DUKLJA, Duklin
Antička Doclea, arheološki lokalitet kod ušća Zete u Moraču
Istorijski nazivi
Diókleia, Doclea
Etimologija
Premda se toponim Duklja sreće i na slovenskom severu, ovde svakako refleks antičkog Docle(i)a, koje se tumači kao ilirsko, u značenju ‘tamno, skrovito mesto’ (Mayer 1959, 41) ili ‘mesto na sastavcima dveju reka’ (Šalabalić 1967, 90 i dalje), no možda je oblik Diókleia prvobitan, u tom slučaju grčki pridev od ličnog imena Dioklês (Лома 1999/2000, 95–96). (A.L.)
Atribucija
- grad: Te je šilje u Duklina grada (SMСима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. (SM) [Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.] 130:84)
- grad bijeli: U Duklina grada bijeloga (SMСима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. (SM) [Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.] 130:124)
- bez atribucije: A pita je Neđo od Dukilna (SMСима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. (SM) [Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.] 130:132)
Istorijat
Duklja (Doclea) – rimski, a zatim ranohrišćanski grad severno od Podgorice, a u srednjem veku oblast današnje Crne Gore.
Ta se oblast zvala Dioklitija (po ilirskom plemenu Docleatae koje je živelo na tom terenu), a od XI v. Zeta (Zenta, Genta), po Zeti (pritoka Morače), glavnoj reci u tom kraju. Bila je u sastavu rimske provincije Prevalitane (Praevalis).
Značajan i dobro istražen rimski grad kod Duklje, nedaleko od Podgorice, sagrađen je u I v. na ušću Zete u Moraču. Procvat doživljava u II–III v. kada je sagrađen forum i najveći broj otkrivenih objekata. U kasnoj antici bio je, uz Skadar (Scodra), najveći grad novoosnovane provincije Praevalis. Od IV do XI v. je pod vlašću Vizantije, a naseljavaju je Romani, Albanci i Sloveni. Početkom VII v. (poslednji put se pominje 602.) razorili su je Avari.
Prvi pomen episkopskog sedišta u ovom gradu odnosi se na sredinu V v. Posle avarskih razaranja u VII v., grad i episkopija su obnovljeni, a episkopija je 732. pripojena Dračkoj arhiepiskopiji.
U XI v. Duklji su pripali Skadar, Ulcinj, Budva i Kotor gde od X v. žive i Sloveni.
Kod Vuka u Rječniku s.v. Duke stoji: „zidine u kutu između Zete i Morače (gdje se ove dvije vode sastaju) od staroga grada Diokleje”.
Epski kontekst
Pesma pominje Duklin kao grad izvesnog Neđe od Duklina, koga Novljanin Alija poziva u svatove.
Literatura
 | 1880 | Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, I-XIV, Zagreb, с1880-1952. |
| 1967 | Šalabalić, Radmila: Doclea Do-kleu-a: «Ušće», «Uvac», »Ad Confluentes«//Docleates Do-kleu-atai: «Slivljani», «Porečani», Zbornik Filozofskog fakulteta IX/1, Beograd, 89-99. [89-99] |
| 1969 | Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, сакупио га и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, „Нолит", Београд 1969. [s,v, Duke] cobiss |
| 1970 | Vojna enciklopedija, 1-10, Redakcija vojne enciklopedije, Beograd 1970-1975.Beograd 1980. [2] cobiss |
| 1975 | Даничић, Ђура : Рјечник из књижевних старина српских, 1 -3, фототипско издање „Вук Караџић", Београд 1975. [1, 271] |