У Хиландарској повељи Стефана Првовенчаног на два места описује ce Света Гора као земаљски рај. Првовенчани употребљава y аренги своје повеље стара упоређења о врту земаљског раја, ο дрвету живота и рајским птицама. То опште место средњевековне књижевности Првовенчани je дао толико свеже и искрено да ce оно и данас чита као да je јуче написано. Кад je Немања подигао синове, прича Стефан y повељи, он je почео да помишља на одлазак y Свету Гору. Узносећи своје мисли, старац y машти:
„виде издалека равну ливаду, красну по изгледу, лепу створењем. A посред ње стојаше дивно дрво кружно гранама, густо лишћем, преукрашено цветовима и пуно плода, које даје добар мирис. A поред дрвета беше ce настанила птица слаткогласна, кротка y седењу, тиха y песмама, весела y игри, јасна y шаптању, која je једна од мудрих птица љубави и слатко његово дете.
Некада ми по вези рођења беше брат, звани Сава монах, који сеђаше y дрвету, y Светој Гори, неућутним гласом, високим грлом и јасним звуком мењајући прелепе и пречудне гласове, и необичне песме појући и појаше, чији глас уђе y уши пречуднога и дивнога господина ми светога Симеона, часнога старца, a овај беше далеко од птице; a они који седе на доњим гранама, својим гласовима весело помагаху ка њезином слатком гласу . . ." Прев.
Све je το била визија, али касније Бог услишава молбу старца и он предаје престо Првовенчаном, оставља државу и силази y Свету Гору међу монахе:
„а посред њих свију нађе слаткогласну птицу, Саву монаха." Прев.
Враћајући ce на тумачење рајског врта, Првовенчани редом објашњава:
„а чисто лишће и прекрасни цветови (то су) пророчке проповеди, тј. учења часних јеванђеља и апостолских предања, и отачаске заповести. A што je пуно плодова, то je уздање, корен вере, a добре наде (то су) плод . . . Зажеле (Немања) и ваистину ce одмори на дрвету. . . Ο богољубни господине мој, описаћу виђење пет твојих премудрих чула, слушање онога дрвета, мирисање, појање, миловање птица и излетање, и остало." Прев.
Знатно краће и св. Сава y Животу Немањином понавља исто упоређење ο ливади мира, ο дрвећу и плодовима и ο себи — истина не спомињући ce именом — као ο птици слаткогласној, „пустинољубној" грлици. Св. Сава ce y овој појединости одваја од брата; он не истиче као Првовенчани привлачну моћ песме рајске птице, већ ce одређеније упоређује са грлицом, подсећајући ce њезиних особина из Физиолога. На крају пасуса ο Светој Гори као рају, св. Сава знатно јасније говори ο томе како ce Немања свим својим чулима предао безграничној родитељској љубави:
„Јер ваистину, зажеле и почину (Немања) на красној ливади, на којој појаше птица, мењајући гласове, и насићиваше ce са пет премудрих чула: гледањем, слушањем, мирисом, гласањем и миловањем птице." Прев.
Већ je издавач хиландарске повеље Првовенчанога, А. Соловјев, истакао књижевну лепоту ових места и њихову међусобну зависност.
За опис Свете Горе Соловјев вели да je значајан уметак, али примећује да je алегорија продужена на „један доста вештачки начин"; цела символика њему je „нешто мутна и нејасна". Занесен искреношћу Стефановог писања, Соловјев завршава своју расправу присећајући ce узбудљивих речи ο „пролетњој днини, дивном дрвету и слаткогласној птици".
И Л. Мирковић, преводилац повеље Првовенчаног и Живота Немањиног од св. Саве, зауставља ce на описима Св. Горе — земаљског раја — и даје уз њих један кратак, учени коментар. Cfr.
Недавно je Ст. Хафнер, y својим студијама ο старосрпској династичкој историографији, написао неколико запажања ο истим пасусима. Хафнер доста брзо прелази преко тих делова аренге y повељи и оцењује их као: »eine mit schwerer Rhetorik beladene Einlage . . . deren Zweck es ist, uns auf möglichst literarisch betonte Art das Zusammentreffen zwischen Vater und Sohn auf Athos mitzuteilen. . .« Хафнер тачно примећује да je опис Свете Горе реторични топос, јако несамосталан и старински и закључује: »Diese literarischen Gemeinplätze entstammen der antiken Rhetorik und sind Darstellungen von Ideallandschaften, des locus amoenus.« Cfr.
Земаљски paj y повељи Првовенчанога свакако je описан према византијским узорима, али ce скоро исто описи раја могу наћи и y старој француској књижевности. Наводим само један пример, изглед раја y дидаскалијама мистерије о Адаму: »Serantur odoriferi flores et frondes; sint in eo diverse arbores et fructus in eis dependentes ut amenissimus locus videatur.« Cfr.
Основни закључак да je Првовенчани свој опис Свете Горе преузео из старијих узора свакако je тачан, али je — y исти мах — сувише уопштен. Има y описивањима и поређењима Првовенчанога много појединости које су y општој оцени остале незапажене и потцењене као сувише схематичне, па и мутне. Међутим, сликовитост текста Првовенчанога наметљиво je конкретна кад ce упореди са сасвим одређеним сликаним представама раја. За однос литерарног описа парадеисоса према слици раја нарочито je важно место y коме ce алегорично описује боравак Немањин на Атосу после састанка са светим Савом. Опет ce спомињу: ливада и дрво и слаткогласна птица и прелази ce на појединости: чисто лишће и прекрасни цветови то су пророчанске проповеди, учења часних јеванђеља, апостолска предања и заповести отаца; та символика лишћа и цвећа хришћанске књижевности и даље ce наставља y сликама: плодови су нада (уздање), корен вере, a добре наде су плод итд. Кад ce одвоје символична тумачења, остају као слика: ливада, дрво, птица, лишће, цветови и плодови. Сви ти елементи појављују ce на јако стилизованим описима раја y минијатурном сликарству.
У раскошно илуминираним четворојеванђељима — од XII до XV века — често ce понављају заставе, пред почецима јеванђеља, као символичне слике раја. На правоугаоним пољима, на златној основи, симетрично ce распоређују: лозе, стилизовано дрвеће, цвеће, плодови и птице.
У нашем минијатурном сликарству најлепша заглавља са мотивом раја сачувала су ce y познатом српском јеваиђељу из Британског музеја; иако je овај рукопис настао 1354. године, његове минијатуре нису типичне за XIV век, већ ce директно ослањају на старије византијске минијатуре истог типа из XII века. Скоро све појединости које Првовенчани наводи y својим описима земаљског раја: дрвеће, птице, лишће и цвеће, појављују ce на заглављима српског лондонског јеванђеља на fol. 89 г., на почетку јеванђеља Марковог и на fol. 145 г., на почетку јеванђеља Лукиног. Познат je и аутор ових фино изведених минијатура „расодер" Калист, који je y истом јеванђељу насликао портрет серског епископа Јакова, наручиоца рукописа.Могло би ce посумњати да ли су та декоративна заглавља на златној основи — са скоро свим појединостима рајског амбијента — заиста слике раја, да није сачувано једно писмено сведочанство које недвосмислено тумачи једну знатно скромнију вињету пред јеванђељем као рај. У софијском делу поп Добрејшовог јеванђеља, на fol. 121 г. постоји један орнаменат: преплетени кругови и срцолике шаре, a изнад њега сачувао ce стари запис: ce ïecтъ рай иже нарицается парадись. Cfr.
Значи, да je y терминологији старих илуминатора и кописта постојао назив за одређено орнаментисано поље y јеванђељима, да ce το поље, „равна ливада" како пише Првовенчани, заиста називало рај — и још тачније, рај који ce зове парадеисос. Кад Првовенчани описује лепоте раја, он као да гледа на минијатуру. Набрајајући лепоте цвећа, птица, дрвећа, плодова, он их ређа и као декоративне облике и као асоцијације — символе из књижевности. To сложено стапање сликовитог, символичног, књишког и ученог y аренги повеље Првовенчаног постаје много јасније ако ce упореди са уметничким делима исте тематике. У символичној слици Св. Горе, пуној дрвећа, цвећа и плодова доминирају благогласне рајске птице; њихова песма има чудотворну привлачну моћ. Првовенчани изричито каже да je Немања дошао y Свету Гору, земаљски рај, да ce насити „краснога гласа пречудне оне птице", Саве монаха. To упоређење св. Саве са рајском птицом још јаче везује текст повеље Првовенчаног за српску уметност, и то директно за скулптуру студеничке Богородичине цркве. „Пречудна птица" рајска y уобразиљи средњевековног човека имала je заиста необични изглед, чудотворну моћ и загонетно име.
У фантастичној зоологији средњег века међу становницима земаљског раја појављује ce и — сирена. Како je фатална заводница, левачица из античке митологије, прешла y хришћански рај може ce доста јасно разабрати из хришћанских легенди ο рајској птици сирени, или „алконосу" („алконосту"). Већ je Η. Β. Покровски y својој чувеној студији Страшный суд в памятниках византийскаго и русского искусства, показао како ce сирена преобразила од злог бића античке митологије y добро биће хришћанског раја.
Изглед грчке сирене остао je према старој дефиницији: »Desinit in avem mulier formosa superne« и њен глас je задржао чудотворну привлачну моћ и y средњем веку. Захваљујући тој особини, стара негативна сирена постала je y хришћанству позитивна, њен рајски глас:
    Праведным будущую радостъ возвещает
    Которую Господь святым своим обещает. Cfr.
Покровски не објашњава име и порекло рајске птице „алконста", y каснијој традицији синонима сирене, која ce y словенским текстовима зове сирин (као nom. masc). И стари српски писци сирену називају сирин; на пример, анонимни Раваничанин (1392—1398) синове кнеза Лазара упоређује са сиринима. Cfr. У уметности — на рељефима и минијатурама — представља ce и као мушко и као женско. „Алконост" je очевидно ἡ ἀλκύων, ονος — alcedo hispida — y преносном смислу певачица, нарочито тужна певачица. Алкиона je y грчкој митологији била символ верности, тужне песме и — мира; латински термин alcedonia значи: »die Tage glücklicher Stille«. Нова тумачења античких митолошких бића била су y средњем веку обична појава и према томе ни стапање сирене са Алкионом y једно биће не представља неки изузетак. Изглед сирене алконоста био je y византијској уметности устаљен: птичји део подизао ce до врата, тако да je само глава била људска мушка или женска. У раном средњем веку, под утицајем живљих античких традиција, сирена je и на рељефима који приказују рај показивана као mulier formosa, нага до појаса. Cfr. Г. К. Вагнер, расправљајући ο скулптури владимиро—суздалске Русије, недавно je покушао да прикупи све податке који ce односе на представе и символику сирина—„алконоста" y старијој руској уметности; прецизна излагања аутора ипак су остала фрагмент, највише због тога што je иницијална орнаментика „животињског стила" — y којој ce често јављају сирене сасвим слабо публикована. Међутим, шири закључци до којих je дошао Вагнер нарочито су драгоцени. Паралелна испитивања старе уметности и књижевности навела су Вагнера да цитира — скоро као мото свога рада — речи једног старијег руског писца из XIX века ο важности конфронтирања старог уметничког дела са њему савременим текстовима. Заиста постоји често: неразрывная, крепкая связ памятников зодчества с памятниками слова . . . Иста рајска птица — сирин или алконост — која ce толико пута спомиње y аренги хиландарске повеље Стефана Првовенчаног, појављује ce и на западном порталу студеничке Богородичине цркве. Cfr. На надвратнику пролаза, y средини, била je извајана ружа, цвет, од које je остао само средњи део; десно и лево од руже вију ce волуте лозе са цвећем и лишћем; y свакој волути извајана je по једна животињаПрва са леве стране je савршено очувани сирин, птица-човек са малом „фригијском" капом на глави. Иза њега стоји орао раширених крила. Cfr. Не упуштајући ce y сложену иконографију скулптуре студеничког западног портала y целини, хтео бих само да подсетим да рељефи надвратника са горњим профилом украшеним палметама, y односу према централној теми y линети, служе као украс подножја на коме je престо са Христом и Богородицом. У томе склопу птица сирин и орао стоје десно од престола — ο дєсноую бога.
Протумачена текстом аренге из хиландарске повеље Првовенчаног, рајска птица на студеничком порталу као да je заиста инслприсала уобразиљу краља-књижевника. Све ce слаже до појединости. Рајска птица на улазу y земаљски paj, y цркву Богородице студеничке, стоји пред сада тешко оштећеним цветом — дрветом живота. Он je свакако символ Доброга и својим гласом „као магнет" привлачи верне да ce предају лепотама рајским и да забораве овоземаљске неприлике. Иста рајска птица y повељи и на порталу неодољиво наводи на упоређење које намеће сам Првовенчани. Томе ce не противе ни хронолошки односи између довршавања скултгтуре (око 1190—1197), одласка св. Саве на Атос (1192) и издавања повеље (око 1200—1202). Cfr. Јаки разлози гаворе за то да je Сирин уз подножје престола Богородичиног исклесан нао символични лик Саве монаха. Чини ce да je већ постојеће уметничко дело из главног породичног манастира подстакло Првовенчаног да толико живо и опширно развије паралелу ο брату — рајској птици. Ову претпоставку учвршћује сам Првовенчани једним пасусом из очеве биографије. Описујући како je отац зидао Студеницу, Стефан, опет веома поетично, прича: Немања ce трудио „око цркве Пресвете, бринући ce ο њој да буде брзо свршена. Јер када овај мој господин свети гледаше где ce уздиже храм Пресвете, верујте ми, ο господо и браћо, да сам видео како je ум уперио на висине као неки небопарни орао (и яко нѣкоѣмоу небопарьноу ωpлоу . . . ) држан на земљи везом железних уза, па ce истргао и узлетео увис, да дође до онога бесмртнога и светога извора, и да види храм божанственога града вишњега Јерусалима, чији грађанин и ваистину постаде." Cfr.
Сама слика да ce Немања подиже увис као небопарни орао пореклом je из античке символике; владарска апотеоза увек je иконографски везивана за лет орлова — али Првовенчани не црпе инспирацију из толико далеке ирошлости. Састављајући Живот очев, књижевио образовани Стефан присећа ce места из Похвале Светој браћи Ћирилу и Методију и из ње преузима упоређење ο Немањи-орлу; исти епитет добија Константин (Ћирил) одмах на почетку III главе Похвале.
Своје највише вољене Првовенчани украшава узвишеном символиком: брат му je рајска птица, a отац небопарни орао. У обиљу ласкавих упоређења Стефан бира слике за одређене прилике: св. Сава je рајска птица кад својим гласом привлачи оца y Свету Гору, a Немања je орао y данима кад ce жури да доврши Студеницу. Удружени својим врлинама отац и син појављују ce заједнички на студеничком порталу y прикривеним облицима символа: као рајска птица и орао.
Тешко би ce y некој претераној критичности могло посумњати да je паралелност тих символа y књижевности и пластици случајна.
Сирин и орао испод престола Богородичиног, на десној, праведничкој, страни студеничког портала остали би свакако загонетни да их није открио Првовенчани тако одређеним сведочанством својих речи. Упада y очи да je св. Сави дата предност. Она ce осећа и y каснијој судбини оба символична мотива. Истицање сирина као главнот символа раја y нашој уметности, до XIV века, као да je било y некој приснијој вези баш са литерарним, опширним и поновљеним упоређењем св. Саве са рајском птицом. Умиљатост те птице подједнако je суптилно показана и y финој, мекој моделацији елегантних облика рељефа и y тексту Првовенчаног, нарочито y пасусу y коме ce описује како Немања свим својим чулима ужива y лепоти, гласу, мирису и мекоћи рајског бића. Набрајање чула на томе месту вероватно je пренесено из Јована Егзарха, иначе потпуно предавање себе овим чулима било je омиљено и често ce понављало y књижевности; са тим мотивом почиње Вијон једну своју песму. Cfr. Текст хиландарске повеље Првовенчанога са заиста опширном аренгом ο рајској птици морао je бити добро познат хиландарским монасима, нарочито копистима, илуминаторима и осталим члановима манастирског скрипторија; према таме, појава заглавља са птицама y хиландарсним рукописним јеванђељима неће бити случајна. Већ сам y два маха спомињао грубо изведено и слабо очувано заглавље хиландарског четверојеванђеља бр. 22, на fol. 148 v. Cfr.
Грифон и птица y овом заглављу представљају неспретно понављање сјајно изведених животиња y волутама на надвратнику студеничког западног портала. Ta наивна реинтерпретација једног високог узора већ улази y онај процес мутног претапања високе уметности y скромни занат, прожет елементима примитивизма. Застава из хиландарског четверојеванђеља бр. 22 смела би ce, хипотетично, везати за сажете символичне представе раја, али ce никако не бих усудио да сва каснија заглавља са птицама y српским рукописима XVI и XVII века тумачим као свесна подражавања одређеног мотива раја. Само мајстори који су припадали елити илуминатора, као што je био Калист, били су способни да на једном узвишенијем нивоу суверено и прецизно сликају рајске пољане са цвећем и птицама — слике које лепотом уметничке обраде достижу висине негованог стила Стефанове повеље Хиландару.


Résumé:
LA CHARTE DE CHILANDAR DE STEFAN PRVOVENČANI ET LE MOTIF DU PARADIS DANS LES MINIATURES SERBES

---

In: Хиландарски зборник (Recueil de Chilandar) 1 (1966)41-50