0001 Гором језди Поповић Стојане
0002 [с] својом вјерном љубом Анђелијом.
0003 А кад били у срид црне горе,
0004 онда вели Поповић Стојане:
0005 "Попијевај, љубо Анђелија.“
0006 Онда вели љуба Анђелија:
0007 "На милост ти, г[о]с[поди]н Стојане,
0008 ова гора нигда сама није
0009 брез вуковах и брез ајдукова."
0010 Онда вели Поповић Стојане:
0011 "Ја [се] не бојим Малете војводе
0012 [и] његови['] тридесет ајдуках.
0013 У мене су лукови и стријеле
0014 даћу свакому по једну стријелу
0015 а с Малетом у плећа јуначка."
0016 Кличе љуба те појде попијевати:
0017 "Гди си сада, војвода Малета,
0018 и твоје тридесет ајдуках?
0019 Ево теби прође добар шићар,
0020 ево теби Поповић Стојане
0021 [с] својом верном љубом Анђелијом
0022 и код њега три стотина дукат[']."
0023 Исто љуба бише у ријечи,
0024 а удари Малета војвода
0025 [са] својими тридесет ајдуках.
0026 Али курва Поповић Стојане
0027 он напе стријеле и лукове
0028 и израни тридесет ајдуках
0029 сам остаде Малета војвода.
0030 Ш њим се носи Поповић Стојане
0031 ш њим се носи љетни дан до подне.
0032 А кад било сунце око подне,
0033 онда вели Поповић Стојане:
0034 "Што си стала, љубо невијерна,
0035 ја помози мени ја Малети."
0036 Онда скочи љуба Анђелија
0037 она вади сабљу Стојанову
0038 неће сећи Малету војводу
0039 веће сјече Поповић Стојана.
0040 Кад се види Стојан у невољи,
0041 онда вели Поповић Стојане:
0042 "О Малета, побратиме драги,
0043 погледај-де на сунашце жарко
0044 како је сунце у крви огрезло."
0045 Превари се Малета војвода
0046 превари се, уједе га змија,
0047 он погледа у сунашце жарко.
0048 Tрже Стојан нож[е] из чакшира
0049 и удари Малету војводу,
0050 удари га у срце јуначко,
0051 паде Малета на црну земљицу.
0052 А кад виде љуба Стојанова,
0053 онда побиже у гору зелену.
0054 Yа њом иде Поповић Стојане
0055 и Стојан је љубу уфатио
0056 и живој очи извадио
0057 и пустио у гору ћораву.

Интервенције:
ћ = ђ и = ј (Анђелијом)
вѣрном (јат = је)
попѣваи (јат = ије)
на милѡсти = на милост ти
гсне = господине
е = је
луке и стрѣлове = лукови и стријеле (јат = ије)
стих 21: вер'нѡм = верном, без јата
рѣчи (јат = ије)
стоѩна = Стојане
она = он
шним = ш њим
лѣт'ни (јат = је)
невѣрна (јат = ије)
сѣче (јат = је)
ли = љи (невољи)
ч = шц (сунашце)
окрисло = огрезло
прѣварисе, прѣваресе (јат = е)
тер'же = трже
ножь = ноже
срдце = срце
цер'ну = црну
нѡм = њом
пусти оу = пустио у

Коментар:
Епска песма. Неверна љуба песмом дозове љубавника, Малету војводу. Током мегдана Малети сунце засени очи и Стојан га убије, а неверницу ослепљену пушта у гору.
Певање кроз гору је, иначе, карактеристичан мотив везан за хајдучко споразумевање. Али, док се на овакав начин позива дружина у помоћ, песма Стојанове жене има потпуно супротан циљ. Занимљив је и процес неутралисања елемената фантастике, јер је за исход различито мотивисаних мегдана пресудно скретање пажње противнику – изазивачу. Обично такву функцију има вила, док из облака омета побратимовог противника. Начин кажњавања невернице увек се формулативно представља (спаљивање или растрзање), али је у ЕР нарочито заступљено ослепљивање (129, 159, 181). Као последица прекршаја, овакав епилог имају и друге песме о издаји и невери жене (Богишић, 89; Вук, СНП II, 40, 99), док старац Милија два пута користи исту формулу (дервиш упозорава бана на опхођење Влах Алије према заробљеницима: ,,Живу ће ти очи извадити“; банова љуба буди отмичара, страхујући пред очекиваним последицама свог положаја: ,,Сад ће мене очи извадити“, Вук, СНП II, 44).
Варијанте: Богишић, 40; Вук, СНП II, 44; СНП VII, 28; Геземан 1925: 335; Krstić 1984: U 2, 2, 2 – Vađenje očiju: 378 (б. у ЕР песме бр. 129, 151, 181). Hеверна љуба: в. у ЕР песме бр. 25, 78, 117, 151, 186.
Прештампано: Сувајџић 2003: 281-283
Литература: Меденица 1965; Krnjević 1980: 264; Пешић 1988: 571-574; Сувајџић 2003: 409-410