BLAŽUJ
Etimologija
Svakako od blag, obrazovanje nejasno; možda ponajpre pridev na -jь (u muškom rodu prema grad) od ličnog imena *Blažuj < *Bolži ujь ‘onaj koji raduje (blaži) svog ujaka’, up. Bezuje. (A.L.)
Atribucija
- bez atribucije: U Blažuju na konak panuli / Tri sahata niže Sarajeva (KH I,Narodne pjesme muslimana u Bosni i Hercegovini, sabrao Kosta Hörmann 1888-1889, knjiga I, drugo izdanje, Sarajevo 1933. (KH I) 2:1170–1171)
Geografski položaj
43° 50’ N, 18° 15’ E
Selo u BiH, blizu izvora reke Bosne. U novo vreme jedno od naselja grada Sarajeva.
Istorijat
Prvi put se pominje 1462. Takođe i zidine starog grada koji se zvao Vrhbosna, blizu Sarajeva, na putu Sarajevo–Travnik. Istim imenom zvao se i timar u nahiji Saraj.
Grad u Blažuju bio je u razvalinama već 1530. kad ga pominje Kuripešić opisujući svoj put za Carigrad. Početkom XX v. Blažuj je bio mahala (četvrt, zaselak) čija su sela ležala duž puta Sarajevo–Mostar, u podnožju planine Igman. U jednoj maloj uvali ispod Igmana stajala je dvospratna kamena kula sa čatmom, od pravoslavne crkve udaljena oko 1 km. Pripadala je potomcima Smail-age Čengića.
Epski kontekst
Pesma pominje Blažuj u kontekstu opsade Temišvara u XVII v., kao drugi konak na putu turske vojske iz Travnika na polje Orlovo gde se odigrala odlučujuća bitka. Sudeći po pomenu Rakocijevog imena, ta je opsada morala biti negde između 1648. kada je Đerđ Rakoci prvi put postao erdeljski knez, i 1660. kada je poginuo u sukobu s Turcima. Istorija, međutim, beleži da je to bilo kod grada Kluža, a ne kod Temišvara. Takođe vide .
Literatura
 | 1880 | Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, I-XIV, Zagreb, с1880-1952. |
| 1908 | Трифковић, Поп Стјепо и Владимир: Сарајевска околина, Српски етнографски зборник V, 11. [165-169] |
| 1954 | Крешевљаковић, Хамдија & Капиџић, Хамдија: Стари херцеговачки градови, Наше старине II, Сарајево. [75] cobiss |
| 1973 | Imenik mesta и Jugoslaviji, „Službeni list", Beograd 1973. [65] cobiss |