomorstvo – temelj opstanka grada činilo i njegovo agrarno zaleđe, uskoro se razvijaju čvrste veze sa slovenskim stanovništvom u okolini, što otvara put postupnoj slavizaciji splitskog romanskog građanstva. Svedočanstvo o tome sadržano je i u hronici Tome Arhiđakona prema kojoj su vizantijski carevi omogućili Splićanima slobodno obrađivanje polja u zaleđu. Kasnije, u vreme cara Vasilija I, Splićani su plaćali hrvatskim vladarima u ime danka 200 zlatnika pa je tada došlo do još užih ekonomskih veza između grada i okoline. U X v. splitska nadbiskupija je odlukama crkvenih sabora (925–928) uzdignuta na status mitropolije te su tako vizantijska Dalmacija i Hrvatska bile sjedinjene u crkvenom pogledu.
Od početka XI v. Split je izložen sve jačem mletačkom pritisku i nastojanju hrvatskih vladara da zavladaju gradovima vizantijske Dalmacije. Od 1105. grad priznaje suverenitet hrvatsko-ugarskih kraljeva, stekavši autonomiju na osnovu starih municipalnih prava čija je autentičnost danas sporna. Poslednji put bio je pod upravom Vizantije u razdoblju 1165–1180. kada se javlja kao sedište vizantijskog upravitelja za Dalmaciju i Hrvatsku.
U XIII v. razvitak komune dostiže vrhunac. Ugovorima o prijateljstvu s jadranskim gradovima Pizom (1169), Piranom (l192) i Fermom (potkraj XII v.) građani su pokušali da se osamostale i da ojačaju ekonomski razvoj grada. Gradsku vlast drže priori tj. komesi koji se od 1207. biraju i između hrvatskih velikaša. Život srednjovekovne komune često su potresali lokalni sukobi sa Cetinjanima, Drnišanima i Trogiranima, unutarnji sporovi između komune i nadbiskupije, i najzad sporovi između plemića i pučana.
U XIV v. Split se nalazi u vlasti Mletaka (od 1327), hrvatsko-ugarskog vladara Ludovika I Anžujskog (od 1357. do nešto pre 1390), bosanskih vladara Tvrtka I Kotromanića i Dabiše, a nakon kraćeg razdoblja vlasti Žigmunda Luksemburškog, pristaje uz Ladislava Napuljskog (1402). U isto vreme splitski herceg postaje Hrvoje Vukčić Hrvatinić (1403–1413), a 1420. grad ulazi u sastav Mletačke republike, pod čijom će upravom ostati sve do njene propasti 1797. Iako je mletačka ekonomska politika takođe delimično uticala na postupnu stagnaciju splitske privrede, temeljni uzroci opšteg slabljenja splitskog društva počivali su na sve žešćim turskim prodorima u Primorje (od sredine XV v.) i postupnom sužavanju agrarno-stočarskog zaleđa. Uprkos tome, tokom celog XV i XVI v. Split zadržava status jedne od vodećih kulturnih sredina na istočnoj jadranskoj obali. Krajem XVI v. mletačka vlast nastoji da Split učini glavnom izvoznom lukom na istočnoj jadranskoj obali (tzv. splitska skala). Privremeni zalet splitske trgovine omeli su ratovi (Kandijski i Morejski), te se grad postupno oporavlja tek u XVIII v. Na osnovu odredaba Kampoformijskog mira 1797. Split ulazi u sastav Austrije; Požunskim mirom 1805. predan je Francuzima (1805–1813), pod čijom je upravom najpre bio u sastavu kraljevine Italije (1805–1809), a potom Ilirske provincije (1809–1813). Za francuske uprave ukinut je srednjovekovni gradski statut i uveden moderniji upravni sistem koji se više nije temeljio na staleškim razlikama.

Epski kontekst

Pesme pominju Split i kao turski grad – u kome sede Vrčić Ibrajim (Vuk VII, 42) i Bojičić Alija (SANU II, 81) – iako on to nikad nije bio, i kao latinski grad u kome vojsku protiv kralja Vukašina predvodi strašni „pop Splećanin” (SM 152). U ER 59 Split se javlja kao grad kralja Matijaša (epsko ime Matije Korvina), ali i kao trg roblja:
vodite robje Splitu na galije (ER 172:15).
U jedinoj muslimanskoj pesmi koja ga pominje (MH IV, 32), Split se javlja kao mesto u kome živi Sava Krnjetina, pobratim Vuka Brinjanina.

Literatura

1969

Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, сакупио га и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, „Нолит", Београд 1969. [s.v. Спљет] cobiss

1975

Даничић, Ђура : Рјечник из књижевних старина српских, 1 -3, фототипско издање „Вук Караџић", Београд 1975. [3:143]

1997

Hrvatski leksikon, I-II, Naklada Leksikon d.o.o., Zagreb 1997. [tom II]

EPSKI GRADOVI - leksikon