BIHAĆ, Bišće, Bić

sl1

sl1

Istorijski nazivi

Wyhygh

Etimologija

Pomeni iz XV v. na Bisči, u Bišču (Даничић 1, 42) odnose se na Bišće, polje i ruševine starog dvorca kod Blagaja na Buni, up. 1423. Bisze sotto Blagay i v. Пецо 2001. Oblik Bišče > šćak. Bišće ima paralelu u češ. toponimu Byš(e)č > Byšt’, koji se tumači kao prisvojna izvedenica sufiksom -j od stčeš. ličnog imena Byšek, up. i stpolj. Byszek. Ali otkud Bihać? Skok I 707b smatra Bišć- sekundarnim od Bihć- , tj. prvobitna promena bi bila nom. -ak. Bihać, gen. *Bihća > Bišća. No poznat je i prelaz šč > hč. Biač kod Trogira je 892. in Biaci, bez -h- ! (A.L.)

Atribucija

Bihać

Bišće Bić

Geografski položaj

44° 48’ N, 15° 52’ E   
Grad u BiH.

Istorijat

Bihać, koji leži na jednom ostrvu u reci Uni (Bosna), bio je u srednjem veku kraljevski grad sa podgrađem. Smatra se da ga je podigao kralj Bela IV (1235–1270), a prvi put se pominje 1260. kao mesto u sastavu topuske cistercitske opatije, mada nije isključeno da je neki grad na tom mestu postojao i ranije. Tokom srednjeg veka Bihać je nazivan raznim imenima, a ostrvo na kojem je sagrađen zvalo se Otok sv. Ladislava. Bio je slobodan kraljevski grad i jedno vreme glavni grad kraljevine Hrvatske (metropolis et propugnaculum totius regni Croatiae), pa su se u njemu povremeno održavali hrvatski sabori. Kako je preko njega vodio glavni vojni i trgovački put (via exercitualis), Bihać je dugo smatran vratima za ulaz u Hrvatsku.
I po predanju i po epskim pesmama, Bihać su Turci osvojili na izdaju (vidi pesmu MH III, 4). „Izdao ga je neki Nikola, a car mu je zauzvrat dao pašaluk (nasledni), pa se onda on prozvao paša Predojević.”* Prema istorijskim izvorima, Turci su Bihać (u kome je posadom od 400 ljudi komandovao Hristofor Lamberg) zauzeli 19. juna 1592, posle više neuspešnih napada, i držali ga sve do 1878. Do početka XVIII v. u njemu je bilo sedište Bihaćkog sandžaka i najvažnija tvrđava u Bosni. U XVII v. bio je glavna polazna tačka za četovanja po Hrvatskoj, kao što je do tada bio Kamengrad. Tokom 1641. u Bihaću su bili na glasu četovođe Idrizaga Velagić, Alaga Ibrahimagić, Ibrahimaga Čerkić – sve savremenici Muje Hrnjice i ostalih epskih junaka muslimanskih Krajišnika. Austrijska vojska opsedala je Bihać 1594, 1689, 1698. i 1878.
U Bihaću su od XIV do XVI v. postojali franjevački i dominikanski samostani sa crkvama. Po predanju, najznamenitiju pravoslavnu crkvu sv. Jovana Turci su pretvorili u džamiju, a katoličku crkvu u arsenal. Pouzdano se, međutim, zna samo da je današnja Fetija džamija u Bihaću zapravo gotička crkva sv. Ante. Tu su nađeni nadgrobni spomenici hrvatskih plemića iz XVI v.
Bihaćki grad je porušen 1890. i 1891. Osim Kapetanove kule, od njega je ostalo samo nešto bedema i jendeka.

Epski kontekst

Po Vuku (Rječnik), Bišće je istočna varijanta narodnog imena za Bihać, kako se u epskim pesmama najčešće i nalazi, bilo da su muslimanske ili hrišćanske.
Muslimanske pesme u Bihaću najčešće spominju age Poprženoviće, a hrišćanske Alagu i Halila bez porodičnog imena (verovatno iz istog plemićkog roda), Fazli-haračliju (Vuk III, 42), Osmanbegovića i Ogojenovića (Vuk III, 37), Belil-agu (Vuk VI, 38) i druge.
Pesme MH III, 3 i MH III, 4 pominju Bihać dok je još bio u hrišćanskim rukama (mada ne zadugo, jer se u njima opeva njegov pad 1592).

Literatura

bookРадонић, Јован: Путовања Евлије Челебије по српским и хрватским земљама, Годишњица Николе Чупића, 1910, XXIX, 33-101; 1911, XXX, 259-291; 1912, XXXI, 233-297.  [75, nap. 20]
book1890Ковачевић, Коста: Бихаћка долина с обзиром на њезине старине, Гласник Земаљског музеја у Сарајеву II, 2.  [149-150*]
book1953Kreševljaković, Hamdija: Stari bosanski gradovi, Naše starine I, Sarajevo.  cobiss
book1957Vego, Marko: Naselja bosanske srednjevjekovne države, Svjetlost, Sarajevo  [10-11]  cobiss
book1969Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, сакупио га и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, „Нолит", Београд 1969.  cobiss
book1975Даничић, Ђура : Рјечник из књижевних старина српских, 1 -3, фототипско издање „Вук Караџић", Београд 1975.  [1:42]
book1979Evlija Čelebi: Putopis. Odlomci о jugoslovenskim zemljama, Sarajevo 1979.  [222, nap. 28]  cobiss