001 Цвили, тужи туцаче Манојло
002 цвили, тужи у бјеломе Сењу
003 и у тужби ситну књигу пише
004 и зазивље млада роба свога:
005 "Хе Ђенану, робу из потаје,
006 кад ли ћеш за ме откуп дати?"
007 Ђенан пише своме г[о]с[пода]ру:
008 "Не питај ме, драги г[о]с[пода]ру,
009 ја како ћу за те откуп дати,
010 веће моли стару мајку твоју
011 нека седла добра коња твога
012 и нек оправља млада Ђенана,
013 врло мила роба твога,
014 нек свјетује добра коња твога
015 или знаде мало и велико
016 да ти коњиц не зна говорити,
017 а Ђенан ти знаде говорити,
018 знати ће и за главу твоју."
019 Скочила је Манојлова мајка
020 оседлала добра коња Ждрала,
021 оправила и Ђенана роба
022 лјепо га је мајка свјетовала:
023 "Хе Ђенану, драго дјете моје,
024 јаши коња и лјепо га учи.
025 Када будеш у бјелому Сењу,
026 врло ће ти коњиц разиграти
027 изићи ће Сењани јунаци.
028 Ти се не дај коњу ни гледати
029 да камоли да коња уфате,
030 нека врло тешко вриском вришти,
031 вриском вришти а ногом удара
032 док не види свога г[о]с[пода]ра."
033 Кад отиде добар коњиц Ждрал[е],
034 изведоше туцака Манојла.
035 А кад види добар коњиц Ждрал[е],
036 стаде коњиц као стјени камен.
037 Ђенан стаде коњу говорити:
038 "Не дај му се хитро уфатити
039 докле оно руо не обуче
040 у ком су га власи заробили."
041 Обуче се туцаче Манојло
042 у својему руху материну
043 чим ће га добар коњиц познати.
044 Кад загледа добар коњиц Ждрал[е],
045 стаде коњиц како стјени камен
046 и изиђе туцаче Манојло
047 у својему руху материну
048 уфати га како брата свога.
049 Манојло коњу говорио:
050 "Знаш ли, коњу, знаш ли, добро моје,
051 кадно зопца по дукат бијаше,
052 теби мало зоби не бијаше
053 код Манојла твога г[о]с[пода]ра.
054 Мили коњу, мило добро моје,
055 могу ли се у те поуздати
056 да м` изнесеш из бјелога Сења?"
057 Коњ говори своме г[о]с[пода]ру:
058 "А бога ти, мили г[о]с[пода]ру,
059 ти се немој у ме поуздати,
060 већ се уздај у разума свога."
061 Чекао је туцаче Манојло,
062 чекао је за девет мјесеци.
063 Кад је било девета мисеца,
064 Манојло краљу говорио:
065 "Хе ти краљу, да мој г[о]с[поди]не,
066 дај ти мени сина јединога
067 да га учим на коњу јахати
068 и [са] својиме краљем говорити."
069 Краљ је дао умље за безумље,
070 послао је сина јединога,
071 послао га туцаку Манојлу
072 да га учи на коњу јахати.
073 Узео је туцаче Манојло,
074 узео је сина краљевога
075 и изведе добра коња Ждрала.
076 Манојло [је] коњу говорио:
077 "Мили коњу, мило добро моје,
078 могу ли се у те поуздати
079 да изиђем из бјелога Сења,
080 да изнесем сина краљевога?"
081 Коњ говори свому г[о]с[пода]ру:
082 "Хе Манојло, драги г[о]с[пода]ру,
083 ти се немој у ме поуздати
084 ни у млада сина краљевога,
085 већ се уздај у б[о]га вјечнога
086 и добро се за уздицу држи."
087 Скочио је туцаче Манојло,
088 лјепо свога коња оседлао
089 и злаћеном уздом зауздао
090 и коњу потихо говорио:
091 "Хајде, коњу, што год брже мореш!"
092 Коњ говори свому г[о]с[пода]ру:
093 "Хе Манојло, драги г[о]с[пода]ру,
094 ја сам туцак, ти си други са мном.
095 Него ради сину краљевому
096 да би ласно са мном ишетао
097 како би се на мени учио
098 и ти би се ласно опростио."
099 Скочио је туцаче Манојло,
100 узео је сина краљевога,
101 три пут[а] га пасом припасао
102 а четврти од сабље кајасом,
103 пак се мину прико равна поља
104 како звјезда прико ведра неба,
105 и однесе сина краљевога,
106 однесе својој старој мајки.
107 Чекала га краљица госпоја,
108 чекала га за девет мјесеци,
109 а кад било девета мјесеца,
110 тад напише књигу иза књиге
111 те је шиље туцаку Манојлу:
112 Так['] ти бога, туцаче Манојло,
113 пошљи мени драго дјете моје
114 простићу ти тешко дуговање."
115 Књигу пише туцаче Манојло
116 те ју шиље краљици госпоји:
117 "Хе краљице, хе госпојо моја,
118 када дође летњи Ђурђев данак,
119 послаћу ти драго дјете твоје."
120 Кад је дошо летњи Ђурђев д[а]н,
121 част учини туцаче Манојло
122 како да ће тешки обед дати,
123 и изведе сина краљевога,
124 изведе га на зелену траву.
125 Заклао га како јагње младо,
126 метнуо га на доброга коња,
127 послао га краљици госпођи
128 по Ђенану, младу робу своме,
129 на својему добру коњу Ждралу.
130 Кад је било ноћи у поноћи,
131 у поноћи дванаист сахати,
132 узе Ђенан сина краљевога
133 остави га пред краљевим двором.
134 И изишла краљица госпоја
135 и нашла је сина јединога
136 и стала плакат['] и говорити:
137 "Хе ти краљу, г[о]с[поди]не,
138 нисам [ли] ти јадна говорила
139 да не дајеш умље за безумље,
140 влах ће жалост за срамоту вратит[']!
141 Зашт['] учини, краљу г[о]с[поди]не,
142 те Манојла ти на муку метну
143 живом зубе [и]з главе повадио?
144 Јошт си му више учинио,
145 катран си му у уста сипао!
146 Он ти ништа није учинио,
147 веће ти је мало учинио
148 однео ти сина јединога,
149 заклао га како јагње младо,
150 мртвога ти пред двором послао
151 нека гледиш и нек јадикујеш
152 више него јадовита мајка
153 која ништа учинила није."
154 Краљ госпођи потихо говори:
155 "Хе краљице, хе госпођо моја,
156 ако нам је чедо уморио,
157 он нам није краљство освојио."

Интервенције:
цвѣли (јат = и)
и = ј (Манојло)
бѣломе (јат = је)
книгу = књигу
потаи = потаји
ћ = ђ (Ђенану)
потаи = потаје
е = је (потаје)
калићешь = кад ли ћеш
гсру = господару
вер'ло = врло
свѣтуѥ (јат = је)
или (у смислу: јер)
знадемь = знаде
щрала = Ждрала
лѣпо (јат = је)
дѣте (јат = је)
ѩжи = јаши
ж = ш (тешком)
врище = вришти
стѣни (јат = је)
зоб'ца = зопца
разуму свою = разума свога
мѣсеци (јат = је)
гсру = господару
гсне = господине
б'га = бога
ум'нѥ = умље
безоум'нѥ = безумље
вечнѥга = вјечнога
оустицу = уздицу
держи = држи
заустао = зауздао
хаиди = хајде
з = с (припасао)
ѿ = од
звѣзда (јат = је)
гѡспои = госпоји
кралица = краљица
лѣтни (јат = е)
ћурћовь д'нь = Ђурђев дан
говирила = говорила
с = з (зубе)

Коментар:
Епска песма. Ослобађање из ропства. Манојло чека откуп. Мајка опрема роба и коња Ждрала. Коњ препознаје господара и саветује га да се узда у разум. Манојло предлаже краљу да учи јахању његовог
јединца и отима га. Убија дете на Ђурђевдан ("заклао га како јагње младо“) и шаље краљу. Краљица куне мужа што је Манојла стављао на муке (набраја их), а краљ мање жали, јер би било веће зло да је Манојло освојио краљевство.
Натуралистички опис мучења заробљених јунака чест је у песмама о хајдуцима, док исход сукоба варира, уз продор елемената романсе или баладе (Вук, СНП III, 50, 51; в. у ЕР песму бр. 168). Склоп ове варијанте показује контаминацију мотива, док се кроз чин освете уочавају рефлекси древне подлоге о људској жртви и жртвовању првенаца. Од свих обредних елемената сачувано је само доба године (Ђурђевдан), док се иста поређења срећу понекад у завршници епских мегдана (Вук, СНП II, 44). Мотивација поступака је, међутим, доследно пратила освету, након избављања из ропства. Уз необичну локализацију радње (Сењ – краљ и краљица), изразита је стабилност формула везаних за опис и статус епских атрибута. Осим елемената фантастике и хиперболе, дескрипција обухвата најчешћи паралелизам, којим се наглашава брзина коња ("пак се мину прико равна поља / како зв(иј)езда прико ведра неба“).
Уз другачије изведену замену и Сибињанин Јанко се ослобађа из тамнице, а његови синови убију Ђурђевог јединца (Богишић, 10).
Варијанте: Богишић, 85; Вук, СНП II 24, 58; Krstić 1984: F 1, 4, 1 − Konj − prijatelj čoveku (pomaže mu u nevolji, budi u opasnosti): 146; Krstić 1984: F 1, 4, 19 – Konj govori: 147-148; N 1, 8, 4 – Sužanj predlaže kralju da mu nauči sina jahati i beži: 291; Krstić 1984: R 3, 1, 36 – Kralj sužnju vadi zube i sipa vreo katran u usta: 324; S 13, 3 – Ubistvo deteta: 348-350; S 13, 5, 5 – Mučenja: 351. В. песму у ЕР бр. 216.
Литература: Schmaus 1953: 235-236