0001 Што је год по мору градовах,
0002 и по мору и около мора,
0003 нема љепша града од Солуна
0004 ни вјернијег слуге од Богдана.
0005 У Богдана много благо кажу:
0006 на Дунаву девет воденицах,
0007 и у брду девет виногради,
0008 а у потаји девет бедевија.
0009 Богдана је тешка беда нашла,
0010 тешко су га Турци обедили.
0011 Продао је девет воденицах
0012 не може се да одужи дуга,
0013 и продаде девет виногради
0014 и тако се не може одужит['].
0015 Богдан својој мајки говораше:
0016 "Одјевај се и обувај, мајко,
0017 да те водим на нове пазаре,
0018 да те водим те да те продајем
0019 хе да би се одужио дуга."
0020 Богдану [је] љуба говорила:
0021 "Хе Богдане, драги г[о]с[пода]ру,
0022 од бога је велика грихота,
0023 а од људи зазор и срамота,
0024 тко ће стара роба куповати!
0025 Не продај своју стару мајку,
0026 већ продај мене, љубу твоју,
0027 ти ћеш љубу, г[о]с[пода]ру, стећи
0028 своју мајку никад ни довјека."
0029 Богдан своју љубу послушао
0030 пак је стао љуби говорити:
0031 "Одјевај се и обувај, љубо,
0032 да те водим на нове чаршије,
0033 да те водим те да те продајем."
0034 Скочила је Богданова љуба
0035 обуче се што год љепше може,
0036 одведе ју на нове пазаре,
0037 цену каже дванаист хиљада.
0038 Бог изнесе Туре азнадарче
0039 он му даде дванаист хиљада
0040 и јошт дванаист више заброји
0041 на љепоту њену гледајући
0042 или му је од рода срчана
0043 пак ју посла свому двору бјелу.
0044 Кад је било вече о вечери,
0045 седе Туре само вечерати
0046 собом зове робињицу младу:
0047 "Тако ти бога, робињице млада,
0048 ходи са мном вече вечерати."
0049 Она мучи, ништо не говори
0050 већ низ лице грозне сузе рони.
0051 Говорило то Турче азнадарче:
0052 "А, бога ти, робињице млада,
0053 зашто нећеш са мном вечерати?
0054 Или сам ти јунак не у вољу,
0055 или су ти моји двори мрски,
0056 или жалиш прва г[о]с[пода]ра?"
0057 Онда вели робињица млада:
0058 "Нити си ми јунак не у вољи,
0059 нити су ми твоји двори мрски,
0060 нити жалим прва г[о]с[пода]ра,
0061 веће сам се млада упознала
0062 у мојега браца јединога:
0063 када ме је Богдан испросио,
0064 браца су ми Турци заробили,
0065 чини ми се прилике је твоје.
0066 Није врло ни нејачак био
0067 може памтит['] од рода својега
0068 те се бојим да се не огрјешим,
0069 већ ми кажи од кога си рода."
0070 Он јој стао лјепо казивати,
0071 она њему јошт љепше казује,
0072 пронашло се да је брати и сестра.
0073 Када сјутра бео дан свануо,
0074 пусти Туре два млада телала:
0075 "Тко је синоћ роба продавао,
0076 нека дође нек роба узимље
0077 пронађе се да је брат и сестра."
0078 И уз роба много силно благо
0079 чиме ће се Турком одужити.

Интервенције:
е = је
лѣпша (јат = је)
ѿ = од
вѣр'нѥгь (јат = је)
берду = брду
потаи = потаји
т = д (бедевија)
ж = ш (тешка)
ѿдужи = одужи
и = ј (својој)
одѣваи (јат = је)
б = п (пазаре)
гсру = господару
довѣка (јат = је)
асандар'че = азнадарче
п = б (заброји)
бѣлу (јат = је)
ни = њи (робињицу)
лица = лице
мерски = мрски
нитн = нити
братца = браца
мие = ме је
изпросио = испросио
огрѣшим (јат = је)
ѡи = јој
бѣо (јат = е)

Коментар:
Лирско-епска песма, романса. Богдан продаје љубу, а продата жена у купцу препознаје брата.
Варијанте: Вук, СНП I, 725; Вук, СНП V, 696; Jukić, 5; Геземан 1925: 336; Недић 1975: 735; Krstić 1984: 2, 1, 2, 3: 276, p. v. 127: 614.
Литература: Латковић 1975: 258-260