ORAŠAC

sl1

Orašac u Bosni

sl1

Ostaci kule u Orašcu

Etimologija

Na prvi pogled deminutiv od orah (tako Skok I 362b), ali pre *Orašsk- od *Orašje (za zamenu sufiksa up. Humac). U obliku od Orahca posredi je dijalekatski prelaz šc > hc; nominativ bi glasio Orašac. (A.L.)

Atribucija

Geografski položaj

44° 16’ N, 17° 46’ E   
Mesto u BiH.

Istorijat

Stari grad kod istoimenog mesta 7,5 km severno od Kulen-Vakufa. Grad je sagrađen između 1703. i 1730. uz jednu srednjovekovnu kulu koja je pripadala Humskoj župi. Danas je u ruševinama, a od svega najbolje se sačuvala ta najstarija kula. Krajišnici tvrde da je Orašac zavičaj Budaline Tala, najmarkantnije ličnosti muslimanske narodne epike.

Epski kontekst

Sam grad Orašac, pre nego što je u njemu nastao njegov junak Tale, pominje se u kontekstu osvojenja Bihaća 1592. (MH III, 4).

Tale od Orašca
U pesmama se ovaj ojkonim retko može naći sam za sebe – toliko je čvrsto vezan za ime Tala, junaka koji se i u muslimanskim i u hrišćanskim pesmama javlja i kao Tale od Orašca, i kao Budalina Tale. I jedni i drugi ga slikaju kao velikog junaka, dobrog vojnika i čoveka izuzetne snage, ali drukčijeg od ostalih:

To je glavom od Orašca Tale;
Što je zemlje turske i kaurske,
Zadrtijeg ne ima junaka,
Da će prije zametnuti kavgu
Nema kavge, a đe nije Tale
(Vuk VI, 56:171–175)

Sav je Tale u krv ogrezao,
Jer se ne da savezati Tale,
Jer je Tale junak na mejdanu;
(Vuk III, 24:521–523)

Šnjim poredo od Orašca Tala
Na kulašu konju velikome
(Zavrg’o se drenovom batinom,
U batini hiljada klinaca);
(Vuk III, 24:153–157)

Od Orašca budalinu Tala
Na kulašu konju budalašu
(Vuk III, 36:49–50).


Hrišćanske pesme (Vuk III, 35, 36; Vuk VI, 60) sa zadovoljstvom pevaju o njegovoj smrti, ali na dva različita načina, iz – moglo bi se reći – dve vizure. Prva ima izrazitu deprecijativnu crtu:

Njega Stojan ni da sluša ne će,
Već g’ uvati za vrat do ramena,
Pa udari šnjime o kaldrmu
Stade praska u Talu koščina,
Kano plota od sedam godina.
(Vuk III, 35:227–231)

Tale pade, a serdar dopade,
Pa mu pasju posiječe glavu.
(Vuk VI, 60:245–246)


ali druga (Vuk III, 36) odaje potpuno priznanje njegovoj epskoj veličini:

Pa još britkom sabljom uzmahuje,
Te je Talu osjekao glavu
Pa podviknu iz grla bijela:
„A sada te, braćo moja draga!
„Sad krajini oblomismo krila
„Kad prznoga Tala pogubismo” (276–281).


U muslimanskim pesmama Tale – kad se prvi put pojavi u Udbini – samog sebe predstavlja ovako:

S bliza nisam, ja sam iz daleka,
Iz daleka iz Orašca grada,
Sa Basače iznad Ibrinovca,
A ja soja ne znam ni plemena,
Veš što mene po imenu viču:
Men’ je ime Budalina Tale
(MH III, 6:471–476).


Junak kome se ne znaju ni rod ni pleme, a ne sumnja se u njegovu fizičku i moralnu veličinu, obično ima (ili je u starini imao) izvesne mitske crte. Takav je, na primer, Musa Kesedžija (rodila ga je vlahinja u planini) sa tri srca i gujom na trećemu, Relja od Pazara (kopile koje je Jeđupka odgojila – Vuk II, 40) junak s krilima i okriljem, nahod Momir (vilinsko dete nađeno na putu kroz planinu) iz čijeg tela nikne bor, i drugi. U muslimanskoj epici tome je sličan Đulić barjaktar (nepoznato poreklo, ali bez naznaka mitskih osobina). Po svemu naročit muslimanski junak, koga i hrišćani rado dovode u rodbinsku vezu sa svojim junacima kad god mogu, jeste Đerzelez Alija, ali je njegovo poreklo poznato. Još izrazitiji nagoveštaj mitskih crta Tale dobija u pesmi KH III, 4 gde njegove rane vidaju posestrime vile u obliku sivih vukova. Ovako se leči i Zmaj-Ognjeni Vuk u pesmi o njegovoj smrti (SM 104).

Takođe i: selo u staroj Zeti, danas selo s/z od Dubrovnika – italijansko ime Valdinoce; 7 sela u Srbiji, kod Valjeva, Šapca, Kragujevca, Obrenovca, Aranđelovca, Leskovca i Užica; 4 sela u BiH: kod Bihaća, Prozora, Novog Travnika i Visokog.

Literatura

book1953Kreševljaković, Hamdija: Stari bosanski gradovi, Naše starine I, Sarajevo.  cobiss
book1959Шкриванић, Гавро А.: Именик географских назива средњовековне Зете, Титоград.  [84]  cobiss
book1969Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, сакупио га и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, „Нолит", Београд 1969.  cobiss
book1970Vojna enciklopedija, 1-10, Redakcija vojne enciklopedije, Beograd 1970-1975.Beograd 1980.  [s.v. Grad]  cobiss
book1973Imenik mesta и Jugoslaviji, „Službeni list", Beograd 1973.  [285]  cobiss
book1975Вукановић, Т. П.: Насеља у Србији у доба првог српског устанка 1804-1813. год., Врањски гласник XI, Врање, 1-171.  [158]
book1975Даничић, Ђура : Рјечник из књижевних старина српских, 1 -3, фототипско издање „Вук Караџић", Београд 1975.  [2:229]
book1994Гавриловић, Јован: Речник географијско-статистични Србије, Београд.  [115]  cobiss