BITOLJ, Bitol, Namastir
Bitolj, početak XX v.
Herakleja kod Bitolja
Istorijski nazivi
Pelagonija, Manastir, Monastir, Bitola
Etimologija
Kako se mesto zvalo i Manastir, primamljiva je pretpostavka da mu je ime nastalo od sl. obitelj (Skok III 537), u prilog čemu bi se mogao navesti i apelativ bitoljina pored obitoljina ‘mesto življenja’ u si. Srbiji (up. Лома 2000, 603), ali tome se protive rani slovenski i grčki zapisi imena koji svedoče da je - i - u njemu nastalo od *y (ы). Opširno Stankovska, 1995, 17 dd., koja navodi razna tumačenja ovog imena, a sama pretpostavlja izvedenicu na -ja od sl. ličnog imena *Bytolъ. (A.L.)
Atribucija
Bitolj
- bez atribucije: Žež' na Bitolj stotinu topovah (SMСима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. (SM) [Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.] 55:433)
- bez atribucije: I veliki paša od Bitola (Vuk IX,Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање.
Пјесме јуначке новијих времена о војевању Црногораца и Херцеговаца, књига девета, Београд, 1902. (Vuk IX) 2:123)
- bez atribucije: I još s njim Turci od Namastira (Vuk VIII,Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање.
Пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу и о војевању Црногораца, књига осма, Београд, 1900. (Vuk VIII) 34:26)
Geografski položaj
41° 1’ N, 21° 19’ E
Grad u Makedoniji.
Istorijat
U tursko doba zvala se Manastir/Monastir. Nalazi se blizu antičkog grada Herakleje, na mestu gde se obronci Pelistera spuštaju u Pelagoniju.
Grad je većim delom podignut oko reke Dragora, desne pritoke Crne reke koja se uliva u Vardar. Između Herakleje i Bitolja nema kontinuiteta: Herakleja je uništena u zemljotresu u VI v. i posle toga se više ne pominje. Tokom XI v. Bitolj se javlja i pod imenom Pelagonija.
Nalazi se na raskrsnici puteva prema Ohridu, Kičevu, Prilepu i Skoplju, prema Mariovu na istoku, i prema grčkim gradovima Lerinu, Kosturu i Solunu.
Bitolj su osnovali Sloveni u blizini manastira Bukova. Između XI (kad se 1014. prvi put pominje kao episkopska stolica) i XIV v. razvio se u značajno mesto uglavnom zahvaljujući dobrom položaju na antičkom putu Via Egnatia. U osmoj deceniji XIV v. osvaja ga Timur paša. Prvi put se u turskim dokumentima javlja u XV v. i ostaje pod turskom vlašću sve do 1912.
Bitoljska eparhija se prvi put pominje u povelji vizantijskog cara Vasilija II (1018) pod nazivom Pelagonijska eparhija. Obuhvatala je pelagonijsku oblast, kao i gradove Debar, Veles i Prilep. Ove oblasti ušle su u sastav srpske države u doba kralja Milutina.
Turci su od Bitolja načinili značajan verski centar i sedište vrhovnog poglavara muslimanske zajednice. U drugoj polovini XVIII v. u Bitolju je bila rezidencija rumelijskog valije, a potom – posle reformi iz 1836. – sedište službene uprave elajeta Rumelija. Grad strada od kuge 1759, ali se početkom XIX v. ponovo popunjava izbeglicama iz razrušenog aromunskog grada Moskopolja.
Epski kontekst
U Vukovim pesmama pominje se kao mesto iz kojeg se regrutuje vojska za napade na Crnu Goru, a u SM 55 javlja se u kontekstu rusko-turskog rata 1828.
Literatura
 | 1922 | Костић, Коста: Наши нови градови на југу, http://sr.wikisource.org/sr-el/Наши_нови_градови_на_југу cobiss |
| 1935 | Елезовић, Глиша: Кратка историја битољског елајета, Браство, XXVII, 190-244. [190-244] |
| 1954 | Encyclopedie de l'islam, Nouvelle edition, Paris — Leiden, Tome I-VI, 1954-1991 [VI, 356] |
| 1971 | Marković, Jovan Đ.: Gradovi Jugoslavije, Beograd. [299-303] cobiss |