LIVNO, Hlivno, Hlijevno, Lijevno, Limno

sl1

Stari grad Livanjska Bistrica

sl1

Livno, razglednica iz 1904.

Istorijski nazivi

Bariduum, Hlebiana, Hleuna, Bistrica

Etimologija

*Xlěvjno, od *xlěvъ ‘staja’, i u Crnoj Gori Lijevno, Ljevišta < *xlěvišča, polj. Chlewno (up. P. Ivić u OS ERSJ 79–80). (A.L.)

Atribucija

Livno

Lijevno Hlivno Hlijevno Limno

Geografski položaj

43° 49’ N, 17° 4’ E   
Grad u BiH.

Istorijat

Srednjovekovno bosansko utvrđenje i župa, nazvano po mestu Livnu (Χλεβένα) na granici srpskih i hrvatskih oblasti i na važnom pravcu iz Dalmacije za Bosnu. U srednjem veku Livno je bilo prostran grad sa 5 kula, od čega danas. nema traga.
Livanjski župan pominje se 892. U X v. ova župa je pripadala Hrvatskoj. Ban Stjepan Kotromanić je 1326. pripojio Bosni tri hrvatske župe : Duvno, Livno i Dlamoč (Glamoč). Od tih župa nastala je oblast Zapadne strane ili Završje. U župi Livnu bio je u to doba grad Bistrica, na mestu na kojem je kasnije sagrađen livanjski grad. Predgrađe ispod Bistrice nosilo je ime župe, a to je ime prešlo i na grad Bistricu.
Krajem XIII i početkom XIV v. Livno je u vlasti hrvatskih velikaša Šubića, zatim bosanskog vojvode Hrvoja Vukčića i najzad bosanskog kralja do pada Bosne pod tursku vlast 1463. Iste godine, Vladislav Hercegović (sin hercega Stefana Vukčića) oteo je Livno od Turaka, ali su ga oni ponovo osvojili 1485. kada je uključeno u kadiluk Neretva.
Prvi put se pod Turcima pominje 1626. Ispod starog grada razvilo se u tursko doba današnje Livno, koje je doživelo najveći procvat u XVI i XVII v. kad je često bilo sedište Kliškog sandžaka i tako zadobilo veći politički i vojni značaj.
Livno je uključeno u Krajinu kada su Turci krajem XVII v. izgubili oblasti van užeg bosanskog područja. Tada je formirana Livanjska kapetanija na čijoj su teritoriji često izbijali sukobi sa uskočkim četama iz mletačke Dalmacije. U hronici popa Šilobadovića ima podataka o četovanju Livnjaka po Primorju i Primoraca po okolini Livna. Stojan Janković je porobio Livno 1686. S livanjske strane pominje se kao četovođa Mujo Ćurčić. Čuveni top „Zelenko” iz epskih pesama bio je u Livnu 1833.
Prema opisu očevica sa kraja XIX v. (1892), Livno se delilo na gornji i donji grad. U gornjem je bila tvrđava u kojoj su živeli samo muslimani, a donji se i sam delio na istočni sa katoličkim i zapadni sa pravoslavnim stanovništvom. Od zanata u Livnu su tada praktikovani dunđerski, krojački, ćebedžijski, samardžijski i zlatarski. Mesto je bilo čuveno po vezenim cigarlucima koji su se mogli naći na gotovo svim evropskim pijacama.*
Za Livno se vezuje jedna od najstarijih plemićkih porodica u muslimanskoj Bosni – begovi Atlagići. Iz nje je poteklo mnogo paša, begler-begova i alajbegova. Među njima, alajbeg Atlagić je poginuo 1737. pod Banjalukom, a Mehmed-paša Atlagić 1807. pod Loznicom. Porodica se ugasila kada je 1861. Ali-beg Atlagić umro u Livnu bez muškog potomstva.

Epski kontekst

Hrišćanske pesme pominju kulu Mehmeda Begovića u Livnu (MH VIII, 24) i vezuju za grad mnoge detalje iz života hajduka i harambaše Mijata (Mihata) Tomića (Vuk III, 65; Vuk VII, 43; SANU III, 13; MH VIII, 17, 19, 23). Mimo toga, Livno je u njima prikazano kao mesto na zlu glasu po surovom odnosu prema sužnjima hrišćanima (Vuk III, 50; ER 168 itd.).
Zbog velikih uskočkih gubitaka u rejonu Livna, hrišćanska epika ga je nazvala prokleto Lijevno. Za muslimane-pevače Livno je, naprotiv, bilo simbol blagostanja i bogatstva:

Udaću se u kameno Hlivno,
Gje se svila na drame prodaje,
A kadifa miri na aršine,
Na mosure prodaje se zlato (EH 4:82–85).

Problematična sudbina Livna da se naslutiti samo iz pesme o ženidbi Korića barjaktara (MH III, 19) koja počinje formulom proklinjanja grada (češćom u lirici nego u epici), iza čega odmah dolazi racionalno objašnjenje nevolje koja ga je zadesila:
A sve momak bilo kune Hlivno:
,,Neka t’, Hlivno, vatrom izgorilo,
Ja te bila kuga pomorila,
Kad u tebi divojaka nema,
Divojaka ta raz milovanja,
Udovica raz ašikovanja!“
Njeg divojka viknu sa pendžera:
,,Jabandžija kod konja dorata!
Ti ne kuni Hlivna od kamena,
Kad ti Hlivno ništa nije krivo!
Nije Hlivna kuga pomorila,
Hlivno nije vatrom izgorilo,
Još u Hlivnu ima divojaka,
Neg je Hlivno Stojan popalio,
Na našu se kulu navratio,
Stojan našu kulu porobio (15-30).

Muslimanske pesme ga pominju uglavnom u ženidbenom kontekstu, a od njih je najzanimljivija KH I, 11 koja opeva jedan istiniti događaj iz 1657. Pesme KH II, 70 (muslimanska) i Vuk III, 86 (hrišćanska) pevaju o sličnom (možda i istom) događaju, ali iz dva različita ugla. Za sam grad obično se vezuju imena paše Atlagića, Berat-paše, paše Radoslije i Smailbega Kopčića. Samo se u ER 129 u Livno smešta izvesni Arjadin vojvoda (otmičar sestre Bogdana Bodolića). S obzirom na specifične okolnosti pod kojima je ova zbirka nastala, i na njenu još uvek nerazrešenu ortografiju, lako je moguće da Arjadin nije zaista neko lično ime, već iskvareni oblik u epici posvedočene reči ‘orjatin’ (u značenju prostak, zlikovac – upor. adamsko i orjatsko koleno).
U pesmi „Hajduci na megdanu dobivaju djevojku za mladog Grujicu“ (MH VIII, 15), kao mesto za megdan određeno je ”ravno polje Livansko”, koje se nešto kasnije javlja kao “Livno veliko” (Nasred polja Livna velikoga – MH VIII, 15:123). Moguće je da se radi o standardnom brisanom prostoru ispred utvrđenog grada kakav se pominje često u epici.

Literatura

book1892Борић, Перо: Опис Лијевна, Босанска вила VII/21, 330-332.  [330-332*]
book1953Kreševljaković, Hamdija: Stari bosanski gradovi, Naše starine I, Sarajevo.  cobiss
book1969Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, сакупио га и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, „Нолит", Београд 1969.  cobiss
book1970Vojna enciklopedija, 1-10, Redakcija vojne enciklopedije, Beograd 1970-1975.Beograd 1980.  [s.vv. Grad, Livno]  cobiss
book1975Даничић, Ђура : Рјечник из књижевних старина српских, 1 -3, фототипско издање „Вук Караџић", Београд 1975.  [3:417]
book1979Evlija Čelebi: Putopis. Odlomci о jugoslovenskim zemljama, Sarajevo 1979.  [138, nap. 70]  cobiss