0001 [Р]одила вишњичица више од пода
0002 под њом седи млад господар и ш њим госпоја
0003 а прид њима кондир вина и огледало.
0004 Напију се добра вина па се огледају,
0005 а над њима ситне птице ситно пивају,
0006 Да вели млад г[о]с[поди]н младој госпоји:
0007 „Не чујеш ли, госпојице, бог те не чуо,
0008 што над нами ситне птице ситно говоре,
0009 да је липши млад господин него госпоја.
0010 Јошт над нама ситне птице ситно говоре:
0011 жени се, жени, млади јунак, вриме ти је већ
0012 а не узми ту код себе, не закољи се.“
0013 Онда вели госпоја млада младу јунаку:
0014 „Жени се, жени, млад јуначе, убио те бог,
0015 ти се скоро оженио зеленом травом.“
0016 Али вели млад гос[по]дин младој госпоји:
0017 „Не куни ме, душо моја, шалим ти се ја.“
0018 А још вели дивојчица младу јунаку:
0019 „Ил ти шала ил не шала, то ти благослов“.

Интервенције:
н = њ (вишњичица)
ѿ = од
ним = њом
гсрь = господар
прѣд (јат = и)
у = о (као: момче/мумче)
пѣваю (јат = и)
и = ј (младој)
гѡспои = госпоји
гѡспоіце = госпојице
гснь = господин
е = је
лѣп'ши (јат = и)
ѡщь = јошт
врѣме (јат = и)
оу = у
л = љ (закољи)
гѡсдинь = господин
ж = ш (шалим)
дѣвоичица (јат = и)

Коментар:
Љубавна лирска песма. Уношење омразе. Лепши момак од девојке, она га куне.
Варијанте: Вук, СНП I, 364; Kuhač III, 809, 854; Kurelac, 234; Геземан 1925: 337; Недић 1965: 394-395