SOLUN, Solunić, Seljanik

sl1

Solun, stare zidine

sl1

Solun, Bela kula

Istorijski nazivi

Thessalonica, Thessaloniki, Selanik

Etimologija

Od gr. Thessaloníkē, Saloníkē, možda preko lat. Salona (up. arom. Sărună), (Skok III 305b). (A.L.)

Atribucija

Solun

Solunić Seljanik

Geografski položaj

40º 38’ N, 22º 58’ E   
Grad i luka u severnoj Grčkoj.

Istorijat

Leži na krajnjem s/i delu zaliva Termaikos (Thermaikos kolpos) u Egejskom moru, na zapadnim ograncima planine Hortijatis.
Osnovao ga je 316. pre n.e. Kasandro, vojvoda Aleksandra Velikog. Smatra se da je gradu dao ime u čast svoje žene Tesalonike, ćerke Filipa II i Aleksandrove polusestre. Kada je 146. pre n.e. Makedonija postala rimska provincija, Solun je postao glavni grad i time centar rimske administracije. Napretku Soluna je doprineo njegov status slobodnog grada, kao i činjenica da se nalazio na čuvenom putu Via Egnatia, koji je kroz grad činio osovinu istok–zapad od Balkana za Malu Aziju.
Solun je bio pod vizantijskom vlašću od 395. do 1430. Do pada pod Turke (1430), napadali su ga razni narodi – Huni, Vizigoti, Sloveni, Avari, Arabljani, Bugari, Normani i Srbi. Koristeći metež oko Četvrtog krstaškog pohoda koji je otpočeo napadom na Carigrad, bugarski car Kalojan je iste godine (1203) pokušao da osvoji Solun, ali nije uspeo, a 4 godine kasnije (1207) čak je i poginuo pri istom pokušaju.
Četvrti krstaški rat je kao jednu od posledica imao i osnivanje Solunske kraljevine (1204–1222) koju su u Grčkoj – posle raspada Vizantije – osnovali krstaši. Ova država je obuhvatala Tesaliju i južnu Makedoniju, a glavni grad joj je bio Solun. Njen osnivač i prvi kralj bio je italijanski markgrof Bonifačo od Monferata, koji je poginuo 1207, kad i car Kalojan. Kraljevina je pala 1224. kada je epirski despot Teodor Anđel osvojio Solun i uključio grad, zajedno sa ostalim delovima Solunske kraljevine, u sastav Epirske despotovine.
Solun se često pominje u starim srpskim pisanim izvorima („pravoslavijemь slovušti se bogohranimyj velikyj gradь Solunь”; „vь Solune” je zidao crkvu sv. Trojici kralj Milutin. „Carь Muratь primi Solunь 1430”; „uzeše turci crьkovь sv. Dimitrija u Solunu i učiniše mečitь 1499”).* U vreme turske vlasti, stradao je u velikom požaru 1569, a 1639. su ga opustošili Albanci.

Epski kontekst

Smeštanje Soluna na reku Moravu u SANU II, 78 i određivanje vojvode Prijezde kao njegovog držaoca, spada u atipične greške u epskoj geografiji i genealogiji. Siže je do detalja isti kao u „Smrti vojvode Prijezde” (Vuk II, 84), čak je i reka ista, samo je ime grada promenjeno, pa se umesto Stalaća javlja Solun:

Falio se turski car Memede:
„Otići ću belome Solunu,
Pogubiću Prijezdu vojvodu,
Obljubiću ljubu Prijezdinu,
Zadobiću đoku [sic!], dobra konja,
I ko tome sablju ćimarliju.”
Što s’ falio, to je uradio –
Skupio je tri hiljade vojske,
Otišao je belome Solunu.
Kad je došao do vode Morave,
Nije mogao vodu prigaziti,
Prigaziti niti priplivati,
Bavio se tri godine dana,
Polak mu se vojske pobolelo,
A polak mu skoro izginulo.
Vratio se natrag u Carigrad (1–16).

Kako je došlo do zamene Stalaća za Solun teško je pretpostaviti, pa će najpre biti da je u pitanju individualni eksces jednog (manje obdarenog i manje koncentrisanog?) pevača (vide i sličnu pesmu sa vodom i gradom Prominom u MH III, 5).
Oblik Seljanik je tursko ime za Solun i dolazi verovatno kao iskvarena forma grčkog imena Tesaloniki. Siže pesme Vuk IX, 31 ne ostavlja mesta sumnji da je u pitanju solunska luka.
Solun je, uz Budim, jedan od onih gradova koji u srpskom folkloru imaju i funkciju realija i simbolsku funkciju. Zbog toga se može naći i u drugim formama folklorne književnosti gde – po ugledu na Stambol i Budim – ima značenje bogatog i dalekog grada: „U Solunu su čakšire za marjaš, ali do Soluna sto somuna, a od Soluna sto somuna”. Njegov heroj zaštitnik je, uz sv. Dimitrija, i epski „bolani Dojčin” za koga Veselin Čajkanović 1925. kaže da mu je „tradicija još živa” (pokazuje se kuća u kojoj je bolovao, njegov grob itd.). Po Čajkanovićevom mišljenju, postoji mogućnost da se Dojčin preklopio sa još jednim epskim junakom – Dukom Senkovićem.

Postoji i jedan Solun kod Olova u Bosni.

Literatura

book1925Чајкановић, Веселин: Петнаест српских народних песама, уредио Др. Веселин Чајкановић, професoр универзитета, Из старих ризница 1, Београд.  [179]
book1969Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, сакупио га и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, „Нолит", Београд 1969.  cobiss
book1970Vojna enciklopedija, 1-10, Redakcija vojne enciklopedije, Beograd 1970-1975.Beograd 1980.  cobiss
book1973Imenik mesta и Jugoslaviji, „Službeni list", Beograd 1973.  [363]  cobiss
book1975Даничић, Ђура : Рјечник из књижевних старина српских, 1 -3, фототипско издање „Вук Караџић", Београд 1975.  [3:138*]
book2002Енциклопедија православља, 1-3, „Савремена администрација", Београд 2002  [tom 3]  cobiss