ORAŠAC
Etimologija
Na prvi pogled deminutiv od orah (tako Skok I 362b), ali pre *Orašsk- od *Orašje (za zamenu sufiksa up. Humac). U obliku od Orahca posredi je dijalekatski prelaz šc > hc; nominativ bi glasio Orašac. (A.L.)
Atribucija
- grad: Iz daleka iz Orašca grada (MH III,Hrvatske narodne pjesme, skupila i izdala Matica hrvatska. Odio prvi. Junačke pjesme.
I/3. Junačke pjesme (muhamedovske), knjiga treća, uredio Dr Luka Marjanović, Zagreb, 1898. (MH III) 6:472) - selo: Pa do Klise i sela Orašca (MH III,Hrvatske narodne pjesme, skupila i izdala Matica hrvatska. Odio prvi. Junačke pjesme.
I/3. Junačke pjesme (muhamedovske), knjiga treća, uredio Dr Luka Marjanović, Zagreb, 1898. (MH III) 4:607) - bili: Pa ćeš sići u Orašac bili (EHMuslimanske narodne junačke pjesme, sakupio Esad Hadžiomerspahić, u Banjoj Luci, 1909. (EH) 7:669)
- ravni: Ode Tale u Orašac ravni (KH II,Narodne pjesme muslimana u Bosni i Hercegovini, sabrao Kosta Hörmann 1888-1889, knjiga II, drugo izdanje, Sarajevo 1933. (KH II) 46:336)
- bez atribucije: Do njeg sjedi od Orahca Tale (KH III,Narodne pjesme muslimana u Bosni i Hercegovini, Iz rukopisne ostavštine Koste Hörmanna, redakcija, uvod i komentari Đenana Buturović, Sarajevo, 1966. (KH III) 8:574); Vuk III,Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета, Београд
Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846, Београд, 1988. (Vuk III) 24, 35, 36, 37, 57; Vuk VI,Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање.
Пјесме јуначке најстарије и средњијех времена, књига шеста, Београд, 1899. (Vuk VI) 49, 56, 60; EHMuslimanske narodne junačke pjesme, sakupio Esad Hadžiomerspahić, u Banjoj Luci, 1909. (EH) 2, 6, 7; KH I,Narodne pjesme muslimana u Bosni i Hercegovini, sabrao Kosta Hörmann 1888-1889, knjiga I, drugo izdanje, Sarajevo 1933. (KH I) 23, 27, 32, 36; KH II,Narodne pjesme muslimana u Bosni i Hercegovini, sabrao Kosta Hörmann 1888-1889, knjiga II, drugo izdanje, Sarajevo 1933. (KH II) 43, 44, 46, 49, 50, 61, 63, 74; KH III,Narodne pjesme muslimana u Bosni i Hercegovini, Iz rukopisne ostavštine Koste Hörmanna, redakcija, uvod i komentari Đenana Buturović, Sarajevo, 1966. (KH III) 2, 3, 4, 12; MH III,Hrvatske narodne pjesme, skupila i izdala Matica hrvatska. Odio prvi. Junačke pjesme.
I/3. Junačke pjesme (muhamedovske), knjiga treća, uredio Dr Luka Marjanović, Zagreb, 1898. (MH III) 4, 6;
Geografski položaj
44° 16’ N, 17° 46’ EMesto u BiH.
Istorijat
Stari grad kod istoimenog mesta 7,5 km severno od Kulen-Vakufa. Grad je sagrađen između 1703. i 1730. uz jednu srednjovekovnu kulu koja je pripadala Humskoj župi. Danas je u ruševinama, a od svega najbolje se sačuvala ta najstarija kula. Krajišnici tvrde da je Orašac zavičaj Budaline Tala, najmarkantnije ličnosti muslimanske narodne epike.
Epski kontekst
Sam grad Orašac, pre nego što je u njemu nastao njegov junak Tale, pominje se u kontekstu osvojenja Bihaća 1592. (MH III, 4).
U pesmama se ovaj ojkonim retko može naći sam za sebe – toliko je čvrsto vezan za ime Tala, junaka koji se i u muslimanskim i u hrišćanskim pesmama javlja i kao Tale od Orašca, i kao Budalina Tale. I jedni i drugi ga slikaju kao velikog junaka, dobrog vojnika i čoveka izuzetne snage, ali drukčijeg od ostalih:
Što je zemlje turske i kaurske,
Zadrtijeg ne ima junaka,
Da će prije zametnuti kavgu
Nema kavge, a đe nije Tale
(Vuk VI, 56:171–175)
Sav je Tale u krv ogrezao,
Jer se ne da savezati Tale,
Jer je Tale junak na mejdanu;
(Vuk III, 24:521–523)
Šnjim poredo od Orašca Tala
Na kulašu konju velikome
(Zavrg’o se drenovom batinom,
U batini hiljada klinaca);
(Vuk III, 24:153–157)
Od Orašca budalinu Tala
Na kulašu konju budalašu
(Vuk III, 36:49–50).
Hrišćanske pesme (Vuk III, 35, 36; Vuk VI, 60) sa zadovoljstvom pevaju o njegovoj smrti, ali na dva različita načina, iz – moglo bi se reći – dve vizure. Prva ima izrazitu deprecijativnu crtu:
Već g’ uvati za vrat do ramena,
Pa udari šnjime o kaldrmu
Stade praska u Talu koščina,
Kano plota od sedam godina.
(Vuk III, 35:227–231)
Tale pade, a serdar dopade,
Pa mu pasju posiječe glavu.
(Vuk VI, 60:245–246)
ali druga (Vuk III, 36) odaje potpuno priznanje njegovoj epskoj veličini:
Te je Talu osjekao glavu
Pa podviknu iz grla bijela:
„A sada te, braćo moja draga!
„Sad krajini oblomismo krila
„Kad prznoga Tala pogubismo” (276–281).
U muslimanskim pesmama Tale – kad se prvi put pojavi u Udbini – samog sebe predstavlja ovako:
Iz daleka iz Orašca grada,
Sa Basače iznad Ibrinovca,
A ja soja ne znam ni plemena,
Veš što mene po imenu viču:
Men’ je ime Budalina Tale
(MH III, 6:471–476).
Junak kome se ne znaju ni rod ni pleme, a ne sumnja se u njegovu fizičku i moralnu veličinu, obično ima (ili je u starini imao) izvesne mitske crte. Takav je, na primer, Musa Kesedžija (rodila ga je vlahinja u planini) sa tri srca i gujom na trećemu, Relja od Pazara (kopile koje je Jeđupka odgojila – Vuk II, 40) junak s krilima i okriljem, nahod Momir (vilinsko dete nađeno na putu kroz planinu) iz čijeg tela nikne bor, i drugi. U muslimanskoj epici tome je sličan Đulić barjaktar (nepoznato poreklo, ali bez naznaka mitskih osobina). Po svemu naročit muslimanski junak, koga i hrišćani rado dovode u rodbinsku vezu sa svojim junacima kad god mogu, jeste Đerzelez Alija, ali je njegovo poreklo poznato. Još izrazitiji nagoveštaj mitskih crta Tale dobija u pesmi KH III, 4 gde njegove rane vidaju posestrime vile u obliku sivih vukova. Ovako se leči i Zmaj-Ognjeni Vuk u pesmi o njegovoj smrti (SM 104).
Literatura
1953 | Kreševljaković, Hamdija: Stari bosanski gradovi, Naše starine I, Sarajevo. cobiss |
1959 | Шкриванић, Гавро А.: Именик географских назива средњовековне Зете, Титоград. [84] cobiss |
1969 | Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, сакупио га и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, „Нолит", Београд 1969. cobiss |
1970 | Vojna enciklopedija, 1-10, Redakcija vojne enciklopedije, Beograd 1970-1975.Beograd 1980. [s.v. Grad] cobiss |
1973 | Imenik mesta и Jugoslaviji, „Službeni list", Beograd 1973. [285] cobiss |
1975 | Вукановић, Т. П.: Насеља у Србији у доба првог српског устанка 1804-1813. год., Врањски гласник XI, Врање, 1-171. [158] |
1975 | Даничић, Ђура : Рјечник из књижевних старина српских, 1 -3, фототипско издање „Вук Караџић", Београд 1975. [2:229] |
1994 | Гавриловић, Јован: Речник географијско-статистични Србије, Београд. [115] cobiss |