JERUSALIM, Jerusolim

sl1

Hierosolima (Hartmann Schedel, 1493)

sl1

Jerusalim danas

Istorijski nazivi

Aelia Capitolina,Yerushalayim, ’Al-quds

Etimologija

Od gr. Hierusalēm < aram. Yerûsālēm ‘bogoosnovan’, prema hebr. narodnoj etimologiji ‘dom mira’. (A.L.)

Atribucija

Jerusalim

Jerusolim

Geografski položaj

Glavni grad Izraela.

Istorijat

Podignut je na stenovitoj visoravni iznad depresije Mrtvog mora.
Mesto u kome su se odigrali najvažniji događaji iz Hristovog života (osuda na smrt, pogubljenje, pogreb, vaskrsenje, vaznesenje) i druga zbivanja značajna za hrišćanstvo.
Jerusalim se spominje najpre u Avramovo vreme pod imenom Salim („mir”). Njegovo jevrejsko ime je Jerušalajim. Tablice iz Tel el Amarne pominju ga kao Urusalim, a na persijskom se javlja kao Urusalimu. Današnji Arapi ga zovu El Kuds („sveti grad”).
Prema arheološkim nalazima, Jerusalim je oko 2500. pre n.e. bio naselje nekih semitskih plemena, verovatno Kanaanaca, čija je prestonica postao oko 1550. pre n.e. Tablice nađene u Amarni svedoče da je oko 1400. pre n.e. Jerusalim bio u vazalnom odnosu prema Egiptu, koji je u njemu držao svoj garnizon. Oko 1320, u vreme dolaska Jevreja, drži ga pleme Jebuzita, od kojih ga David preotima, proglašava svojom prestonicom i diže utvrđenje Sion. Solomon ga prvi opasuje zidinama i diže palatu i utvrđeni hram. Posle podele Solomonovog carstva, Jerusalim postaje prestonica Judeje (Yehuda). Asirski kralj Senaherim uzaludno ga je opsedao 701. pre n.e., ali ga je vavilonski kralj Navuhodonosor osvojio i razorio 586. pre n.e. i većinu stanovništva raselio. Od 539. pre n.e. do poraza Persijanaca kod Isa 333. pre n.e. Jerusalim je bio prestonica persijske provincije Judeje. Pod Aleksandrovim naslednicima Ptolemejima (312–198 pre n.e.) počinje helenizacija Jerusalima koju nastavljaju Seleukidi (198–142 pre n.e.). Oni ruše Solomonove zidine, podižu utvrđenje zvano Akra u koje smeštaju svoj garnizon, i započinju verske progone domorodaca koji se 166. pre n.e. dižu na ustanak (Makavejski). Makavejci osvajaju Jerusalim 152. pre n.e., ali on tek deset godina kasnije postaje sedište oslobođenih Jevreja. Simon Makavejac (Shimon Hashmonai) ruši Akru, podiže utvrđenje koje nosi njegovo ime i obezbeđuje ga novim pojasom zidina.
Od 63. pre n.e. Jerusalim je u vazalnom odnosu prema Rimu. Kratko vreme (40–37 pre n.e.) njime vladaju Parti, od kojih ga, posle dvomesečne opsade, oslobađa Irod (37–4. pre n.e.). On podiže tvrđavu Antoniju (Anthonia), a na gradskim zidinama dograđuje tri moćne kule, od kojih jedna postoji i danas, poznata kao Davidova kula. Posle Irodove smrti Jerusalimom vladaju Rimljani, osim u kratkom periodu od 41. do 44. kad je na vlasti domaća dinastija pod Agripom I Velikim. U Jerusalimu 66. izbija veliki ustanak protiv Rimljana koji Vespazijan guši 69. i 70. kada je zapaljen i porušen jerusalimski hram. Jevreji poslednji put vladaju Jerusalimom za vreme ustanka 132–135.
Na ruševinama Jerusalima Rimljani dižu svoju koloniju Aelia Capitolina. Pod Vizantijom, nekadašnji grad tvrđava postaje grad manastira i verskih raspri. Od 614. do 628. Jerusalimom vladaju Persijanci, a 638. Arabljani. Turci Seldžuci zauzimaju ga 1099. Iste godine, tokom Prvog krstaškog rata, krstaši ga osvajaju i prave od njega sedište Jerusalimske kraljevine. U XII v. egipatski sultan Saladin preotima ga od krstaša i obnavlja mu tvrđavu. Jerusalim zauzimaju Mongoli 1244, Turci Osmanlije 1517, Britanci 1818. Od 1920. bio je sedište britanske mandatne teritorije Palestine, a od 14. maja 1948. glavni grad Izraela. Iste godine podeljen je na dva dela od kojih je manji, istočni, pripao Jordanu.

Epski kontekst

Pesme ga pominju u odgovarajućim kontekstima: kao mesto u kome Bogorodica šeta sa malim Hristom (MH I, 1) i kao mesto podviga i smrti patrijarha Save Jerusalimskog (Vuk III, 11). Samo u Vuk II, 46 („Propast carstva Srpskoga”) stihovi daju da se nasluti kako je reč zapravo o nebeskom Jerusalimu:

Poletio soko tica siva
Od Svetinje od Jerusalima,
I on nosi ticu lastavicu.
To ne bio soko tica siva,
Veće bio svetitelj Ilija;
On ne nosi tice lastavice,
Veće knjigu od Bogorodice (1–7).

Literatura

book1969Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, сакупио га и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, „Нолит", Београд 1969.  cobiss
book1970Vojna enciklopedija, 1-10, Redakcija vojne enciklopedije, Beograd 1970-1975.Beograd 1980.  cobiss
book1975Даничић, Ђура : Рјечник из књижевних старина српских, 1 -3, фототипско издање „Вук Караџић", Београд 1975.  [3:527]
book2002Енциклопедија православља, 1-3, „Савремена администрација", Београд 2002  [2, s.vv. Јерусалим, Јерусалимска патријаршија]  cobiss
book2002Лома, Александар: Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике, Београд, САНУ, Балканолошки институт, посебна издања 78, Центар за научна истраживања Крагујевац.  cobiss