DUBROVNIK

sl1

Dubrovnik, Stradun

sl1

Dubrovnik na mapi iz 1819.

Istorijski nazivi

Rausium, Ragusium, Ragusa, Racusia, Labusedum, Dobra (Dubra) Venedik

Etimologija

Od dubrava, prasl. *dọbrava ‘(hrastova) šuma’. (A.L.)

Atribucija

Istorijat

1. Grad i luka u Hrvatskoj (42° 38’ N, 18° 07’ E) na j/i obali Jadrana. Razvio se na padinama brda Srđa, od rta Ursule do rta Kantafiga. Deli se na stari grad opasan zidinama, i na predgrađa Pile, Ploče, Gruž i Lapad. Na mestu današnjeg Straduna bio je uzak kanal koji je delio grad od kopna i podgrađa koje se vrlo brzo razvilo na prostoru današnjeg Prijeka. Kanal je postepeno zasipan i konačno zasut u XII v.
Grad Ragusa (kasnije Dubrovnik) osnovan je u VII v., posle pada Epidaura (današnji Cavtat) koji su razorili Sloveni. Stanovništvo je u početku bilo romansko (izbegli iz Epidaura i njihovi potomci), ali je s vremenom slovenizovano upornim i snažnim delovanjem slovenskog zaleđa. U početku (do kraja XI v.) pripadao je vizantijskoj temi Dalmaciji koja se delila na zapadnu (Zadar, Krk, Osor, Rab, Trogir i Split) i istočnu (Dubrovnik i Kotor, a do IX v. još Rose i Budva). Istočna Dalmacija je u Vizantiji imala povlašćen status, a Dubrovnik je bio njena prestonica sve do početka XIII v. (do prvog pada Vizantijskog carstva 1204. pod naletom krstaša). Tokom XII v. postaje važan posrednik u trgovini između balkanskog zaleđa i mediteranskog basena. Iako je bio pod vrhovnom vizantijskom vlašću, imao je autonomiju visokog stepena i upravo u ovom periodu stvaraju se temelji njegove buduće aristokratske republike koja će trajati sve do 1808.
Posle prvog pada Vizantije, Dubrovnik dospeva pod mletačku vlast koja će trajati 150 godina (1205–1358). Vrhovnu vlast u Dubrovniku imao je knez koji je bio Mlečanin, izabran u Mlecima, i zadužen prvenstveno da čuva mletačke interese. Sve ostale organe vlasti birao je takav knez, čime je dubrovačka autonomija bila teško oštećena, i što je u nekoliko navrata dovelo do sporova sa Mlecima (1231–1232, 1235–1236, 1251–1252). Ipak, tokom XIII v. grad jako napreduje u urbanističkom i arhitektonskom smislu i širi teritorije, polažući pravo na ostrvo Lastovo, a u XIV v. i na poluostrvo Pelješac i ostrvo Mljet. Uz to, u XIV v. dubrovačka trgovina je pretežno orijentisana na kopno (Srbija i Bosna), pošto se na moru već proširila do Sirije, Egipta i severne Afrike uopšte pa, u nedostatku brodova, mora da uzima flotu u najam kako bi pokrila sve destinacije. Uvozni artikli u toj trgovini bili su: drvo, žito, rude, stoka, koža, loj, mast, vosak, med, sir, krzno; a izvozni: so, vino, tekstil, zanatski proizvodi (naročito od metala), začini. Osim ovoga, jedan od unosnijih predmeta trgovine bilo je roblje.
U drugoj polovini XIV v. Dubrovnik se oslobađa mletačke vlasti i sledećih 170 godina (1358–1526) ostaje u sklopu Hrvatske i Dalmacije (koje čine deo Ugarske kraljevine) kao slobodna aristokratska republika (zvanično tek od 1441, ali faktički već od sredine XIV v.). Odnos između ugarsko-hrvatskog kralja i Dubrovnika bio je regulisan Zadarskim mirom iz 1358. U XV v. ponovo se obnavlja trgovina sa Sirijom koja je bila prestala zbog krstaških ratova, a dodaju se i nove destinacije – Francuska, Aragonija i Kastilja (dve poslednje početkom XVI v.). U to vreme pojavljuje se i Turska kao velika pomorska i mediteranska sila. Dubrovnik joj od 1458. plaća harač kao danak za mir i održava dobre trgovinske veze, tako da njegovi brodovi u to vreme zalaze i u Crno more. Sa pojavom Turaka još se više unapređuje i trgovina robljem.
U doba najvećeg rasta dubrovačke moći, na Jadranu počinju da deluju i konkurentske luke od kojih je najveća bio Kotor, a odmah za njim Novi (osnovan 1382, današnji Herceg-Novi). Uz Drijeva na Neretvi (današnja Gabela), oni su možda i mogli ugroziti dubrovačku prevlast na Jadranu, ali su zahvaljujući diplomatiji i dobrim odnosima sa Turskom Dubrovčani uspeli da obezbede sebi trgovinske povlastice koje su ih od toga sačuvale.
Posle Mohačke bitke (1526), Dubrovnik se oslobađa i ugarske vrhovne vlasti. Njegovi brodovi osvajaju i Atlantik, putujući sve do Engleske. Na vrhuncu moći on ostaje sve do prve polovine XVII v. kada počinje da nazaduje usled promene glavnih trgovačkih puteva i prevlasti holandsko-engleske flote na moru. Tome doprinosi i pojava mletačkog Splita kao konkurentske luke u Jadranu, i pojava Francuske kao rivalske sile u Mediteranu. Uz to, 1667. pogađa ga i katastrofalni zemljotres u kojem je poginulo 5000 ljudi po jednom izvoru, a 2500 po drugom – u svakom slučaju, više od polovine ukupnog stanovništva. Grad je gotovo sasvim porušen, i to najviše linijom Straduna gde su bile najuglednije i najraskošnije javne građevine. Od tog udarca Dubrovnik se više nikad nije oporavio. U lokalnoj istoriografiji to se zove „prva smrt Dubrovnika” (druga je bila 1806. kad je grad opljačkan i razoren, a 1808. ukinuta Republika za vreme Napoleonovog pohoda). Posle svoje „druge smrti” Dubrovnik više nije uspeo da obnovi trgovačku i putničku flotu, a odlukom Bečkog kongresa 1814–1815. potpao je pod vlast Austrije.

2. Dubrovnik - Doborwnich, Dobrownyk – u Bosni (KH I, 12)
Tako se zvao gradić na vrlo strmom i krševitom izdanku Huma, koji se diže iznad ušća potoka Zenika u rečicu Misoču, pritoku Bosne (kod Ilijaša). Danas se vide samo tragovi utvrđenog dvorca. Neke verzije predanja o postanku ovog grada govore da ga je osnovala Republika sv. Vlaha (tj. Dubrovačka republika).
Bosanski Dubrovnik se prvi put pominje 1404. Početkom XVI v. (kad je bio pod Turcima), a okolna župa se takođe zvala Dubrovnik. Grad je napušten posle 1655, a 1709. napuštena je i gradska džamija kao ruševna. Prema nekim izvorima (Jukić, Lukarević), Dubrovčani su ovde topili rudu. Oni su i sagradili ovaj grad uz pristanak bana Kulina.

Epski kontekst

U pesmama se javlja kao latinski (tj. katolički grad) po značaju ravan Mlecima. Ne sasvim retko, pesme naglašavaju ili poentiraju dubrovačku trgovinu robljem kao praksu sa kojom se rutinski računa:

Odjaha ga gradu Dubrovniku,
Pa prodade njega u Latine,
U Latine, za meke rušpije,
Neka vuče po moru galije! (Vuk III, 17:163–166)

i, mnogo češće, bogatstvo koje ga je činilo metom raznih pljačkaša:
no ajdemo u Primorje ravno
k latinskome gradu Dubrovniku
ne bismo li zadobili blaga (SM 102, 21–23; slično i Vuk IV, 7).

Epika prilično često pominje Dubrovnik i kao mesto iz kojeg dolaze neveste za srpske plemiće i kraljeve (u alternativi sa Mlecima), recimo u „Ženidbi Đura Smederevca” (Vuk II, 79), „Ženidbi kruševačkog bana” (Vuk VI, 40) i sl. U ostalim slučajevima, pomen Dubrovnika u neistorijskom kontekstu zavisi od razvoja sižea. U kontekstu nekog istorijskog događaja, najčešće vezanog za crnogorske sukobe sa Turcima, Dubrovnik se pominje u svim navedenim pesmama iz zbirki Vuk VIII i Vuk IX, kao i u mnogim drugim (Vuk IV,10,11; SANU IV, 3, 19, 20, 38; SM 168, 170).
Mitske elemente pomen Dubrovnika povremeno dobija u lirskim pesmama, naročito tamo gde se dovodi u neposrednu vezu sa Dunavom:
Anđelija ruže brala
ispod grada Dubrovnika
u Dunav se ogleduje,
sama sobom govorila....*

Literatura

book1878Lukarević, Frano Burina: Djela Frana Lukarevića Burine, JAZU, Zagreb.  cobiss
book1912Радонић, Јован: Прошлост Старе Србије, Београд 1912  cobiss
book1912Војновић, Лујо: Прва смрт Дубровника, Годишњица Николе Чупића LXXXVII, 287, 40-57; 288, 52-69.
book1929Štuk, D. N.: Dolazak Rikarda I»Lavova srca» god. 1192. u Dubrovnik, i njegova zavjetna zadužbina (pokušaj, da se utvrdi historičnost događaja), Glasnik Dubrovačkog učenog društva «Sveti Vlaho». 1 (1929) 121-124.
book1929Решетар, Милан: Попис дубровачкијех властеоскијех породица, Гласник Дубровачког ученог друштва "Свети Влахо". 1 (1929) 1-11.
book1931Дучић, С.: Живот и обичаји племена Куча, Српски етнографски зборник, 48, 1-596.  [389*]  cobiss
book1947Михаиловић, Јеленко: Сеизмички карактер јужног Приморја, Београд.  cobiss
book1953Kreševljaković, Hamdija: Stari bosanski gradovi, Naše starine I, Sarajevo.  cobiss
book1953Jukić, Ivan Franjo: Povijest Bosne. Putopisi i istorijsko-etnografski radovi, “Svjetlost”, Sarajevo.
book1969Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, сакупио га и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, „Нолит", Београд 1969.  cobiss
book1970Vojna enciklopedija, 1-10, Redakcija vojne enciklopedije, Beograd 1970-1975.Beograd 1980.  cobiss
book1972Pomorska enciklopedija, 1-8, JLZ, Zagreb 1972-1989.
book1988Nedomački, V., Goldstein, S.: Jevrejske općine u jugoslavenskim zemljama , Židovi na tlu Jugoslavije, Zagreb, 1988, 113-115.
book1997Hrvatski leksikon, I-II, Naklada Leksikon d.o.o., Zagreb 1997.  [I]