IRIG
Istorijski nazivi
Ireg, Irigh, Iregh, Irek, Iriska
Etimologija
Mađ. üreg ‘jama, pećina’ (Kiss 292b). (A.L.)
Atribucija
- grad: Ode Pavle ka Irigu gradu (Vuk III,Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета, Београд
Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846, Београд, 1988. (Vuk III) 52:59) - grad bijeli: U Irigu gradu bijelome (Vuk III,Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета, Београд
Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846, Београд, 1988. (Vuk III) 52:18)
Geografski položaj
45° 6’ N, 19° 51’ E
Grad u Srbiji. Nalazi se u Sremu, na južnom podnožju Fruške gore, 22 km južno od Novog Sada, između Rume i Karlovaca.
Istorijat
U XV v. posed poslednjih Brankovića. U dokumentima iz XVII–XVIII v. javlja se kao Irigh. U njegovoj blizini nalaze se manastiri Vrdnik, Krušedol i Hopovo.
Epski kontekst
Pominje se kao mesto u kome hajduci provode zimu kod svog jataka, kapetana Draška.
Ticanova buna
Posle odlaska Turaka iz Srema, austrijske vlasti nisu oslabile već pojačale ekonomski pritisak na sremske seljake, i uz to još dodale i obavezni vojni rok u austrijskoj vojsci i u ratu i u miru. Nezadovoljni time, a podstaknuti uspesima ustanika u Srbiji u borbi protiv Turaka 1804. i 1806, sremski seljaci su 3. aprila 1807. digli ustanak poznat kao Ticanova buna. Pobuna je počela na rumskom vlastelinstvu grofa Karla Pejačevića, tadašnjeg sremskog velikog župana, a poveo ju je voganjski knez Teodor Avramović Voganjac. Pozivu se odazvalo oko dvadeset sela, među kojima i Irig.
Pošto je Voganj u ravnici i sasvim blizu Mitrovice u kojoj se nalazio puk austrijske vojske, ustanici su odlučili da se sedište akcije prenese u fruškogorsko selo Vrdnik. Mitropolit Stratimirović je odmah krenuo iz Karlovaca u logor pobunjenika. Na putu između manastirskog sela i manastira Ravanice zadržala ga je jedna pobunjenička četa čiji je vođa bio Teodor Avramović Tican, rodom iz sela Jazak, čudnom igrom slučajnosti jednakog i imena i prezimena kao Voganjac. Mitropolit je obavestio ustanike da je došao da sasluša njihove žalbe i da im pomogne koliko može, a njima je savetovao da prekinu pobunu i pošalju u manastir nekoliko starijih ljudi na dogovor. Teodor Avramović Voganjac pristao je na mitropolitov predlog, ali se usprotivio Teodor Avramović Tican. Ipak, mitropolitu je 9. aprila došlo na razgovor nekoliko starijih ljudi, kojima je obećana opšta amnestija i formiranje specijalne komisije koja će ispitati njihove žalbe.
Tican je u međuvremenu napustio Vrdnik i prešao na iločko vlastelinstvo prinčeva Odeskalki u nameri da i tamo nastavi organizovanje pobune. Austrijske vojne komande i vlasti u Sremu bile su dobro obaveštene o kretanju pobunjenika pa su protiv njih poslali tri čete pešadije i četu konjice. Do borbe je došlo između Vižića i Đipse i u njoj je poginulo 12 ustanika. Mnogo ih je ranjeno, a ostali su se razbežali i posakrivali se pred vojnim poterama. Tican i još trojica vođa pobune uhvaćeni su i zatvoreni u iriškoj kasarni. Tican je uspeo da pobegne, ali je ubrzo u Grabovcima uhvaćen i u Vukovaru streljan.
Posle odlaska Turaka iz Srema, austrijske vlasti nisu oslabile već pojačale ekonomski pritisak na sremske seljake, i uz to još dodale i obavezni vojni rok u austrijskoj vojsci i u ratu i u miru. Nezadovoljni time, a podstaknuti uspesima ustanika u Srbiji u borbi protiv Turaka 1804. i 1806, sremski seljaci su 3. aprila 1807. digli ustanak poznat kao Ticanova buna. Pobuna je počela na rumskom vlastelinstvu grofa Karla Pejačevića, tadašnjeg sremskog velikog župana, a poveo ju je voganjski knez Teodor Avramović Voganjac. Pozivu se odazvalo oko dvadeset sela, među kojima i Irig.
Pošto je Voganj u ravnici i sasvim blizu Mitrovice u kojoj se nalazio puk austrijske vojske, ustanici su odlučili da se sedište akcije prenese u fruškogorsko selo Vrdnik. Mitropolit Stratimirović je odmah krenuo iz Karlovaca u logor pobunjenika. Na putu između manastirskog sela i manastira Ravanice zadržala ga je jedna pobunjenička četa čiji je vođa bio Teodor Avramović Tican, rodom iz sela Jazak, čudnom igrom slučajnosti jednakog i imena i prezimena kao Voganjac. Mitropolit je obavestio ustanike da je došao da sasluša njihove žalbe i da im pomogne koliko može, a njima je savetovao da prekinu pobunu i pošalju u manastir nekoliko starijih ljudi na dogovor. Teodor Avramović Voganjac pristao je na mitropolitov predlog, ali se usprotivio Teodor Avramović Tican. Ipak, mitropolitu je 9. aprila došlo na razgovor nekoliko starijih ljudi, kojima je obećana opšta amnestija i formiranje specijalne komisije koja će ispitati njihove žalbe.
Tican je u međuvremenu napustio Vrdnik i prešao na iločko vlastelinstvo prinčeva Odeskalki u nameri da i tamo nastavi organizovanje pobune. Austrijske vojne komande i vlasti u Sremu bile su dobro obaveštene o kretanju pobunjenika pa su protiv njih poslali tri čete pešadije i četu konjice. Do borbe je došlo između Vižića i Đipse i u njoj je poginulo 12 ustanika. Mnogo ih je ranjeno, a ostali su se razbežali i posakrivali se pred vojnim poterama. Tican i još trojica vođa pobune uhvaćeni su i zatvoreni u iriškoj kasarni. Tican je uspeo da pobegne, ali je ubrzo u Grabovcima uhvaćen i u Vukovaru streljan.
Literatura
 | 1966 | Marković, Milica: Geografsko-istorijski imenik naselja Vojvodine, Novi Sad. [78] cobiss |
| 1973 | Imenik mesta и Jugoslaviji, „Službeni list", Beograd 1973. [179] cobiss |
| 1988 | Marković, Jovan Đ.: Enciklopedijski geografski leksikon Jugoslavije, „Svjetlost”, Sarajevo. [87] cobiss |