SENTA
Senta, panorama
Senta, na Tisi
Istorijski nazivi
Zenta
Etimologija
1216/18. Zentha, od mađ. ličnog imena izvedenog od szem ‘oko’, ili od reči szent ‘sveti’, slovenskog porekla (Kiss 719b). (A.L.)
Atribucija
- bijela: Adnađ Đurka od bijele Sente (Vuk III,Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета, Београд
Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846, Београд, 1988. (Vuk III) 87:5)
Epski kontekst
1. U Trećoj knjizi Vukove zbirke objavljenoj na osnovu lajpciškog izdanja iz 1846. ovaj se stih javlja kao Adnađ Ćurka od bijele Stene. Svetozar Matić je 1936. u radu o Adnađu Đurki pročitao ovaj stih u ispravljenom obliku koji je gore naveden kao primer. Ukoliko se pokaže da ovakva interpretacija nije na mestu, to će značiti da je u pitanju Bijela Stena, mesto u zapadnoj Slavoniji koje je Zmajognjeni Vuk dobio 1471. od Matije Korvina zajedno sa Irigom i Slankamenom. Radnja pesme se, ipak, dešava u XVIII veku, pa je lako moguće da je u pitanju Senta a ne Stena, tim pre što tada slavonska Bijela Stena više nije imala istorijskog značaja za epske teme.
2. Senta, grad u Vojvodini (Srbija), na Tisi. (45° 55’ N, 20° 4’ E).
Prvi put se pominje 1216. Kao ugarski grad, stalno je bila u rivalstvu sa Segedinom. Posle bitke kod Mohača 1526. Turci su opljačkali grad i zapalili ga, a stanovništvo odveli u ropstvo. Kasnije su obnovili grad i utvrdili ga, a 1697. Eugen Savojski je u bici kod Sente porazio Turke. Tada je Senta ponovo postala ugarski grad iz koga se slovensko stanovništvo iseljavalo u Banat i u Rusiju, a doseljavani su Mađari, Nemci, Slovaci, Jevreji i drugi.
Kod Vuka u Rječniku: „varoš u Bačkoj: Prokopsao kao Turski car na Senti”.
Literatura
 | 1936 | Матић, Светозар: «Аднађ Ђука од бијеле Стене», Гласник Историског друштва у Новом Саду, 9/2 (24), 181. |
| 1966 | Marković, Milica: Geografsko-istorijski imenik naselja Vojvodine, Novi Sad. [160] cobiss |
| 1969 | Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, сакупио га и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, „Нолит", Београд 1969. cobiss |
| 1971 | Marković, Jovan Đ.: Gradovi Jugoslavije, Beograd. cobiss |
| 1975 | Даничић, Ђура : Рјечник из књижевних старина српских, 1 -3, фототипско издање „Вук Караџић", Београд 1975. [3:106] |