0001 [Р]одила је љуба Борјенова,
0002 све госпође на бабине звала,
0003 заборави рођену сестрицу.
0004 Сестра њојзи и незвана дошла
0005 и лијеп јој армаган донела:
0006 милом зету везену мараму,
0007 мушком чеду танану кошуљу.
0008 А кад виде љуба Борјенова
0009 да јој сестра и незвана дође,
0010 она трже ноже од појаса
0011 да удари себе у срдашце.
0012 Сестра јој за нож прифати:
0013 „Немој, сестро, не била проклета!
0014 нас је мајка на рођењу клела
0015 једна другој и незвана да иде,
0016 ја сам теби и незвана дошла.“

Интервенције:
е = је
п = б (Борјенова)
порѥнова, порi'енова = Борјенова
ћ = ђ (госпође)
ноизи = њојзи
лѣпь (јат = ије)
ѡи = јој
ж = ш (мушком)
танѥну = танану
ѿ = од
срдаце = срдашце
прѣфати (јат = и)
сестра = сестро (вокатив)
роћенi'ю = рођењу
i= ј (мајка)
и = ј (другој)

Напомене:
стих 12 могао би да се уреди и овако: 12. Сестра јој [се] за нож[а] прифати. То би било у корист очувања стиховног ритма, а јавља се у другим збиркама доста често.

Коментар:
Лирска, обредна/обичајна/породична. Млада жена не позива на бабине сестру, али сестра сама дође с даровима.
Литература: Krnjević 1986: 141