GRADIŠKA, Gradiški
(Bosanska) Gradiška
Nova Gradiška, Hrvatska
Istorijski nazivi
Servitium, Berbir, Bosanska Gradiška
Atribucija
Gradiška
- donja: Sjaha vrana u donju Gradišku (EHMuslimanske narodne junačke pjesme, sakupio Esad Hadžiomerspahić, u Banjoj Luci, 1909. (EH) 5:107)
- bez atribucije : A krenu se momak iz Gradiške (EHMuslimanske narodne junačke pjesme, sakupio Esad Hadžiomerspahić, u Banjoj Luci, 1909. (EH) 5 :140)
- grad: Pa ga vode gradu Gradiškomu (ER 125:42)
- lijepi grad: Od lijepa grada Gradiškoga (ER 125:8)
- pokraj vode Save: U Gradiškom pokraj vode Save (EHMuslimanske narodne junačke pjesme, sakupio Esad Hadžiomerspahić, u Banjoj Luci, 1909. (EH) 5:1099)
- bez atribucije: U Novome i u Gradiškome (SANU III,Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности.
Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа, Београд, 1974. (SANU III) 73:32); Vuk VIII,Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање.
Пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу и о војевању Црногораца, књига осма, Београд, 1900. (Vuk VIII) 34; ER 166; EHMuslimanske narodne junačke pjesme, sakupio Esad Hadžiomerspahić, u Banjoj Luci, 1909. (EH) 5
Geografski položaj
45° 8’ N, 17° 15’ E
Grad u BiH. Nalazi se na desnoj obali Save, na mestu starog rimskog Servitiuma.
Istorijat
Prvi put se pominje 1295, a pod imenom Gradiška 1525. Deo Gradiške na desnoj obali Save, gde je sada bosanska Gradiška, nazivao se pre dolaska Turaka – Gradski/Gradiški Brod. (Na ovo se mesto možda odnosi pomen „Broda kaurskoga” u SM 72, vide.) Gradišku je osvojio Gazi Husrev-beg 1537. i kao celovit grad pod imenom Berbir bila je u turskim rukama sve do 1699. Od tada se na austrijskoj strani podiže tvrđava, a veliko utvrđenje podižu i Turci, pa ratni sukobi i vojnički upadi traju praktično do ulaska Austrije u Bosnu 1878.
Za vreme Turaka Gradiška je bila značajna luka na Savi, što znači strateško mesto na kome se vršio utovar i istovar robe, vojske i ratnog materijala potrebnog za ratovanje duž cele Save. Gradiška je u to doba bila polazna tačka četovanja i na kopnu, i na rekama Savi i Uni, odakle su kretali turski odredi na malim šajkama. Gradiški šajkaši učestvovali su 1592. u osvajanju Bihaća, a 1593. u bici kod Siska. U XVII v. Gradiška se bila pročula na obe strane po vidovitom Gabiji rodom iz Mostara, kome je pravo ime bilo Hasan-efendija Muabir. On je prorekao turski poraz pod Bečom i predvideo buduću tursko-austrijsku granicu na Savi.
Gradiška je bila jedna od najstarijih turskih kapetanija (od 1538. do 1835). Ludvig Badenski ju je 1688. zauzeo i zapalio (austrijsko-turski rat 1683–1699), a stanovništvo je većinom izbeglo u Jajce. Austrijanci su izgubili Gradišku 1693, ali je tek Karlovačkim mirom iz 1699. grad ponovo pripao Turcima. U sledećem austrijsko-turskom ratu Turci su prvi put napustili Gradišku 1716. i ponovo je preuzeli 1741, posle Beogradskog mira sklopljenog 1739. Novi grad od kamena podignut je 1767. Austrijanci su Gradišku ponovo osvojili 1789. pod komandom feldmaršala Laudona, i posle Svištovskog mira (1791) vratili je Turcima 1797.
Posle okupacije Bosne i Hercegovine, Gradiška (sa obe strane Save) gubi značaj, pa se njena tvrđava pretvara u zatvor, a potom i konačno ruši.
Epski kontekst
Pesme pominju ovaj grad u kontekstu osvajanja Bosanskog Novog (SANU III, 73; Vuk VIII, 34) i ženidbe Čejvanagić Mehe (EH 5). Erlangenski rukopis ga pominje u okviru motiva kalauz-devojke (125) i proročkog sna (166).
Pominje se 1528. u izveštajima bana Franje Bačanija. Turci su je držali od 1537. do 1688. U to vreme bila je dva puta paljena: 1557. od Petra Erdedija i 1600. od braće Lapsanovića. Turci su je svaki put obnavljali.
Nova Gradiška, takođe u Hrvatskoj: nastala je iz potrebe da se premesti uprava (štab) gradiške pukovnije iz Gradiške na Savi na manje plavno zemljište. Iako bi bilo logično da je u tu svrhu poslužio već postojeći, stari grad Cernik, to se nije moglo izvesti jer je Cernik ostao na drugoj strani granice, na području Banske Hrvatske. Mesto za novi grad izabrano je uz potok Šumetlicu, a izgradnja je počela 1748. Gradnja je završena 1750. Grad je uglavnom bio od drveta, a namenjeno mu je bilo ime Friedrichsdorf. Za lokalno stanovništvo i sastav pukovnije to je bilo tuđe i teško izgovorivo ime. S druge strane, novi grad je bio sedište novog štaba koji se preselio iz Gradiške na Savi, pa su tu novopodignutu Gradišku jednostavno nazvali Nova Gradiška, a napuštenu – Stara Gradiška. Grad je proglašen „slobodnom vojnom opštinom” 1755.
Literatura
 | 1953 | Kreševljaković, Hamdija: Stari bosanski gradovi, Naše starine I, Sarajevo. cobiss |
| 1969 | Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, сакупио га и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, „Нолит", Београд 1969. cobiss |
| 1970 | Vojna enciklopedija, 1-10, Redakcija vojne enciklopedije, Beograd 1970-1975.Beograd 1980. [s.v. Grad] cobiss |
| 1973 | Imenik mesta и Jugoslaviji, „Službeni list", Beograd 1973. [370] cobiss |
| 1979 | Evlija Čelebi: Putopis. Odlomci о jugoslovenskim zemljama, Sarajevo 1979. [218, nap. 3] cobiss |
| 1983 | Đurić, T. & Feletar, D.: Stare građevine istočne Hrvatske, Varaždin. |