TOMISLAVGRAD, Divno, Duvno

sl1

Tomislavgrad (Duvno), panorama

sl1

Duvno, centar

Istorijski nazivi

Bistua Vetus, Delminium, Župan Potok, Dumne, Sedidžedid

Etimologija

Stsrp. Dlьmno od antičkog Delminium, koje je u vezi sa imenima ilirskog plemena Delmatae / Dalmatae i po njima nazvane rimske provincije Dalmacije (up. Glamoč); dovodi se u vezu sa alb. delmë ‘ovca’, ili sa korenom koji je u do(l), dumača, up. Лома 1989, 27 i d. (A.L.)

Atribucija

Divno

Duvno

Geografski položaj

43° 43’ N, 17° 13’ E   
Mesto u BiH.

Istorijat

Grad u zapadnoj Bosni, u Duvanjskom polju (koje se pominje izrikom u MH IX, 23), na mestu starog rimskog Delminijuma (Delminium), vojnog logora. Nekada se zvao Župan Potok ili Županac.
U rimskom Delminijumu je bilo sedište ilirskog plemena Dalmata, kao i duvanjskog biskupa. Kao mesto hrvatskih kraljeva pominje se u XII v. (Letopis popa Dukljanina), a Bosni je pripao za vreme bana Stjepana Kotromanića. Grad Duvno u župi Duvno pominje se prvi put 1355. u povelji bana Tvrtka. Glavni odbrambeni grad župe Duvno bio je Rog, a Duvno je važilo za centar župe i mesto na kome se zadržavaju kraljevi, putnici, strani poslanici i trgovci. Kroz Duvno je vodio put za Blagaj kod Mostara.
Krajem XVII v. Duvno je (pod imenom Župan Potok, Županac) bilo palanka kojom je zapovedao aga. U turskim izvorima toga doba javlja se i kao Dumne. Kad su Turci isterani iz Sinja 1686, krajišnici su prodirali do Duvna pod vođstvom Stojana Jankovića, koji je u Duvnu i poginuo 1687.
Duvanjski agaluk je početkom XVIII v. pretvoren u kapetaniju i 1732. sagrađen je grad od kamena. Ime mu je bilo Sedidžedid, što znači nova tvrđava. Otad se u turskim izvorima navodi samo tako.
Stradao je od požara 1791. Porušen je delimično nakon austrougarske okupacije Bosne 1878.

Epski kontekst

Hrišćanske pesme ga pominju u vezi sa hajdukom Mijatom (Vuk III, 64; MH VIII, 22, 24, 27; MH IX, 23) i bitkom pod Ostrogom 1852. (Vuk VIII, 60). U muslimanskim pesmama za Duvno se vezuju imena Ahmeda Kopčića (KH I, 2, 21), age Buljugije tj. Buljugića (KH II, 74), Redžepage Krilića (MH III, 19), Duvnjaka Smail-bega (MH III, 14) i druga. Pominje se takođe i u kontekstu osvajanja Bihaća 1592. (MH III, 4).

Mijat Tomić
Junak epskih pesama iz Bosne i Hrvatske. Po narodnoj pesmi, u hajduke se odmetnuo zbog „zuluma duvanjskoga kadije” a poginuo izdajom kuma Ilije Bobovca. Uz njegovo se ime vezuju i gotovo sve pesme o „šišanom kumstvu” (hrišćanin može postati kum nekom muslimanu samo šišanjem kumčeta – MH VIII, 24).
Glavno skrovište Mijata Tomića bilo je na Vran-planini, na kojoj se i danas pokazuje „Mijatova pećina”. Po legendi, pećina je vodila ispod Vrana i drugih planina i silazila do Duvanjskog polja. U ramskoj oblasti Mijata smatraju svojim junakom iako je on Duvnjak. Prema predanju, vrlo rano je ostao bez roditelja pa ga je odgajao stric, a naklonost bega Kopčića stekao je dok je bio kod njega u najmu. Važio je za junaka veštog u bacanju kamena i u rvanju. Savladao je Crnog Arapina, ali kad su ga vređali kao begovog barjaktara, odnosno kad su mu oteli njegovu dedovinu – livadu Jabuku, odmetnuo se u hajduke i skupio četu od trideset momaka ne samo katolika Hrvata, nego i muslimana i pravoslavnih Srba, odnosno Crnogoraca. Uz sestrića Malog Marijana, sa njim je bilo mnogo poznatih junaka, a među njima i Vid Doljanin. Mijat se najradije zadržavao u Vran-planini. Postao je strah i trepet silnika od Crne Gore do Istre, od Slavonije do Dalmacije. Napadao je karavane i otimao blago, štitio je sirotinju i globio bogataše, ali je konačno stradao kao žrtva izdaje najpoverljivijeg čoveka, kuma Ilije Bobovca iz Doljana, koji ga je izdao Arapinu. Arapin je pucao na Mijata i smrtno ga pogodio. Sestrić Mali Marijan nosio ga je na leđima sve do Sovićkih vrata, gde je Mijat izdahnuo i gde mu je bio grob, na njivi Pošćeci. U pesmi SM 103 ovaj siže je neznatno izmenjen: Mijatov kum se zove Ilija Tomić (što nije velika promena budući da su svi Tomići poreklom iz sela Bobova), a mesto na kome sestrić Marijan sahranjuje hajduka Mijata je Petrovo polje.
Mijat Tomić je istorijski potvrđen lik. Pronađeno je pismo imotskog kapetana Omera mletačkom providuru u Omišu iz 1640. u kome se pominje Mijat Tomić. U franjevačkom samostanu u Zaostrogu takođe postoje podaci o njemu, jer su 1637, nakon jednog njegovog napada na trgovački karavan, zaostroški fratri bili optuženi da je Mijat u njihovom samostanu sakrio plen. Postoje podaci da je Mijatov brat Marko prebegao u Zadar 1640. Nađen je i prepis Mijatovog pisma Omeragi, zapovedniku Imotskog. Poginuo je u Doljanima 1656.
Pesme o Mijatu Tomiću zapisane su u Bosni, Hercegovini, Dalmaciji, Slavoniji, a desetak ih je štampano i u MH VIII. Zbirku epskih narodnih pesama o Mijatu Tomiću, uz pokušaj rekonstrukcije njegovog životopisa, objavio je Ivan Rangjeo (Narodne pjesme o Mijatu Tomiću, Sarajevo 1931).

Literatura

book1953Kreševljaković, Hamdija: Stari bosanski gradovi, Naše starine I, Sarajevo.  cobiss
book1957Vego, Marko: Naselja bosanske srednjevjekovne države, Svjetlost, Sarajevo  cobiss
book1969Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, сакупио га и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, „Нолит", Београд 1969.  [s.v. Дувно]  cobiss
book1970Vojna enciklopedija, 1-10, Redakcija vojne enciklopedije, Beograd 1970-1975.Beograd 1980.  [3: s.v. Grad]  cobiss
book1975Даничић, Ђура : Рјечник из књижевних старина српских, 1 -3, фототипско издање „Вук Караџић", Београд 1975.  [1:276]
book1979Evlija Čelebi: Putopis. Odlomci о jugoslovenskim zemljama, Sarajevo 1979.  [194, nap. 2]  cobiss