BEOGRAD, Bijograd, Biligrad, Biograd, Stojni Bijeli, Stojni

sl1

sl1

Istorijski nazivi

Singidunum, Alba Bulgarica, Nandor Alba, Alba Graeca, Tuna Belgradi, Darol Džihad

Etimologija

U epskim pesmama (npr. o braći Jakšićima) meša se sa našim Sto(j)ni Biograd = Székesfehérvár. Up. još Biograd na moru, češ. Bělohrad, rus. Belgorod, polap. Białogard, rum. Bălgard i niže Berat. Nije jasno šta je prasl. naziv tačno značio: položaj nad vodom, na zapadu (Trubačev u ЭССЯ 2, 78 d.), ili možda naprosto tvrđavu svetlih (kamenih ili oblepljenih) zidova, za razliku od drvenih utvrđenja. (A.L.)

Atribucija

Beograd

Bijograd Biligrad Biograd Stojni Bijeli Stojni Biogradski grad

Geografski položaj

44° 49' N, 20° 30’ E   
Glavni grad Srbije (Kneževine, Kraljevine, Republike) i nekoliko država kojima je ona u novije vreme pripadala (Kraljevine SHS, prve, druge i treće Jugoslavije, Državne zajednice Srbije i Crne Gore).

Istorijat

Podignut je na ušću Save u Dunav, na granici Panonske nizije i Šumadije, na prelazu Balkanskog poluostrva u Srednju Evropu.
Beograd je jedan od najstarijih gradova Evrope. U starom veku na mestu današnje Kalemegdanske tvrđave nalazilo se prvo keltsko, pa potom rimsko utvrđenje Singidunum. U donjem gradu (kod kule Nebojše) bilo je u rimsko doba pristanište odakle je vodio glavni put sa zapada za Carigrad. Singidunum je bio baza za dunavsku flotilu provincije Mezije. Već u II v. u njemu su živeli hrišćani, a u IV je imao i svoje mučenike đakona Ermila i vojnika Stratonika (314/15). U V v. osvajaju ga Huni, Sarmati i Goti, a u VII Avari. Sa njima se u okolini grada pojavljuju i Sloveni kao graditelji avarskih brodova. Slovensko (današnje) ime grada javlja se prvi put 878. u pismu pape Jovana VIII bugarskom kanu (hanu) Borisu. U pismu se Beograd pominje kao sedište episkopa (Episkopus Belgradensis).
U X v. Beograd pada pod vlast Vizantije i potom Bugara, a u XI v. javlja se kao redovna stanica na krstaškim i hodočasničkim kopnenim pohodima u Svetu zemlju. U itinererima iz toga doba pominje se pod imenima Belagrada, Bellagrava, Bellagravia, a više puta je bio i žrtva krstaških pustošenja.
Posle dva veka uzajamnih sukoba, u XIII v. Ugri ga uzimaju od Bugara, a 1284. dobija ga kao leno srpski kralj Dragutin. Despot Stefan Lazarević preuzima Beograd (takođe kao leno) od Ugara 1403. i pretvara ga u prestonicu srpske srednjovekovne države (do 1427). Tada su u Beogradu postojale tri crkve (sv. Tri Jerarha, sv. Nikole i sv. Petke), a despot je podigao i četvrtu - Bogorodičinu. U doba despotije, Beograd se sastojao iz nekoliko (po jednim izvorima 7, a po drugima 5) manjih gradskih celina obuhvaćenih dvostrukim zidinama. Imao je jako, utvrđeno pristanište, riznicu, arsenal, lazaret. Beogradski trgovci su imali posebne povlastice i olakšice u trgovini sa susednim državama.
Posle smrti despota Stefana 1427. grad opet dolazi u vlast Mađara, a 1521. osvajaju ga Turci koji u njemu ostavljaju samo 2 crkve: Sabornu i crkvu sv. Jovana Krstitelja u Donjoj ili Savskoj varoši. Pod Turcima Beograd ostaje sledećih 167 godina.
Iza turskog poraza pod Bečom, Beograd privremeno dolazi u posed Austrije (1688–1690). Karlovački mir ga vraća Turcima i u to vreme on postaje jedna od najvećih otomanskih tvrđava prema zapadu. Princ Eugen Savojski osvaja Beograd 1717. tako da se grad ponovo nalazi neko vreme pod Austrijom (1718–1739). Odlukama Beogradskog mira 1739. vraćen je Turcima, ali ga Austrija ponovo drži između 1789. i 1791. pošto ga je feldmaršal Laudon osvojio u septembru 1788. U vreme ovih kratkotrajnih austrijskih uprava, varoš se uređuje i naseljava stanovništvom poglavito iz Austrije i Nemačke, a ispod tvrđave se gradi novo pristanište. Odredbama Svištovskog mira, međutim, grad se ponovo predaje Turcima 1791.
U Prvom srpskom ustanku Beograd je osvojen 1807, i u njemu je bila smeštena srpska vlada. Posle sloma ustanka, na osnovu mira u Bukureštu, grad je opet vraćen Turcima 1813. kada nastaje velika „bežanija” srpskog i drugog hrišćanskog stanovništva pred Turcima. Konačno, Beograd 1839. postaje prestonica obnovljene Srbije i u izvorima iz toga doba opisuje se kao: „Stolica knjaza i sviju viši nadležatelstva Srbije, mitropolita, Suda najvećeg, Apelacionog, Okružnog i Varoškog, Načelničestva okružija beogradskog, Upravitelstva i Primiritelnog suda varoškog, Konsistorije Eparhije beogradske. Imade 2 crkve pravoslavne, jedanaest džamija turski i jednu sinagogu jevrejsku, jedan Liceum sastavljen iz dva fakulteta: filosofijskog i juridičkog, jednu Gimnaziju sa 6 klasa, Posleno-trgovačku školu sa 3 klase, elementarnu jednu sa 4 i dve sa 1 klasom, jednu grčku školu, jednu bogoslovsku školu od 4 klase. Turci imaju 10 elementarnih škola, 6 za mušku i 4 za žensku decu, 4 tekije (manastira) derviša, a Jevreji jednu školu. Ima jedna bolnica za vojnike srpske i jedna varoška. U tvrdinji beogradskoj, u kojoj Srbi ne žive, nalazi se garnizon carski, u kojoj sedi jedan paša, kao upravitelj (muhafis).”* U takvom Beogradu stalno je dolazilo do incidenata između srpske i turske populacije koji su kulminirali u događaju na Čukur-česmi, posle čega su Turci 1867. definitivno napustili Beograd i Srbiju, a knezu Mihailu predali ključeve od Kalemegdanske tvrđave. U tom momentu na današnjem Zelenom vencu se nalazila velika bara, oko Pravnog fakulteta i Vukovog spomenika bile su povrtarske bašte, na Slaviju se išlo u lov na divlje patke, a na Terazijama je bila velika kula u kojoj se skupljala voda iz okoline i delila onim delovima grada koji su u njoj oskudevali.

Epski kontekst

Iako se u pesmama za njega često vezuje atribut stojni (zato što je bio prestonica u vreme despota Stefana Lazarevića), ne treba ga mešati sa ugarskim Stojnim Beogradom (mađ. Székesfehérvar, nem. Stuhlweissenburg, lat. Alba Regia), gradom u kome su se krunisali ugarski kraljevi i koji se nalazi j/i od Budimpešte.
Kao epski držatelji Beograda pominju se braća Jakšići (Dmitar i Stefan), mada oni prema istorijskim podacima nisu imali ništa zajedničko sa ovim gradom: sinovi vojvode Jakše, podanika Đurđa Brankovića, oba brata su prešla u službu kralja Matije Korvina i u Ugarskoj dobila posed Nađlak. Istakli su se u bitkama protiv Turaka, u kojima su ostavili i živote: Dmitar 1486. kod Smedereva, a Stefan 1489. kod Beča.
Beograd se pominje vrlo često i to u obe vrste epskih sižea – istorijskim i neistorijskim. Među istorijskim, uz legendarni pohod princa Eugena Savojskog 1717. (npr. ER 91; Vuk VIII, 32 i dr.), u SM 15 pominje se i Laudonovo osvajanje Beograda 1788. Ovaj pohod na Beograd, koji je zauzet posle opsade od samo tri nedelje, bio je poslednja velika pobeda ostarelog feldmaršala Laudona, i njegov poslednji vojni pohod.

Još i: Alba Iulia – Erdeljski Beograd, prestonica erdeljskih knezova, tursko ime Erdel Belgradi, mađarsko Gyulafehérvár, nemačko Weissenburg, Karlsburg; Takođe i: 1) selo j/z od Trebinja (BiH); 2) predeo južno od Nevesinja gde se nalaze i ruševine grada (BiH); 3) Biograd – Prusac, Akhisar u BiH (44° 5’ N, 17° 22’ E): prvi put pod imenom Prusac pominje se 29. jula 1478. Zatim u ugarsko-turskim ugovorima 1503. i 1519. pod imenom Belgrad/Biograd. Odatle i tursko ime: ak (‘beli’), hisar (‘grad’) koje se, uz ime Prusac, u turskom periodu sve češće susreće. Ostali pomeni: Castel bianco (1550); Prussen, grad i varoš (1531).

Literatura

book1887Витковић, Гаврило: Прошлост, установа и споменици угарских краљевих Шајкаша, Гласник Српског ученог друштва 67.  [87]
book1903Николић, Ристо Т.: Околина Београда. Антропогеографска испитивања, Српски етнографски зборник 5, Насеља српских земаља II.
book1954Банашевић, Никола: Објашњења и коментари у: Вук Стеф. Караџић, Српске народне пјесме, књига трећа у којој су пјесме јуначке средњијех времена, ''Просвета'', Београд, 575-696.  [589]
book1959Шкриванић, Гавро А.: Именик географских назива средњовековне Зете, Титоград.  cobiss
book1967Kalić-Mijušković, J.: Beograd u srednjem veku, Beograd.  cobiss
book1969Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, сакупио га и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, „Нолит", Београд 1969.  cobiss
book1972Pomorska enciklopedija, 1-8, JLZ, Zagreb 1972-1989.
book1975Даничић, Ђура : Рјечник из књижевних старина српских, 1 -3, фототипско издање „Вук Караџић", Београд 1975.  [1:98, 99]
book1979Evlija Čelebi: Putopis. Odlomci о jugoslovenskim zemljama, Sarajevo 1979.  [131, nap. 38-41]  cobiss
book1982Поповић, М.: Beogradska tvrđava, Beograd.  cobiss
book1985Каниц, Феликс Филип : Србија, земља и становништво: од римског доба до краја XIX века, 1-2, Београд: Српска књижевна задруга: Рад, 1985.  [tom 1]
book1994Гавриловић, Јован: Речник географијско-статистични Србије, Београд.  [11-12*]  cobiss