UŽICE

sl1

Užice, panorama

sl1

Užice, stari grad

Istorijski nazivi

Užica, Titovo Užice

Etimologija

Nejasno. U Češkoj ima naizgled podudaran toponim Úžice, ali on se tumači kao patronimsko obrazovanje od nadimka úž ‘zmija belouška’, tako da bi njegov srpski ekvivalent glasio *Užići. Moglo bi se pomišljati na komparativ uži, jer je tamošnja tvrđava podignuta na mestu gde se, idući uzvodno, dolina Đetinje sužava u klisuru, ali i za takvo obrazovanje nedostaju paralele. (A.L.)

Atribucija

Geografski položaj

43° 51’ N, 19° 50’ E   
Grad u Srbiji na obalama reke Đetinje, 24 km zapadno od Požege.

Istorijat

Srednjovekovni utvrđeni grad, zapadno od Užica, prvi put se pominje 1374, kad su knez Lazar i kralj Tvrtko, uz pomoć 1.000 konjanika mađarskog kralja Lajoša, pobedili u njemu Nikolu Altomanovića, uhvatili ga i oslepili (stari tekst kaže: „razbi knez Lazar Nikolu župana od Užica i oslepi ga”*). Tvrđava u okuci reke Đetinje izgrađena je za odbranu druma koji je povezivao Srbiju s Bosnom. Podignuta je na visokoj, sa tri strane nepristupačnoj litici.
Turci su osvojili Užice 1463, nekoliko godina posle pada Smedereva. Idući prema Bosni, sultan Mehmed II zauzeo je Užice pošto je grad prethodno tukao topovima. U drugoj polovini XV v. Mađari su sa Srbima prodirali duboko u unutrašnjost Srbije i dolazili čak do Užica. Sa udaljavanjem ratne opasnosti, naročito posle pada Beograda, značaj užičkog grada je opao, za razliku od naselja koje se u to vreme intenzivno razvija. I kasnije, u XVII v., grad nije imao značajniju ulogu kao fortifikacioni objekat sve do austrijsko-turskih ratova. U tim ratovima, Austrijanci su ga bezuspešno napadali 4 puta (1688, 1690, 1717. i 1737).
Kada je u XVII v. putovao tim krajem, Evlija Čelebija zapisuje da je Užice šeher, napredni grad sa 4.800 kuća, da ima tri mahale hrišćanske raje i jednu jevrejsku mahalu, da u varoši nema Jermena, Mlečana, Mađara i Grka, već da u njoj žive većinom Latini (tj. hrišćani katolici), Srbi i Bugari. Užička čaršija je u to doba imala 1.140 dućana, 1 bezistan i pet kafana. Preko reke su vodila tri drvena i tri kamena mosta. Evlija Čelebija takođe navodi devet imena znamenitih turskih autora iz Užica, od kojih laicima danas nijedno nije poznato.
U XIX v. Užički grad je bio važno tursko uporište u borbi protiv Srba, počev od Prvog ustanka pa sve do 1862. U Prvom srpskom ustanku za Užički grad vođene su borbe 1805. i 1807. U srpskim rukama grad je bio od 1807. do 1813, kada je bez borbe došao ponovo u turske ruke. Do sukoba između Srba i Turaka dolazilo je često posle 1815, ali se najveći deo tih okršaja odigravao u varoši koja je tada dosta stradala. Najveći sukob zabeležen je 1862. posle bombardovanja Beograda (događaji na Čukur-česmi). U ovoj borbi Užički grad je odigrao svoju poslednju ulogu kao fortifikacioni objekat. Na osnovu odredaba Konferencije garantnih sila u Istambulu, grad je tada porušen, a varoš zapaljena.

Epski kontekst

U pesmi „Dijoba Jakšića” javlja se kao južni graničnik srpskih zemalja:

Dmitar uze zemlju Karavlašku,
Karavlašku i Karabogdansku,
I sav Banat do vode Dunava;
Bogdan uze Srijem zemlju ravnu,
Srijem zemlju i ravno Posavlje,
I Srbiju do Užica grada (Vuk II, 98:13–18).

U drugim pesmama pominje se kao grad Skopljanin/Sklopljak Ali-paše (Vuk IV, 41; SANU IV, 43), kao mesto u kontekstu boja na Čačku 1805. (Vuk IV, 46) itd. Posebno se bojem pod Užicem 1807. bavi pesma Vuk IV, 27.

U muslimanskim pesmama (KH II, 59; KH III, 1) verovatno se ne misli na Užice u Srbiji, već, prema sižeu, na neko istoimeno mesto u Kotarima:
Polje priđe, do Lipovca sađe.
Lipovac priđe, na Križice sađe,
Križice priđe, na Užice sađe.
Užice priđe, do Bukovca sađe,
Bukovac priđe, na Ključarsko sađe,
do Vedrina već popasno doba.
Kad se beže Zadru pomolio
(KH III, 1:209–215; isto i KH II, 59:752–761).

Na današnjim geografskim mapama takvog mesta na toj lokaciji nema.

Literatura

book1950Дероко, Александар: Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, Београд.  [151-152]  cobiss
book1969Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, сакупио га и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, „Нолит", Београд 1969.  cobiss
book1970Нешковић, Јован: Тврђаве ослобођене од Турака. Смедерево, Шабац, Кладово, Ужице, Соко, In: Ослобођење градова у Србији од Турака 1862-1867, САНУ, 533-561.  [552-558]  cobiss
book1975Даничић, Ђура : Рјечник из књижевних старина српских, 1 -3, фототипско издање „Вук Караџић", Београд 1975.  [3:359*]
book1975Вукановић, Т. П.: Насеља у Србији у доба првог српског устанка 1804-1813. год., Врањски гласник XI, Врање, 1-171.  [168]
book1979Evlija Čelebi: Putopis. Odlomci о jugoslovenskim zemljama, Sarajevo 1979.  [384, nap. 29; 386, 388]  cobiss
book1985Каниц, Феликс Филип : Србија, земља и становништво: од римског доба до краја XIX века, 1-2, Београд: Српска књижевна задруга: Рад, 1985.  [tom 1]
book1994Гавриловић, Јован: Речник географијско-статистични Србије, Београд.  [180]  cobiss