KIJEV, Kijevo

sl1

Kijev, Velika lavra

sl1

Kijev, Skver Oktobarske revolucije (V. Bilous, 1980)

Istorijski nazivi

Kyiv

Atribucija

Geografski položaj

Glavni grad Ukrajine.

Istorijat

U SANU IV javlja se kao ruski grad, pa je i polje Kijevo (SM 71) verovatno pod njim.
Pre osnivanja Moskve u poznom srednjem veku, Kijev i Novgorod su bili jedini veći gradovi u zemlji koja će kasnije postati Rusija. Prema legendi, Kijev su na reci Dnjepru krajem V i početkom VI v. osnovala tri brata – Kij, Šek i Horiv – zajedno sa sestrom Libidom, nazvavši ga po najstarijem bratu, Kiju. Već u IX v., u doba Kijevske Rusije, Kijev se javlja kao prva prava evropska politička prestonica posle muslimanske Kordobe u Španiji. On se razvio iz tri posebna grada bez zajedničkih zidina: prvi su osnovali Varjazi (poreklom iz Švedske), drugi je krajem X v. osnovao veliki knez Vladimir, a treći je južno od ovoga dodao njegov sin Jaroslav. Tokom svoje duge istorije, branioci Kijeva morali su da se bore protiv mnogih neprijatelja – Hazara (966) i Pečenega (972), Polovaca (XI–XII v.), Tatara i Mongola, Litvanaca i poljskih feudalnih gospodara, Moskovske kneževine i Rusije.
Prvu citadelu stanovnici Kijeva sagradili su na desnoj obali Dnjepra kako bi se zaštitili od pljačkaških nomadskih plemena. Kasnije su veliki knezovi gradili palate i crkve na Starokijevskom brdu, dok su se kuće zanatlija i trgovaca dizale u podgrađu na obalama Dnjepra. Krajem IX v., kada su knezovi Kijevske Rusije ujedinili rasuta slovenska plemena, Kijev je postao centar svih istočnih Slovena. Grad je brzo napredovao zahvaljujući dobrom položaju na raskrsnici trgovačkih puteva između Vikinga i Grka. Njegov se razvoj još i ubrzao za vreme vladavine kneza Vladimira Velikog (980–1015) koji je, sa namerom da proširi svoj uticaj, 988. uveo hrišćanstvo u svoje zemlje kako bi se povezao sa Vizantijom, Bugarskom i drugim zemljama Zapada i Bliskog istoka. Kao središte Kijevske Rusije, grad je bio na vrhuncu za vreme vlade Jaroslava Mudrog (1019–1054).
Posle smrti velikog kijevskog kneza Vladimira Monomaha (1125), Kijevska Rusija je bila uvučena u dugotrajne unutrašnje feudalne sukobe, što su strane sile vrlo brzo iskoristile. U jesen 1240. Kijev su osvojile tatarsko-mongolske trupe Batu-kana, Džingis-kanovog unuka, i ostale u gradu skoro čitav vek. U XIV v. (1362) Kijev pada pod vlast Litvanije, u XVI (1569) pod vlast Poljske, a u XVII postaje deo kratkotrajne kozačke države (1648–1654) i potom Rusije (1654–1667).
U XVIII v. jedno vreme (1752-1764) u blizini Kijeva, između Dnjepra i Sinjuhe, postojala je srpska kolonija koja se na Rodeovoj karti javlja pod imenom Nova Srbija (Neue Servien) sa sedištem u Elizabetgradu. To su bili doseljenici iz pomoriške i potiske krajine, već u sledećoj generaciji asimilovani u rusko okruženje.

Epski kontekst

Obe pesme u SANU IV (2 i 3) pevaju o rusko-turskom ratu 1735-1738. iz vremena carice Jelisavete (epska Jelisavka), koji je i započet zbog učestalih tatarskih upada na rusku teritoriju. Jedan od ishoda tog rata bilo je osvajanje Krima (a ne Kijeva), pa bi možda u toj svetlosti i Kijev (naročito «polje Kijevo») trebalo primati s rezervom. Polje u ovom kontekstu – bez obzira na (ne)tačnost imena grada – ima epsko značenje polja (razbojišta) pred gradom, kakvo u epskoj formuli ima i Venecija, npr. u pesmama o ženidbi Ivana (Vuk VI, 36) i Maksima (Vuk II, 89) Crnojevića:

Kad su bili pod Mletke u polje (Vuk VI, 36:68)
Te Mletačko polje pritiskoše (Vuk II, 89:694).

U ruskim biljinama Kijev se pominje kao стольный город i стольно-Киевград, ili kao славный батюшка Киев-град u kome borave bogatiri, vojnici i bojari.
U MH I, 76 Kijevo je gora negde na putu između Stambola i Sibinja.

Literatura

book1970Vojna enciklopedija, 1-10, Redakcija vojne enciklopedije, Beograd 1970-1975.Beograd 1980.  cobiss
book1997Томовић, Гордана: Срби у дијаспори на картама XVI-XVIII века, Сентандрејски зборник 3, 21-37.
book1997Nicholas, David: The Growth of the Medieval City: from Late Antiquity to the Early Fourteenth Century, Longman, London – New York.  [72-73]
book2002Тарланов, З. К.: Герои и эпическая география былин и «Калевалы», Министарство образования Российской Федерации, Петрозаводский государственный университет, Петрозаводск.