Садржина нашег средњевековног сликарства претежно је црквеног карактера. Теме лаичке садржине ретке су и обично нису нарочито уметнички обрађене. Све до недавна чинило се да код нас у Средњем веку није ни било правих услова за развој лаичке иконографије. У великим манастирима од краја XII до средине XV века портрети владара остали су као једини примери лаичког сликарства. Сцене из владарских живота претстављане су само тада ако су се они касније посветили.
Пишући пре неколико година о везама између српске и руске уметности, споменуо сам да би се из богато илустрованих рукописа руских летописних сводова могли можда издвојити делови српских циклуса минијатура лаичке садржине. Наиме, у науци је одавно утврђено да су често већи пасуси руских летописних сводова српског порекла, па би се могло претпоставити да су српски делови текста имали и илустрације српског порекла. Нажалост, испитивања у овом правцу данас су немогућа и питање је остало потпуно отворено. Тај посао који нас чека захтеваће доста времена. Главни текст „Никоновски лицевиј свод“ има око 20.000 страна и око 16.000 илустрација.
Нова открића у области наше старе ликовне уметности показала су да се у средњевековној Србији неговала нарочита врста лаичког сликарства о којој до сада нисмо имали много података. У последње време постаје све јасније да је наша забавна средњевековна књижевност изазвала нарочиту врсту сликарства: илустрацију романа. Дворска средина наших феудалаца, доста добро позната по писаним историским изворима, по својој књижевности и делимично по народној поезији, сада нам се показује и кроз ликовну уметност.
Било би сувише рано говорити о карактеру те изразито феудалне уметности по илустрацијама два витешка романа, Александриде и Приче о Троји. Испитивања су још у току, али се већ сада јасно види да је та лаичка уметност, иако груба, технички несавршена, не нарочито самостална, баш својом актуелношћу, својом близином животу и менталитету средине, утицала и на црквено сликарство и на монументалну пластику феудалаца, на неке рељефе стећака. Ми смо из историје књижевности знали да је витешки роман много цветао у српском феудалном друштву. Гудзиј у својој историји старе руске књижевности истиче како су западне обраде светске књижевности доспевале у руску литературу претежно преко Србије.
Колико је у старим руским ширим слојевима та чињеница била добро позната види се и по томе што се по рукописним зборницима приче о Тристану, о Анцелоту (Ланцелоту), о Бову вели да су из „српских књига“. Сада се показује да су те популарне, много преписиване, књиге романа у српским преводима биле украшене минијатурама.
По софиском српском рукопису тројанског рата може се тачно утврдити да су све главне личности и све главне сцене романа биле, ред по ред, илустроване. У рукопису нема ни десет минијатура, због тога што манускрипт није илустрован до краја, али је преписивач свуда оставио илустратору бела поља и, што је најважније, већ му исписао легенду испод слике. Легенде слика дозволиће нам да на неким местима уметнемо сасвим тачно одговарајућу минијатуру из других, страних рукописа који имају сличне легенде и минијатуре које се стилски поклапају са изведеним цртежима српског Тројанског рата. Већ се сада сме тврдити да је y старом срлском сликарству постојала слика Парисовог суда, слика Тројанског коња, олимпских богова и богиња, исто онако као у познатим богато илустрованим француским рукописима истог романа. Разуме се да се ове међусобне сличности односе само на садржину минијатура, а никако не на технику и стил.
Не бих се сада могао упуштати у исцрпно доказивање који су рељефи босанских стећака зависни од илустрација ритерских романа. Могу наговестити само толико да су сличности између неких рељефа у Радимљи и илустрација романа на немачким текстилима биле раније доста загонетне, а да постају сада знатно јасније. Познати мотив са радимаљског стећка бр. 100, по Бенчевом нумерисању, који претставља две жене на зидинама града испод кога су се сукобила два витеза у двобоју, очевидно је позајмица из лаичке феудалне иконографије. То је Еротокастрон, château d'amour замак љубави витешких романа.
Он се појављује на једном сагу из доње Саске (са сцена ма из Парсивала) скоро у идентичном облику као на рељефу радимаљског стећка; знатно компликованије су компоновани фини француски рељефи исте садржине на предметима од слонове кости.
Сама чињеница да неки мотив из књижевности феудалаца пређе у украс њихових надгробних споменика не би претстављала никакву нарочиту, необичну појаву. Много је теже било претпоставити да су код нас и у стари богато развијени организам искусног црквеног сликарства ушли елементи младе лаичке уметности и лаичке књижевности. Већ се по живопису Марковог манастира, дрњег слоја фресака у Св. Николи над Треском, по живопису у Башанима у Скопској Црној Гори, по фрескама у црквици Св. Арханђела под градом Клобуком у Врму, у Херцеговини, могло наслућивати, да је y нашем црквеном сликарству, од друге половине XIV века постојала посебна школа прожета тенденцијама лаичког племићког менталитета. Живопис Велућа био је y том погледу највеће откриће. До Велућа биле су, у првом појасу фресака, познате само поворке светаца у племићком оделу, у Велућу место светитеља стоје сами племићи. Стилске сличности између портрета у Велућy и портрета у изгорелој београдској Александриди јасно показују зависност мајстора у Велућу од лаичког сликарства њиховог доба.
Тешко да ћемо икада успети да сазнамо до које се мере развила лаичка тематика у старом српском сликарству; чини се да је она почела да; се развија касно и да је заустављена у почетним фазама свога развоја.
Можда је лаичка иконографија напредовала преко зидног сликарства градова и резиденција, можда и у текстилу, али споменика те врсте код нас нема, и ми смо засада упућени једино на фрагментарно очуване илустрације романа као на једини сигурни извор података о сликарству које је живело изван окриља цркве.
Илустрације романа о Александру Великом и Тројанском рату прожете су схватањима средњевековног витештва. У њима се много понавља иста тематика: коњи и оружје, битке, гозбе и забаве, жене и одећа. Пре романа те садржине појавили су се у старој српској књижевности романи сасвим супротне тенденције, у којима се истицала лепота усамљености и мудрост одрицања. И у тим романима било је лаичке садржине, слика свакодневне стварности, али су оне изношене као примери да. се на њима покажу негативне стране свега што нас везује за живот. У ту врсту књижевности спада роман о Варлааму и Јоасафу, Једна сцена из тог романа сачувала се у призренској цркви Богородице Левишке.
У кули Богородице Левишке на првом спрату више прозора на западном зиду распознају се јако оштећени остаци једне фреске која показује доста необичан призор: из разјапљених уста неке немани расте високо дрво на коме стоји један млађи човек у дугој хаљини; испод ногу човекових, десно и лево од дрвета, устремиле су се на њега неке животиње неодређеног изгледа; при корену насликан је са сваке стране један миш (један бео, друга црн), а горе од леве стране, јури на човека „инорог“ (licorne), док од десне стране прилази неки младић са исуканим мачем. Рестауратор Милан Лађевић показао ми је изнад инорога једва приметне остатке натписа који се више не може читати; текст је, без сваке сумње, објашњавао насликану сцену.
Судећи по очуваним деловима и осталим боље очуваним фрескама y овој просторији, композиција је из XIV века, из првих деценија столећа. Ова фреска илуструје једну причу из популарног романа ο Варлааму и Јоасафу, који је преведен и на српски. Сјајну студију ο овом роману код Срба, Бугара и Руса написао је Стојан Новаковић. Ослањајући се највише на резултате испитивања руских слависта, Новаковић је наслутио да је превод овог романа на старословенски настао код нас почетком XIV века. Најстарији очувани српски рукописи Варлаама и Јоасафа писани су y XIV веку, а А. Н. Пипин помишљао је на могућност да је y јужнословенским литературама овај роман преведен већ y XIII веку.
Варлаам и Јоасаф славе се као свеци 27 новембра y православној и католичкој цркви. Роман ο њима има једну од најчуднијих судбина y светској књижевности. Њихово житије приписивано је Св. Јовану Дамаскину све до 1859 године, до дана кад је Edouard Laboulaye, y једном чланку y Journal des Débats најјаснијим аргументима доказао да житије православног Св. Јоасафа, католичког Јосафата, претставља уствари препричани живот Буде. После тога важног открића почело је интензивно минуциозно студирање паралела. Утврђено је да је и име главног јунака остало. Име Јоасаф Ίωάσαφ идентично је са Јуасаф, именом којим је Буда називан код Арапа. Од шездесетих година прошлог века испитивање овог занимљивог књижевног дела стално је напредовало.
Показало се да је роман у разним верзијама, било у прози: или у стиховима, постојао у средњевековним књижевностима Грка, Словена, Арапа, Јевреја, романских и германских народа. На западу је роман, у скраћеном облику, стекао популарност преко Златне легенде (Legenda aurea), а y новије време роман је драматизовао познати шпански песник и драмски писац Lope de Vega, — он је задржао и оригинални наслов дела Barlan y Josafa —; и много читани немачки песник Наполеоновог доба Rückert користио је фабулу романа о Варлааму и Јоасафу за један свој спев („Es war ein Mann im Syrerland...“)
Код нас се познавање романа о Варлааму и Јоасафу може пратити од XIII века. Св. Сава добро је знао пркчу о Јоасафу, царском сину који је постао испосник. На студеничким фрескама из 1209 године, израђеним за Савиног игумановања и његовом бригом, налази се и лик младог царевића Јоасафа у богатом оделу са бисерним венцем на глави. Свечано обучен, он десном руком показује на царску одећу, а у левој држи свитак на коме су исписане речи: + се вса ωстaвихь и вьслѣдьствоую влдцѣ хс да оулоучѹ ѹжелаемаѩ — значи, слика претставља моменат Јоасафове одлуке да оде у пустињу. У роману се опширно описује одлазак младог принца у испоснике (у Шишатовачком рукопису на л. 166 r. и 167 r.); тамо се прича како је царевић прво обукао грубу власену хаљину, а преко ње своје царско одело. Напустивши престоницу, Јоасаф је заноћио прву ноћ код неког сиромаха коме је оставио своју богату одећу. На ово његово прво испосничко дело односи се текст на свитку.
Варлаам и Јоасаф сликају се у црквама великих српских манастира скоро редовно: у Студеници (1209), у Милешеви (око 1235), у Грачаници (1320-21), да не набрајам даље. Из тога се може закључити само да су оба светитеља била популарна, вероватно заслугом св. Саве, коме је Јоасаф могао да послужи као узор.
Од српских писаца Варлаама и Јоасафа спомиње први архиепископ Данило, у животу краља Милутина, у пасусу у коме се говори о избору Никодима за архиепископа.Примери из сликарства XIII и XIV века и спомен код Данила сведоче само да су обе личности по својим делима биле добро познате. Фреска у Богородици Левишкој не односи се директно на главне јунаке романа; она илуструје једну од прича које су у роман уметнуте, али које су често и саме, одвојено, преписиване. У роману има девет прича које је Варлаам причао Јоасафу: прича о четири ковчега (њу је искористио Шекспир у свом Млетачком трговцу), прича о славују, о инорогу, о три друга, о мудром краљу, о сиромашном али задовољном брачном пару, о младићу и смерној девојци, прича о срнићу и о снази женске љубави. Од наведених прича једна од најпопуларнијих била је прича о инорогу, коју је на свој начин обрадио Л. Н. Толстој. Она има углавном ову садржину: неки човек, бежећи од инорога упадне у провалију и срећом се закачи за једно дрво; таман кад је помислио да се спасао, примети да дрво на коме стоји подгризају два миша, један бео а други црн; погледавши у дно провалије виде страшног змаја са огромним ждрелом из кога је избијао пламен; у там мукама он примети да су му испод ослонца за ноге из стене изникле четири аспиде; у највећем очајању деси му се пријатно изненађење: са гране дрвета поче да капље мед; и човек заборави све опасности и стаде са слашћу да купи капљице меда.
У причи се одмах даје и тумачење. Призор је слика овоземаљских сласти: инорог је персонификација смрти (образь сьмрьти), провалија је свет, а дрво је живот — дрво које стално подгризају два миша, персонификације дана и ноћи — времена; четири аспиде претстављају четири стихије од којих је састављено тело човечије. Ждрело претставља врата ада, а капљице меда символ су овоземаљске сласти. Препричани текст узео сам из шишатовачког рукописа, из године 1518, али се он поклапа дословно са старијим очуваним преписима из XIV века; према томе може се, без икакве резерве, употребити као коментар за призренску фреску. Текст приче поклапа се са фреском у свим појединостима сем једне. Онај, човек са мачем на фресци је сувишан. Прича о инорогу вајана је и сликана у директној вези са романом или, још чешће, одвојено као символ ништавила овоземаљских сласти. Рељефи на талијанским црквама, например у баптистерију у Парми и капели Св. Исидора у млетачком Св. Марку, настали су по верзији приче како је сачувана у Gesta Romanorum, у тексту који је преведен и на старословенски под истим насловом као „Римские дјејанија“. Ова источњачка прича била је и на Западу толико позната да се јавља и на предметима уметничког заната.
Основну студију о илустрацијама романа Варлаама и Јоасафа написала је Sirarpie der Nersessian; у раду госпође Nersessian узете су као основа директне илустрације романа. Призренска фреска међутим не спада у ту групу илустрација, она се налази у романима, али исто тако нешто измењена и у коментарисаним псалтирима. У српском минхенском псалтиру прича о инорогу илустрована је одмах на другом листу. Минијатура је јако оштећена. Сликано поље подељено је на два појаса: горе је сцена са инорогом, а доле сцена сигнирана као „обнажене кости“ (кисти шкнджению), дакле две сцене из романа о Варлааму и Јоасафу, горе илустрација приче, а доле илустрација пресудног догађаја у роману, који је изазвао велики преокрет у животу главнога јунака. Као и Буда тако и царевић Јоасаф у почетку води безбрижан живот принца од кога се сакривају све тешкоће и неугодности — све до момента кад он, непажњом својих пратилаца, једног дана не саслуша причуо четири ковчега. Писар минхенског псалтира рачунао је да је доња сцена са обнаженим костима толико позната да није ни потребно да је посебно опширнијим текстом тумачи, а горњу сцену са инорогом он је скоро дословно прокоментарисао: „човек гоњен од љуте звери која се зове инорог побеже на дрво ...“ итд. Под сликом је препричана цела прича. У минхенском псалтиру минијатура са инорогом стављена је међу уводне илустрације, и то је необично. Прича о дрвету живота и инорогу ставља се редовно у илустрованим коментарисаним псалтирима као објашњење четвртог стиха 143 псалма: Човјек је као ништа; дани су његови као сјен који пролази ... Минијатуре као маргиналне илустрације уз 143 псалам показују две сцене, прву, човек бежи од инорога, и другу, човек на дрвету. Такве су минијатуре у лондонском псалтиру из године 1066, у Барберинском псалтиру (Vatic. graec. 372, из XII века) и у кијевском псалтиру из године 1397.
Ни српски минхенски псалтир ни наведени грчки и руски псалтири немају минијатуре о инорогу ко је би тачно одговарале тексту приче из романа, са свим детаљима; на њима је увек нешто изостављено што се у причи спомиње. Призренска фреска и по развијености комлозиције и по обиљу детаља знатно се разликује од наведених илустрација у псалтирима. Она највише личи на директне илустрације романа, например на минијатуру из париског рукописа Варлаама и Јоасафа из XIV века, који се чува у Националној Библиотеци под бројем 1128.Ипак, не би се смела оставити као једина претпоставка да је призренска фреска директно пренесена из текста романа без посредовања коментарисаног псалтира. Један призор доста сличан призренској фресци сачувао се у Угличком илустрованом псалтиру као објашњење 143 псалма. Рукопис, настао 1485 године, са минијатурама Теодора Климентијева Шарапова налази се у Публичној Библиотеци, у колекцији Толстоја бр. 32. Али „дрво живота“ Угличког псалтира није директно прекопирано из романа. На њему недостају важни детаљи који се у причи јасно спомињу и тумаче. Само општи распоред ликова на руској млађој минијатури показује сличности са призренском сценом и тако је везује и за илустрације псалтира. Та околност и за причу сувишни човек с мачем, везују призренско дрво живота за псалтир. Мач се спомиње у 143 псалму: Боже пјеваћу Ти пјесму нову у псалтир од десет жица, удараћу Теби који дајеш спасење царевима и Давида слугу својега избављаш од љутога мача. Тако би призренска фреска — у вези са 143 псалмом — могла да буде протумачена као символична слика човека коме прете смрт и мач; „љути мач“ на фресци показује да је непознати призренски мајстор раног XIV века, знајући добро причу о инорогу, њу целу илустровао, али као коментар 143 псалма, додајући човека с мачем, који се спомиње у десетом стиху.
Ако је фреска са дрветом живота у Богородици Левишкој добро протумачена, она ће свакако помоћи да се одгонетне садржина фреске на источном зиду исте просторије, фреска која је насликана као пандан објашњеној композицији. Овај детаљ из богате галерије откривених фресака у Богородици Левишкој један је од многих и он, надам се, довољно јасно показује колико занимљивих и нових података може да се очекује у нашем сликарству раног XIV века, у области ко ја нам је досада изгледала добро позната и у погледу стила и у погледу садржине.

---

Старинар. н. с. 3-4 (1952-1953) 77-81 : илустр.