0001 Тужило дванаист сужањах
0002 у бијелу граду Сланкамену
0003 у тавници бана Ишпана
0004 међу њима Поморавац Тодор
0005 те он понајвећма јунак тужи.
0006 Говорио г[о]с[поди]не бане:
0007 "О мој сужње, Поморавче Тодор['],
0008 што ти јунак понајвећe тужиш?
0009 Која теби голема невоља?"
0010 Говорио Поморавац Тодор:
0011 "На милост [т]и, г[о]с[поди]не бане,
0012 ево ми је тешка мука додијала.
0013 Доиду ми књиге за књигама
0014 од мојега двора бијелога,
0015 од старице, од матере моје:
0016 удаје се моја вјерна љуба
0017 да би за кога не би ни жалио,
0018 већ за мога слугу Богосола
0019 кога сам, јунак, одранио
0020 код колина каконо и сина.
0021 Већ те молим, господине драги,
0022 пусти мене на вјеру јуначку
0023 да отидем до двора бијела
0024 да погубим и слугу и љубу."
0025 На то му се бане смиловао
0026 и пустио на јуначку вјеру
0027 на порука бога великога
0028 и отиде Тодор двору бијелу.
0029 А кад је био у двору бијелом,
0030 ал['] у двору големо весеље:
0031 бубњи бију, свирале свирају
0032 и пуцају те пушке сватовске.
0033 Али стала мајка Тодорова
0034 на студен се камен наслонила
0035 љуто тужи, до б[о]га се чује.
0036 К њој доиде поневољан сужањ
0037 вишњега бога називао:
0038 "Божја помоћ, мајко Тодорова,
0039 које ли је големо весеље,
0040 у бијелу двору Тодорову?"
0041 Онда вели мајка Тодорова:
0042 "Да си здраво, поневољан сужањ,
0043 ниси ли, туђо, из далека,
0044 од бијела града Сланкамена?
0045 Ниси л['] видио мојега Тодора?"
0046 Онда вели поневољан сужањ:
0047 "Тако ти бога, мајко Тодорова,
0048 с Тодором сам у тавници био
0049 Тодор ти је јунак преминуо
0050 у тавници на криоцу мому,
0051 својом сам га руком сахранио
0052 и у црну земљу укопао."
0053 А кад чула мајка Тодорова,
0054 ударала собом у мраморје.
0055 К њој приступа љуба Тодорова
0056 удара је налчом и папучом:
0057 "Иди отле, орјатско кољено
0058 врло ти жалиш једног орјатина."
0059 Онда вели поневољан сужањ:
0060 "Немој тако, драга снао моја,
0061 није Тодор орјатско кољено
0062 веће Тодор јуначко кољено."
0063 Онда вели мајка Тодорова:
0064 "Донеси ми, снао, чашу вина
0065 да напојим поневољна сужња
0066 за душицу мојега Тодора."
0067 Онда вели љуба Тодорова:
0068 "Иди отле, орјатско кољено,
0069 није ово вино куповано
0070 за душицу твојега Тодора,
0071 већ за здравље мојега Богосола."
0072 А кад чула мајка Тодорова,
0073 узела сужња за бијелу руку:
0074 "Ходи, туђо, са мном међ['] сватове
0075 те се напи за до воље вина."
0076 И отиде сужањ међ['] сватове.
0077 Сваки му да по добродошлицу,
0078 ал['] не даје млади ђувегија
0079 већ говори млади ђувегија:
0080 "Давори, туђо, да нађеш од бога,
0081 да врло ти пијеш ладно вино
0082 касно ћеш се одужити дуга."
0083 Онда вели поневољан сужањ:
0084 "Ако бог да, млади ђувегија,
0085 ти ћеш мене одужити дуга."
0086 Сватови се понапили вина,
0087 не море се досетити нитко
0088 што говори поневољан сужањ.
0089 Онда сиде сужањ међ['] сватове
0090 те разгледа сужањ око себе,
0091 те угледа сабљу на дувару
0092 пак говори поневољан сужањ:
0093 "Она сабља побратима мога
0094 донеси ми, драга снао моја,
0095 да ју гледам је ли добра кова."
0096 Кад то чула љуба Тодорова,
0097 донела је сабљу са дувара
0098 пак ју не да поневољну сужњу
0099 веће даје свому Богосолу.
0100 Вади сабљу млади ђувегија,
0101 не да му се да извади сабља.
0102 Оде сабља до вјенчана кума,
0103 а од кума до ручног дјевера,
0104 од дјевера од руке до руке
0105 по два ваде, а по тројица држе
0106 ниткому се извадити не да.
0107 А кад сабља до Тодора дојде,
0108 Тодор држи сабљу прико крила
0109 паке стаде јунак попјевати:
0110 "Вила гниздо птица ластавица.
0111 Јоште гниздо надовила није,
0112 ал['] долети соко из далека
0113 разобори гниздо ластавици."
0114 Сватови се понапили вина,
0115 не море се досетити нитко
0116 што говори поневољан сужањ.
0117 У руци му чаша вина била
0118 те говори поневољан сужањ:
0119 "Је ли тестир, господо сватови,
0120 је ли тестир снаи чашу дати?"
0121 "Тестир је теби снаи чашу дати."
0122 Даде чашу поневољан сужањ.
0123 Испије чашу љуба Тодорова,
0124 а у чаши бурма позлаћена
0125 уписано име Тодорово.
0126 Кад је згледа љуба Тодорова,
0127 оборила себи у њедарца
0128 проли сузе низ бијело лице.
0129 Вади сабљу поневољан сужањ
0130 те удара млада ђувегију
0131 по перчину и по аракчину,
0132 две га поле на трпезу пале.
0133 Учини се ганилук на врата
0134 по два оздол, а озгор четири.
0135 Све је Тодор умирио лијепо,
0136 посадио редом за трпезом:
0137 "Почекајте, господо сватови,
0138 свију ћу вас у књигу списати
0139 ви ћете ми за свједоџбу бити."
0140 Најпре пише кума пак дјевера,
0141 а невјерну љубу намазао,
0142 намазао прахом и катраном.
0143 Ужеже косе на врх главе
0144 она свијетли, Тодор књигу пише
0145 и сватови пију ладно вино.
0146 Посла књигу господину бану.
0147 Гледа књигу господине бане
0148 књигу гледа, другу отписује:
0149 "Аферим јунак, Поморавче Тодоре,
0150 кад си јунак тако учинио,
0151 погубио и слугу и љубу,
0152 на част теби дуговање."

Интервенције:
и = ј (дванајст)
н = њ (сужања)
бѣлу (јат = ије)
оу = у
п = б (бана)
ћ = ђ (међу)
т = д (Тодор)
i= ј (понајвећма)
гсне = господине
поморѡвче = Поморавче
тоторь = Тодоре
на милѡсти = на милост ти
гсне = господине
е = је (сужње)
ж = ш (тешка)
i= и (додијала)
с = з (за)
ѿ = од
вѣрна (јат = је)
вѣру (јат = је)
веселi'е = весеље
буб'нѥ = бубњи
пуццаю = пуцају
б'га = бога
коѥлие = које ли је
поневолѥнь = поневољан
изь дакеко = из далека
церну = црну
кнои = к њој
наал'чѡм = налчом
ѿкле = отле
Орі'ѩч'ко = орјатско
колѣно (јат = је)
з = с (снао)
напоим = напојим
здравi'е = здравље
ѿдужити = одужити
дуару = дувару
вѣн'чана (јат = је)
дѣвера (јат = је)
троіце = тројица
никтому = ниткому
попѣвати (јат = је)
ѡще = јоште
нѣдар'ца (јат = је)
лѣпо (јат = ије)
свиху = свију
свѣдоч'бу (јат = је)
невѣр'ну (јат = је)
свѣти = свијетли (јат = је)
верхь = врх


туцо = туђо (можда туцо од туцак?)

Напомене:
стих 1: почетак са дуплим т: Ттужило (и код Гедземана, и у рукопису)
стих 56: налча = гвоздена потковица
стих 131: аракчин = бела поткапа која скупља зној испод праве капе
стих 133: ганилук = богатство

Коментар:
Епска песма. Ослобађање из ропства + муж на свадби своје жене + неверна љуба. Заробљеном Тодору Поморавцу мајка јавља о неверству и преудаји љубе. Прерушен долази на свадбу и искушава жену и њеног изабраника. Дарују му сабљу, коју само он може извадити из корица. Док држи сабљу пева алегоричну песму о ластавици и соколу, а затим у невестину чашу спушта свој венчани прстен. Када га коначно препознају, сватови се разбеже, младожењу погуби, а неверницу кажњава спаљивањем. Паша код којег је робовао ослобађа га дуговања.
Варијанта одлично илуструје сливање различитих образаца током импровизације и могућности комбиновања формула. Успостављена је необична структура уклапања модела, кроз троструки фабуларни прстен. Оквирни сегменти (увод – завршетак) почивају на варирању мотива ослобађања из ропства. Помоћу тако мотивисаног одсуства мужа прате се затим етапе неверства жене, док су средишње епизоде oкосница песама са потпуно супротном карактеризацијом јунакиње. Искоришћени су сви мотиви препознавања (прерушеног јунака и верности/издаје жене): сабља коју нико не може извадити из корица (в. у ЕР 151); спуштање прстена у чашу (детаљ веома чест и за расплет бајке о лажном спасиоцу) и алегорична песма непознатог јунака, који се прикључује сватовском слављу (Вук, СНП III, 25; Вук, СНП VI, 75, 76; уместо песме среће се и мотив игре прерушеног мужа: Богишић, 7, 86, 87; Вук, СНП II, 62; Милутиновић, 37).
Варијанте: муж на свадби своје жене: Богишић, 7, 86, 87; Вук, СНП II, 62; Вук, СНП III, 25; Милутиновић, 37; Krstić 1984: H 1, 5, 1: 179; L 9, 1 – Muž na svadbi svoje žene: 267 и p. v. 124: 613.
Варијанте: неверна љуба у ЕР песме бр. 25, 71, 117, 151, 186; Krstić 1984: H 2, 2, 1: 183-184, S 11, 4, 3 – Gospodar ode na vojsku, a sluga se oženi njegovom ženom: 345; U 2, 3, 7 – Spaljivanje: 380.
Литература: Маretić 1966: 291-293; Меденица 1934: 33-61; Меденица 1965; Дрндарски 2001: 81-86; Лома 2002: 172; Карановић 2010: 218-244