BUDIMPEŠTA, Budim, Budin, Pešta

sl1

sl1

Budim, stari grad

Istorijski nazivi

Ak Ink, Aquincum, Buda, Obuda, Pest, Budapest

Etimologija

Stsrp. Budinь 1414, Budimь od 1502, prema mađ. Buda. Obično se ovaj toponim, posvedočen od XII v., izvodi iz slov. ličnog imena Buda (skraćeno od Budi-slav/mir ili sl.), koje je na jednoj strani, u mađarskom, neizmenjeno uzeto za toponim, dok su Sloveni, u duhu svog imenovanja, od njega načinili prisvojni pridev Budin; u srpsko-hrvatskom je taj oblik naknadno dao Budim, disimilacijom kao u beden > bedem (Kiss 131b–132a; Skok I 128b). Međutim, sa gledišta istorijske tipologije slovenskih toponima, verovatniji se čini izvorni oblik *Budim(lj) < *Budim+ jь, dakle starinski pridev na -jь od takođe arhaičnog hipokoristika Budim (: Budimir), sa paralelama u polap. Budim, stsrp. Budimlja (i danas selo kod Berana). Up. Rospond 1983, 51; v. i u ZBMSFL. (A.L.)

Atribucija

Budim

Budin Pešta Budimski grad

Geografski položaj

47° 30’ N, 19° 4’ E   
Glavni grad Mađarske. Sastavljen je iz tri istorijska dela: Budima (Buda), Obude (Óbuda) i Pešte (Pest).

Istorijat

Prvi grad, koji su u I v. podigli Kelti, zauzimao je oko 30 ha zemljišta na padinama brda Gelert. Taj se grad zvao Ak Ink („potok bogat vodom”). Arheološki nalazi govore da je to moglo biti gusto naseljeno mesto sa odvojenim delom za zanate (ostaci keramike i bronze). To je takođe mogao biti i trgovački centar, na šta upućuju nalazi metalnog novca sa raznih strana. Taj grad su osvojili Rimljani početkom nove ere. Starosedeoci su se u I v. povukli u podunavski grad koji je još čuvao svoje keltsko ime Aquincum, i koji je 106. postao prestonica provincije Pannonia Inferior. U njemu su bili guverner oblasti i značajan vojni garnizon koji je često ulazio u pogranične sukobe duž Dunava.
Početkom V v. rimske odbrambene redove rasturili su Goti i drugi narodi koji su bežali na zapad pred Hunima. Tokom procvata Hunskog carstva (posle 430), Akvinkum je – kao prelaz preko Dunava – zadržao svoj strateški značaj, ali u gradu nije ostao niko od romanizovanog stanovništva: na njihovo mesto došli su Ostrogoti i Huni.
Tokom četiri veka koja su usledila nakon propasti Hunske imperije, stanovništvo Panonske nizije često se menjalo u zavisnosti od kretanja u okviru Velike seobe naroda. Među njima su bili Gepidi, Longobardi, Avari, Franci i drugi germanski i centralnoazijski narodi, sve dok se u IX v. u Panoniji nije formirala Velika Moravska. Mađari su se pojavili krajem IX v. i stacionirali se kod prelaza preko Dunava. Odmah su prepoznali geostrateški značaj mesta: Obuda, prostor civilnog grada Akvinkuma, postao je prvi centar Mađarske.
Sredinom XIII v., posle tatarske invazije, po čitavoj zemlji počeli su značajni fortifikacioni radovi. U to vreme je nastao tzv. treći grad pod imenom Buda koji su mahom naselili stanovnici obližnjeg mesta Pešte. U srednjem veku Budim se postepeno izdvajao od ostalih mađarskih gradova, ali je pravi procvat doživeo tek u drugoj polovini XV i u XVI v. Posle neuspešne dinastije Arpada, Mađarska je napredovala zahvaljujući nizu sposobnih vladara, počev od Karla Roberta, njegovog sina Luja Velikog i Sigismunda Luksemburškog (koji je proširio kraljevsku palatu i podigao prvi pontonski most preko Dunava). On je takođe osnovao i drugi mađarski univerzitet u Obudi 1395. (prvi u Pečuju 1367). U sledećem veku (1473) u Budimu je štampana i prva knjiga (Budai krónika tj. Budimski letopis).
U to vreme se mađarsko kraljevstvo protezalo na velikoj teritoriji obuhvatajući deo Balkana, Poljsku i Litvaniju, tako da je mađarska kruna vladala od Baltičkog do Jadranskog mora. Kao urbani i politički centar, tri povezana mesta koja su kasnije spojena u Budimpeštu (Buda, Óbuda i Pest) imala su u to vreme između 25.000 i 30.000 stanovnika, i bila su jednaka Beču, Pragu, Krakovu i Gdanjsku, tim pre što između Beča i Konstantinopolja nije bilo grada sa više od 5.000 stanovnika. Njegova uloga u kulturi Mađarske bila je naročito značajna za vreme vlade Matije Korvina, koja se računa u zlatno doba mađarske istorije. Matija Korvin je od zemlje načinio jednu od vodećih evropskih sila i u njoj dao Budimu izuzetan značaj.
Njegov naslednik nije uspeo da održi kraljevski autoritet pa je 1526, u bici na Mohaču, turska vojska pod vođstvom Sulejmana Veličanstvenog za dva sata uspela da razbije i porazi mađarske snage. Budim je bio opljačkan i popaljen, ali ga Turci nisu konačno zauzeli pre 1541. To je bio kraj relativno uspešne i nezavisne Mađarske. Budim i Pešta su bili 150 godina pod turskom okupacijom i služili kao sedište turske vojne administracije. Za vreme njihove vlasti nad gradom, na ostrvu usred Dunava bila je podignuta tvrđava Gerzelez za koju se – između ostalog – vezuje ime junaka muslimanske epske tradicije, Alije Đerzeleza. Onaj deo Mađarske koji nisu osvojili Turci, postao je deo Habzburške monarhije. Za vreme turske okupacije, prestonica je bila premeštena u Požun ( vide BRATISLAVA) gde je i ostala sve do 1848. Kada se, krajem XVII v., oslobodio od Turaka, Budim je postao centar jedne provincije, grad u pokrajini Ofen čije je stanovništvo govorilo nemački. Jedan vek kasnije (1783) Budim je proizveden u administrativni centar države, a Pešta je počela da se širi i izvan gradskih zidina. Ona je kasnije postala najznačajniji trgovački centar nacije, a Budim je ostao utvrđeni kraljevski grad koji se razvijao pod zaštitom monarha. U XIX v. – posle nemira 1848. i 1849. i nacionalnog ustanka koji je predvodio Košut Lajoš – habzburška administracija je napravila kompromis sa mađarskom aristokratijom i 1867. dala Mađarskoj isti status koji je imala i Austrija u Habzburškoj monarhiji. Tako je spajanjem carske Austrije i kraljevske Ugarske nastala Austrougarska monarhija sa dva parlamenta i dve prestonice. Da bi odgovorila potrebama novog doba, 1873. formirana je Budimpešta (Budapest) tako što su se rezidencijalni Budim (Buda) na brdu i istorijska Óbuda na zapadnoj obali Dunava spojili sa ravnom, industrijskom Peštom na istoku.

Epski kontekst

Osim u epici – gde se vezuju podjednako i za istorijske i za neistorijske sižee – Budim i Pešta se javljaju i u drugim folklornim žanrovima kao dva mesta sa jednim identitetom („Ko u Pešti ne valja, u Budim nek ne ide”; „Popio bi ravnu Peštu i sav Budim grad“; „čarne oči [vrede] Pešte i Budima“), kao daleko i čudesno mesto („U Budimu gradu čudno čudo kažu”, „Iz uzde u Budim”), ili kao merilo za snagu i čvrstinu („Gola je guzica tvrđa od Budima”). Sam Budim se javlja i kao merilo lepote, posebno u lirskim pesmama:

Nema lepšeg grada od Budima,
Ni debljega lada od jablana (Vuk I, 512:1,2).

Literatura

book1851Šafarik, P. J.: Památky drevniho pisemnictvi Jihoslovanuv, Prag.  [54]  cobiss
book1887Витковић, Гаврило: Прошлост, установа и споменици угарских краљевих Шајкаша, Гласник Српског ученог друштва 67.  [87]
book1969Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, сакупио га и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, „Нолит", Београд 1969.  cobiss
book1975Даничић, Ђура : Рјечник из књижевних старина српских, 1 -3, фототипско издање „Вук Караџић", Београд 1975.  [1, 86; 2, 300]