PRIZREN

sl1

Prizren, panorama

sl1

Prizren

Istorijski nazivi

Theranda, Prisdriana, Prisrenum, Presarin, Prisareno

Etimologija

1019. Prisdríana, stsrp. Prizrěnь, lok. u Prizrěni, od pri-zьrěti, up. bez prefiksa trpni pridev *zьrěnъ > Zrin, Zrinj (ikavski oblik), sa drugim prefiksom O-zren. Izvorno oznaka uzvišenja koje se izdaleka vidi (Skok III 661b). (A.L.)

Atribucija

Geografski položaj

42° 13’ N, 20° 45’ E   
Grad u Srbiji.

Istorijat

Nalazi se u južnom delu Metohijske ravnice, u podnožju planine Šare, na obalama Prizrenske Bistrice, leve pritoke Belog Drima. Podignut je na raskrsnici važnih puteva od Jadrana ka Kosovu, i od Makedonije ka Peći.
U rimsko doba, blizu sadašnjeg Prizrena bio je grad Theranda (kod današnje Suve Reke), a u vizantijsko, grad Prisdriana (koja se 1020. pominje kao vladičanska stolica). Iz vizantijskog doba potiču i tvrđave Kaljaja (iznad Prizrena), Dervengrad i Višegrad (poznat kao Prizrenski gornji grad). Pod imenom Prizren, grad se pominje od 1019, kad je postao sedište episkopa. Srbi su ga zauzeli 1169. posle bitke kod Pantina, ali su posle poraza na Moravi 1190. morali da ga vrate. Posle desetogodišnje bugarske vlasti (od 1204), Prizren 1214. ulazi u sastav Nemanjića Srbije. U XIV v., za vreme careva Dušana i Uroša, bio je prestoni grad. U obližnjem mestu Ribniku nalazila se letnja rezidencija cara Dušana. U to vreme Dubrovčani su u Prizrenu imali konzula i mnogoljudnu koloniju. Mesto je bilo napušteno 1433.
Prizren je pao u turske ruke posle osvajanja Novog Brda (1455), a oslobođen je 1912. Pod Turcima je bio centar za širenje islama, sa bogatom čaršijom i gustim karavanskim saobraćajem. Krajem XVII v. stradao je od kuge, rata i ratne odmazde. Pred kraj turske vlasti, sredinom XIX v. (1844), opet je bio veliki grad sa ruskim, austrijskim, italijanskim i srpskim konzulatom.

Epski kontekst

Osim u Vuk II, 37 – gde se pominje kao mesto pored kojeg su Visoki Dečani, zadužbina „kralja Dečanskoga” – Prizren se u pesmama najčešće javlja kao prestoni grad cara Stefana (Dušana):
Knjige idu od Prizrena grada,
Od Srpskoga silna car-Stevana (Vuk II, 31:3–4)

Pije vino Srpski car Stefane
U Prizrenu mjestu pitomome,
Do njega su starci patrijari: (Vuk II, 28:1–3)

Pa ti idi ka Prizrenu gradu
Od Prizrena caru čestitome (Vuk II, 12:84–85)

Pobolje se Srpski car Stjepane
U Prizrenu mjestu pitomome,
Pobolje se, umrijeti hoće (Vuk II, 33:1–3).

Sličnu ulogu u epici imaju i Prilep i Novi Pazar (vide). Samo u pesmi SM 156 vladar koji umire naziva se Milutin car, a njegova žena Milica i njihov sin Uroš.
Posle careve smrti, Prizren se vezuje za protopopa Nedeljka (Vuk II, 34), Leku kapetana (Vuk II, 40), Mihata čobanina (u drugim varijantama Mijata hajduka – Vuk III, 62) itd. U pesmama kasnijeg nastanka pominje se u kontekstu boja na Krusima 1796. (SM 170), boja na Deligradu 1806. (Vuk IV, 31; SM 63), pohoda Omer-paše Latasa na Crnu Goru 1862. (Vuk VIII, 73), i dr.

Prizrenske crkve
Nedaleko od Prizrena nalazi se manastir Sv. arhanđela, zadužbina kralja i cara Dušana (1331–1355), mesto u kome je on – kao ktitor – bio i sahranjen. U samom gradu, na usluzi dubrovačkoj koloniji, bile su u XIV v. dve katoličke crkve.
U gradu je manastir Bogorodice Ljeviške, a crkva sv. Spasa nalazi se na severnim padinama prizrenske tvrđave Kaljaje. Staro zdanje Prizrenske mitropolije sa dvorskom kapelom bilo je u neposrednoj blizini manastira. Nad dvorskim hramom Turci su podigli sahat-kulu. Crkva sv. Dimitrija, sagrađena početkom XIII v., nalazila se na mestu današnje rimokatoličke crkve sv. Bogorodice. Posredstvom Francuske, stara crkva je oduzeta od Srpske pravoslavne crkve 1855. i dodeljena katoličkoj zajednici u Prizrenu, koja je srušila staru crkvu i podigla svoju.
Mladi kralj Marko (poslednji iz loze Mrnjavčevića, epski Marko Kraljević) podigao je u Prizrenu crkvu sv. Nedelje na temeljima ranije crkve Vavedenja Bogorodice. Kralj Milutin sazidao je u Prizrenu crkvu sv. Stefana, ali do danas nije utvrđeno gde se ona nalazila.

Literatura

book1899Ердељановић, Ј. & Николић, Р. Т.: Трговачки центри и путеви по српској земљи у средњем веку и у турско доба, Београд.  [57]  cobiss
book1922Костић, Коста: Наши нови градови на југу, http://sr.wikisource.org/sr-el/Наши_нови_градови_на_југу  cobiss
book1959Јиречек, К.: Трговачки путеви и рудници Србије и Босне у средњем вијеку,, Зборник Константина Јиречека, I, Посебна издања САН CCCXXVI, Одељење друштвених наука 33, Београд, 207-303.  [281]  cobiss
book1969Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, сакупио га и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, „Нолит", Београд 1969.  cobiss
book1971Marković, Jovan Đ.: Gradovi Jugoslavije, Beograd.  cobiss
book1975Даничић, Ђура : Рјечник из књижевних старина српских, 1 -3, фототипско издање „Вук Караџић", Београд 1975.  [2:274, 275, 423, 424]
book2002Енциклопедија православља, 1-3, „Савремена администрација", Београд 2002  [tom 3]  cobiss