KINBURN, Kniburnik
Istorijski nazivi
Kil-Bouroun
Atribucija
- grad: Al’ ti ne dam grada Kniburnika (Vuk VII,Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање.
Пјесме јуначке средњијех времена, књига седма, Београд, 1900. (Vuk VII) 57:284)
Istorijat
Za ovaj toponim vezuju se dva značenja:
1. Kinburnska kosa, poluostrvo u Crnom moru (Ukrajina), i
2. Kinburnska tvrđava preko puta Očakova (Ukrajina).
Nekada utvrđeni grad na Kinburnskoj kosi (u Očakovskom rejonu, Nikolajevska oblast). Sagradili su ga Turci u XV v.
Po odredbama Kučuk-kainardžijskog mira iz 1774, Kinburn je ušao u sastav Rusije i u sledećem rusko-turskom ratu (1787–1792) bio važna tačka 1787. kada je vojska generala Suvorova razbila pod njim veliki turski desant.
Kinburn je ostao u sastavu Rusije sve do 1855. kada su ga, u okviru Krimskog rata, osvojile udružene francuske i engleske pomorske trupe. Napušten je 1857.
Epski kontekst
Pesma ga pominje u kontekstu rusko-turskog rata 1735-1739. koji se nadovezao na ratove za sukcesiju na poljskom prestolu (1733-1735), a vodio se zapravo za prevlast na Crnom moru. Rusi su 1738. zauzeli Očakov i Kinburn, ali su morali da ih napuste zbog epidemije kuge.
Pesma je posvećena ruskoj carici Katarini II Velikoj, pravoslavnom vladaru i vitezu (Eh viteže, srećna cesarice, 307), koja se u stihovima zaziva kao: “Ekaterina slavna udovica”, “dika slavenskog naroda”, “vječna slava moskovskih država”, svetlost sa severa "Koja sjava kano sunce žarko" (302).
Literatura
1970 | Большая советская энциклопедия, 1-30, Москва 1970-1978. |
1972 | Pomorska enciklopedija, 1-8, JLZ, Zagreb 1972-1989. |