VRANJINA, Vranina
Vranjina, ostaci tvrđave
Manastir Vranjina
Istorijski nazivi
Vranja
Etimologija
Stsrp. u Vranyně, od Vranine moglo bi biti istovetno nazivu biljke iz roda Loxifraga vranjina (ili vranjin), zabeleženom u Hercegovini (izvorno *vraninja?). (A.L.)
Atribucija
Vranjina
- lijepo selo: I lijepo selo na Vranjinu (Vuk VIII,Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање.
Пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу и о војевању Црногораца, књига осма, Београд, 1900. (Vuk VIII) 62:548) - bez atribucije: I Vranjinu našu osvojiše (Vuk IX,Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање.
Пјесме јуначке новијих времена о војевању Црногораца и Херцеговаца, књига девета, Београд, 1902. (Vuk IX) 10:483)
- selo: Na Vraninu selo udariti, / I manastir crkvu raskopati (Vuk VIII,Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање.
Пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу и о војевању Црногораца, књига осма, Београд, 1900. (Vuk VIII) 62:136–137)
Geografski položaj
42° 16’ N, 19° 8’ E
Selo i manastir na istoimenom ostrvu – danas poluostrvu – u Skadarskom jezeru (Crna Gora).
Istorijat
U turskom defteru iz XV v. selo Vranja se vodi kao timar starešine, koji pripada skadarskom Žabljaku.
Osnivanje manastira Vranjina pripisuje se prvom zetskom episkopu Ilarionu u prvoj polovini XIII v., a prvi put se pominje u povelji arhiepiskopa Save I 1232/33. (Ta građevina sa crkvom posvećenom sv. Nikoli porušena je tokom turskih prodora u Crnu Goru.) Kao i ostrvo Lesendro, manastir je bio predmet sukoba Crnogoraca i Turaka. Oba ostrva su Turci oteli od Crne Gore 1843. (u Vuk VIII, 62 kaže se 1844), što je Njegoš teško podneo (otuda izreka: „Izgore ka vladika za Lesendrom”). Obnovio ga je knjaz Nikola I Petrović 1886. iz pijeteta prema srednjovekovnoj starini i prema Njegošu.
Epski kontekst
Pominje se i u kontekstu pohare Kuča 1855. (vide ) u pesmi Vuk IX, 10.
Literatura
 | 1969 | Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, сакупио га и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, „Нолит", Београд 1969. cobiss |
| 1975 | Даничић, Ђура : Рјечник из књижевних старина српских, 1 -3, фототипско издање „Вук Караџић", Београд 1975. [1:155] |
| 2002 | Енциклопедија православља, 1-3, „Савремена администрација", Београд 2002 [tom 1] cobiss |