0001 Грујо мајки потихо говори:
0002 „Меси, мајко, те вите колаче
0003 и виј, мајко, те зелене венце,
0004 ја ћу седлат два најбоља коња
0005 да ја идем сестрици у по[']де.“
0006 Скочила Грујичина мајка
0007 и месила те вите колаче
0008 и извила те зелене венце.
0009 Грујо седла два најбоља коња:
0010 једнога је чохом порезао,
0011 а другога оном чистом свилом.
0012 Кога коња свилом порезао,
0013 тога води зету да поклони;
0014 кога коња чохом порезао,
0015 тога коња под себека Грујо.
0016 Оде Грујо сестрици у по[']де.
0017 Опази га Радоле Влашићу
0018 и код њега сестра Радулова.
0019 Говорила сестра Радулова:
0020 „Хе Радуле, мој рођени брајне,
0021 погледај-дер низдо поља равна
0022 какав јунак прико поља језди,
0023 баш је оно Грујо шура твој.
0024 Да радимо Грују погубити
0025 да би му коња освојили.“
0026 Утом Грујо под дворове стиже.
0027 Изишао Радуле Влашићу
0028 те под Грујом добре коње прима,
0029 сестра прими сабљу Грујичину.
0030 Изишла је сестра Грујичина
0031 те с Грујицом се лицем целива
0032 и грозном сузом умивала.
0033 И уђоше у беле дворове
0034 и седоше за златну трпезу.
0035 Вино носи сестра Радулова
0036 и у вино бенђелук метала,
0037 вино краде сестра Грујичина
0038 те пролива, другу налива.
0039 Пили вино за недиљу данах,
0040 не могли су Грују да опоје,
0041 да опоје, Грују да погубе.
0042 Молила се сестра Грујичина,
0043 молила се сестри Радуловој:
0044 „Заовице, сестро Радулова,
0045 изнеси ми сабљу Грујичину
0046 да се, сестро, сабље намилујем.
0047 Или је пуно девет мјесеци
0048 како нисам ја брата видила.“
0049 Сажали се сестра Радулова
0050 те јој даде сабљу Грујичину.
0051 Љуби сабљу сестра Грујичина,
0052 она љуби сабљу и милова,
0053 пак истрже сабљу из канија
0054 те однесе сабљу на трпезу
0055 пак ју даде Груји, брацу своме:
0056 „Узми сабљу, Грујо мили брајко,
0057 узми сабљу у десницу руку,
0058 мудру памет у јуначку главу,
0059 ево, брајко, хоћеш да погинеш.“
0060 Трже сабљу војвода Грујица
0061 те Радулу одсекао главу.
0062 Када види сестра Радулова,
0063 да побиже у горње чардаке
0064 а з[а] њоме Грујица војвода:
0065 „Стан['], почекај мила пријо моја,
0066 да се, пријо, лепо дарујемо -
0067 и твога сам браца даровао“
0068 пак одсече њене беле руке.
0069 Пак изведе два најбоља коња -
0070 једнога себи а другог сестри,
0071 пак одоше својој милој мајки.
0072 И лепо и[х] дочекала мајка:
0073 „Ао Грујо, моје мило дете,
0074 јел['] те зете лепо дочекао,
0075 јесте ли се лепо даровали?“
0076 „Дао сам му скерлетну доламу,
0077 мојој прији златне наруквице,
0078 а мене је сестра даровала
0079 мојом главом и животом“.

Интервенције:
и = ј (Грујо)
i= ј (мајки)
вьіи = виј
наiболих конѩх = најбоља коња
поде = походе?
е = је
г = к (себека)
ѿде = Оде
радоле = Радуле
ћ = ђ (рођени)
т = д (дер)
i= и (прико)
ѡсвоили = освојили
бѣле (јат = е)
сѣдоше (јат = е)
п = б (бенђелук)
знаωвице = заовице
мѣсеци (јат = е)
з = с (сажали)
ѡи = јој
изакрија = из канија
братцу = брацу
д = т (трже)
ѿсѣкаѡ (јат = е)
гѡрнi'е = горње
сь = за
прi'ѡ = пријо
лѣпо (јат = е)
ωддоше = одоше
дѣте (јат = е)

Коментар:
Лирско-епска песма, о породичним односима. Када брат походи сестру, зет смера да га убије, али верна сестра упозорава на опасност. Кажњавање пријатеља, повратак мајци. О Радул-бегу у ЕР: 49. Nedić 1966: 338.
Варијанте: (Богишић 53, 59, 98, 105); Вук, СНП IV, 4; Милутиновић, 10; Krstić 1984: N 1, 7, 3 – Pre pogubljenja zarobljenik predlaže da mu skinu odelo, oslobodi se i ubije neprijatelje: 290, p. v. 157: 619; U 2, 2, 1 – Svirepa kazna: 375. В. из ЕР песме бр. 47, 67, 129.
Литература: Schmaus 1953: 233; Лома 2002: 59