BEČ, Vijena

sl1

Beč, 1850.

sl1

Beč, 1859.

Istorijski nazivi

Vindobona, Wien

Etimologija

Stsrp. Bečь od XVI v. (Даничић 1, 39), iz mađ. Bécs (od XIV v.); kao apelativ reč je značila ‘podrum, krečana’ i pretpostavlja se da potiče preko turskog iz strus. pečь ‘peć’. Antički naziv mesta Vindobona je keltskog porekla, u značenju ‘Vindov posed’ ili, po drugima, ‘beli grad’ nem. Wien, Wieden ili odatle, ili od drugog keltskog naziva ‘šumska reka” (Kiss 96b–97a; Skok I 129b–130a). (A.L.)

Atribucija

Beč

Vijena

Geografski položaj

48° 12’ N, 16° 22’ E   
Glavni grad Austrije, na Dunavu.

Istorijat

Osnovali su ga Kelti kao utvrđeno naselje na reci Vin, u I milenijumu pre n.e. Ime Beč je u srpski jezik došlo iz mađarskog.
Keltsko naselje nastalo je u blizini današnjeg Beča nekih 500 godina pre dolaska Rimljana koji su, negde oko 9. godine (I v.), podigli vojni logor, nazvali ga Vindobona i držali svoju poziciju sve do V v. Franački kralj Karlo Veliki postavlja u IX v. istočnu karaulu u dolini Dunava, zapadno od Beča, i naziva je Ostmark („istočni beleg”). Beč se prvi put pominje kao grad 1137, kada su njime vladali knezovi iz porodice Babenberg. Posle smrti poslednjeg Babenberga i 40 godina bezvlašća, u drugoj polovini XIII v. na presto dolazi novi vladar Svetog rimskog carstva, Rudolf Habzburški, rodonačelnik jedne od najmoćnijih dinastija u evropskoj istoriji. Beč postaje sedište biskupa, Habzburzi postaju nadvojvode, a niz političkih brakova pretvara njihovu dinastiju u carsku, dodajući postojećim i nove teritorije, kao što su Burgundija, Nizozemska i Španija.
Tokom XVI i XVII v. Beč, koji tada još nije bio glavni grad, više puta se suočavao sa raznim opasnostima. Najveća je dolazila od Sulejmana Veličanstvenog koji je 1528. osamnaest dana opsedao grad i pri tom uništio njegova predgrađa. Pošto su Turci odbijeni, Ferdinand I je 1533. preneo prestonicu u Beč sa namerom da tako ojača njegovu zaštitu. Tokom 1679. kuga je ubila oko 80.000 Bečlija, a 1683. počela je druga turska opsada Beča. Grad su odbranile kombinovane poljske i nemačke snage, a trijumf hrišćanske vojske dao je zamaha obnovi i izgradnji Beča čije su čuvene barokne fasade nastale upravo tada.
Zlatno doba Beča počinje sa pojavom carice Marije Terezije i njenog sina Jozefa II. Napoleon okupira Beč 1805. i 1809, a kasniji rat protiv njega dovodi Beč do bankrotstva. Nešto kasnije u istom veku Beč potresaju revolucionarni događaji 1848, a posle njih na presto dolazi car Franc Jozef I, pod čijom dugotrajnom vladavinom Beč postaje prva prestonica Austrougarske monarhije.

Epski kontekst

U pesmama se uglavnom peva o turskim pohodima na Beč. Na primer, u pesmi Vuk III, 8 siže se sklapa oko turske opsade Beča 1683. koju je prekinuo i grad spasao poljski kralj Jan Sobjeski, iako se u pesmi pominju ruski kralj (zapravo car) i njegov sin kraljević (morao bi biti carević) Mijajlo. Trag pravog istorijskog podatka ostao je u sakupljanju vojske od „Leha i Poljaka” (što je zapravo pleonazam). Takođe, tursku vojsku je predvodio veliki vezir, a ne sultan – kako stoji u pesmi. Iako je „Ćuprilić-vezir” stalno mesto za turske velike vojskovođe u epici, ovog puta opsadom Beča upravljao je pravi, istorijski Kara Mustafa Ćuprilić. U nešto kasnijoj pesmi « Bojevi Crnogoraca i Hercegovaca s Turcima godine 1862 » (Vuk IX, 32) ishod drugog turskog pohoda na Beč dat je istorijski ispravno: I Poljaci Beča obraniše (66).
Južno od Beča, u mestu Bečko Novo Mesto (Wiener Neustadt), pogubljeni su aprila 1671. hrvatski plemići Petar Zrinski i Fran Krsto Frankopan. Time je Hrvatska ostala bez poslednjih predstavnika visokog plemstva.

Srbi u Beču
Srbi su rano počeli da se naseljavaju u Beču, a naročito posle prve velike seobe 1690. Već početkom XVIII v. postojao je u Beču hram sv. velikomučenika Georgija koji su Srbi delili sa Grcima, Rumunima, Cincarima i drugim pravoslavnim narodima izbeglim sa Balkana pred Turcima. Srbi i Grci su krajem XVIII v. dobili od cara privilegiju da skupljaju priloge i podignu sopstvenu crkvu u Beču. Krajem XIX v. Srbi su podigli hram posvećen sv. Savi (završen 1893). Uz crkvu, sagrađena je i zgrada crkvene opštine.

Literatura

book1954Банашевић, Никола: Објашњења и коментари у: Вук Стеф. Караџић, Српске народне пјесме, књига трећа у којој су пјесме јуначке средњијех времена, ''Просвета'', Београд, 575-696.  [586]
book1969Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, сакупио га и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, „Нолит", Београд 1969.  cobiss
book1975Даничић, Ђура : Рјечник из књижевних старина српских, 1 -3, фототипско издање „Вук Караџић", Београд 1975.  [1:39]
book2002Енциклопедија православља, 1-3, „Савремена администрација", Београд 2002  [tom 1]  cobiss