SKADAR, Skader, Škadarac

sl1

Scutari (Eugene Flandin, 1838)

sl1

Skadar, ostaci starog grada

Istorijski nazivi

Scutari, Skodra, Shkodër, Iskenderie, Rosaf, Rosafa, Ruzaphata

Etimologija

U dijalektu Skædær < stsrp. Skьdьrь < lat. Scodra (Skok I 253); alb. Shkodër iz istog lat. predloška, neposredno ili slov. posredstvom. (A.L.)

Atribucija

Skadar

Skader Škadarac

Geografski položaj

42º 03’ N, 19º 01’ E   
Grad u Albaniji.

Istorijat

Smešten je na ušću reke Kiri u Bojanu, 3 km istočno od Skadarskog jezera. Takođe i istoimena oblast.
Srednjovekovna tvrđava Rosafat (Rosaf, Rosafa) podignuta je na ruševinama antičkog grada iz doba Aleksandra III Makedonskog. (O poreklu imena Rosaf/Rosafa/Ruzaphata vidi Jireček 1959, 494–496.) Središte srednjovekovnog grada bio je castrum u kome su bile kasarne i palata za kneza i administraciju, u podgrađu su stanovali trgovci i drugo stanovništvo, a varoš se razvijala s/z od grada.
Prvo poznato stanovništvo oko Skadarskog jezera bilo je pleme Labeati kojem je Skadar bio glavni grad. Za njima dolaze Iliri (III i II v. pre n.e.) koji formiraju Ilirsku kraljevinu i uzimaju Skadar za njen glavni grad. Kada je 168. pre n.e. poslednji ilirski kralj Gencije izgubio rat protiv Rimljana, cela teritorija bivše Ilirske kraljevine ušla je u sastav rimske provincije Makedonije. Za vreme Dioklecijana Skadar postaje sedište provincije Prevalitane (Praevalis), a posle podele na Istočno i Zapadno rimsko carstvo (395) pripao je Vizantiji i ušao u sastav Dračke teme (thema Dyrrachion).
Od 1043. Skadar postaje prestonica srpskih vladara Zete, a od 1067. sedište episkopije. Vizantija je 1118. uzela Skadar od Bodinovog sina Đorđa, ali je Nemanja povratio grad 1185. U to vreme još uvek se javljalo i njegovo staro ime Rosaf („Rosafь gradь rekomyj Skьdьrь”).* U doba Nemanjića Zeta sa Skadrom je pripadala srpskom prestolonasledniku. Kasnije je bio pod vlašću Balšića, a 1392. su ga osvojili Turci. Tada je bio zarobljen i Đurađ Stracimirović-Balšić (za koga Ljubomir Kovačević smatra da je bio epski Banović Strahinja), koji se iskupio iz ropstva po cenu grada Skadra. Tri godine kasnije on je oteo Skadar od Turaka ali ga je 1396, zajedno sa krajem istočno od grada, predao Mlečanima uz naknadu od 1000 dukata godišnje, bojeći se turskog nadiranja. Sin Đurđa Stracimirovića, Balša III (1403–1421) – kao turski vazal – pokušao je da uzme Skadar od Mlečana uz pomoć Turaka, ali je grad uspeo da se odbrani.
Turci nikad nisu uspeli da osvoje grad Skadar, već su ga dobili na osnovu tursko-mletačkog mira iz 1479. Od tog doba u njemu je bilo sedište novoformiranog Skadarskog sandžaka koji je obuhvatao današnju Albaniju i, jedno vreme, Crnu Goru. Mletačko stanovništvo se iselilo iz Skadra, a gospodar Zete Ivan Crnojević – koji je pomagao Mlečanima da brane Skadar i 1474. i 1479. – proteran je iz zemlje. On se sklonio u Italiju, a kad je sultan Mehmed II umro 1481, vratio se u Zetu i ponovo vladao u njoj.
Skadrom i severnom Albanijom upravljali su članovi tri feudalne porodice: u XVI v. Dukađini (Dukagjini), u XVII v. Mahmudbegovići, u XVIII i početkom XIX v. Bušatlije (Buşatli). U borbi za očuvanje autonomije, Crna Gora je tokom XVII v. često dolazila u sukob sa skadarskim sandžak-begovima: u Lješkopolju 1603, na Morači 1645, na Vrtijeljci 1685. protiv Sulejman-paše Bušatlije, u Kučima 1688. itd. U XVIII v. Skadar je dva puta stradao od kuge (1761. i 1770). Kara Mahmud-paša, koji je vodio poreklo od Crnojevića, smatrao je da polaže pravo na Crnu Goru kao na svoje nasledstvo, ali je potučen u bici na Martinićima 1796. Iste godine poginuo je u borbi kod sela Krusi.
U Skadru i okolini ima mnogo pravoslavnih crkava, manastira i drugih spomenika, uglavnom u ruševinama. Na j/z strani jezera, u Krajini sv. Vladimira, ispod planine Taraboša, stoje razvaline hrama sv. Bogorodice („Prečista Krajinska”), gde su bili sahranjeni srpski knez u Zeti Vladimir i njegova žena Kosara (legendarni Vladimir i Kosara iz Letopisa popa Dukljanina). U Sv. Srđu na Bojani stoje razvaline crkve koju su, na temeljima starijeg hrama, podigli kraljica Jelena i njeni sinovi kraljevi Milutin i Dragutin u XIII v. U ovoj crkvi bili su sahranjeni zetski kralj Mihailo i njegov sin Bodin. U selu Plavnici na istočnoj strani jezera nalaze se razvaline crkve sv. Jovana koja se spominje još u vreme sv. Save. Na skadarskom ostrvu Vranjina stajao je nekad manastir u kome je neko vreme bila stolica zetske mitropolije. Na ostrvu Beška postoje razvaline starije crkve i jedna mala crkva koju je 1404. podigla Jela, žena Đurđa Stracimirovića, a kći kneza Lazara. Ona je, po predanju, podigla i crkve sv. Nikole u selima Vranju blizu Humskog blata (krajnji j/z zaton Skadarskog jezera) i Gostilju blizu Plavnice. Na ostrvu Komu stoji crkva sv. Bogorodice u kojoj su grobovi Lješa Crnojevića, vojvode despota Stevana i gospođe Mare, verovatno njegove žene. U selu Berislavci, na istočnoj strani jezera, bili su dvorovi Balšića, a ispod grada Skadra, na reci Drimac, nalazio se dvor Nemanjića u kojem su s prekidima živeli (budući car) Dušan, njegov sin Uroš i Đurađ Balšić. Taj dvor se još uvek spominje 1416.

Epski kontekst

U neistorijskim epskim pesmama, kao osnivači i gospodari Skadra pevaju se Mrnjavčevići („Zidanje Skadra”, „Ženidba kralja Vukašina”), od kojih vodi poreklo Kraljević Marko. U jednoj albanskoj varijanti graditelj Skadra je epski junak Rosa, a u zidine se uziđuje njegova sestra Fa (eponimni junaci srednjovekovnog imena za grad – Rosafa). Istorijske, a naročito crnogorske i muslimanske epske pesme, mnogo su bliže zvaničnoj faktografiji. Nijedan važniji događaj vezan za skadarske vezire i njihovu politiku prema Crnoj Gori nije preskočen: bitka na Krusima 1796. (Vuk IV, 11), boj na Deligradu 1806. (Vuk IV, 31; SM 63), bitka na Grahovu 1836. (Vuk IX, 5), boj na Grahovcu 1858. (SANU IV, 38), bitka u Kosovom Lugu (Vuk VIII, 58), pohod Omer-paše Latasa na Crnu Goru 1852–1853. (Vuk VIII, 73 ; Vuk IX, 1), tursko-crnogorski sukob na Skadarskom jezeru 1858. (Vuk IX, 19), bitka kod Krnjica 1861. (Vuk IX, 25) i tako dalje.
Postoji realna mogućnost da je i Škadarac zapravo Skadar na Bojani jer se u pesmi istovremeno pominju i Vranj polje (verovatno zetska ravnica oko mesta Vranj južno od Podgorice) i Peć.

Literatura

book1887Ковачевић, Љубомир: Велес, Браство I, Београд, 21-23.
book1921Јовићевић, Андрија: Плавско-гусињска област, Полимље, Велика и Шекулар, Српски етнографски зборник, X/21, 383 - 574.
book1959Јиречек, К.: Насеља са именима светаца, Зборник Константина Јиречека, I, Посебна издања САН CCCXXVI, Одељење друштвених наука 33, Београд, 464-493.  cobiss
book1969Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, сакупио га и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, „Нолит", Београд 1969.  cobiss
book1970Vojna enciklopedija, 1-10, Redakcija vojne enciklopedije, Beograd 1970-1975.Beograd 1980.  cobiss
book1975Даничић, Ђура : Рјечник из књижевних старина српских, 1 -3, фототипско издање „Вук Караџић", Београд 1975.  [3:56, 119*]
book2003Антоновић, Милош: Град и залеђе : Град и жупа у зетском приморју и северној Албанији у XIV и XV веку, Историјски институт , посебна издања 39, Београд.
book2005Перић, Катарина Ж.. и Ђорђе: Легенде о српској жени (Азбучник женских легенди о местима), Фото Футура, Београд.  cobiss