0001 Подигли се од Книна коњици,
0002 подиже се тридесет коњиках
0003 и прид њима Коњић арамбаша
0004 и турчено дијете Нукица.
0005 А кад бише на конаку првом,
0006 сви ми коњ`ма ситну зопцу даше
0007 и сви коњи зопцу позобаше,
0008 Нукин ђогат зоби зобат неће.
0009 А кад сјутра освануо данак,
0010 говорио Коњић арамбаша:
0011 "О дружино, дружинице моја,
0012 куда ћемо, на коју ли страну?
0013 Ако бисмо робили Котаре,
0014 Котаре смо скоро поробили,
0015 а они су врло каменити
0016 а наши се коњи обосили;
0017 ако бисмо ишли на Марину,
0018 Марина је харач ц[а]ру дала;
0019 већ идемо на село богато,
0020 на богато село Миљковића.
0021 Ал['] не има друга у дружини мојој
0022 који би ми јунак отишао
0023 уходити село Миљковића:
0024 је ли дома Миљковићу Виде
0025 и његови шест стотин['] катане."
0026 Онда вели дијете Нукица:
0027 "Ево ја би јунак отишао
0028 али не имам коња од потаје
0029 познаће ме по моме ђогату."
0030 Вели њему Коњићу Алија:
0031 "О Нукица, од невоље друже,
0032 у мене [је] коњиц вранац добар
0033 који коњиц путовати море
0034 од недиље опет до недиље
0035 ни пијући ни зоби зобљући."
0036 А кад чуо дијете Нукица,
0037 он облачи катанске хаљине
0038 пусти перчин по плећа јуначка
0039 на се меће калпак и челенку
0040 учини се банова катана
0041 пак отиде под село богато.
0042 Али иде сестра Миљковића
0043 са њом иде дванаист робиња
0044 скуте носе да се не изросе
0045 а рукаве да се не отруне
0046 дробан бисер и драго камење.
0047 Како иде дијете Нукица
0048 божију [јој] помоћ називао:
0049 "Божја ти помоћ, сестро Миљковића,
0050 дај ти мени ја воде ја вина
0051 тешка ми је жеђа додијала."
0052 Онда вели сестра Миљковића:
0053 "Здраво да си, банова катано,
0054 откуда мени водице студене?
0055 Ми пијемо винца за водицу!"
0056 Пак му даде један кондир вина,
0057 напио се дијете Нукица.
0058 А када се понапио вина,
0059 говорио дијете Нукица:
0060 "Давор курве Миљковића Вида!
0061 Да лјепу ти јунак сестру има
0062 да ју хоће поклонити мене!"
0063 Онда вели сестра Миљковића:
0064 "Давор љуто баново катанче,
0065 нисам овог лица нагојила
0066 за таково баново катанче,
0067 већ сам ово лице нагојила
0068 за турчено дијете Нукицу."
0069 Говори[л]о баново катанче:
0070 "Давор љута сестро Миљковића,
0071 да је Нуко сив зелен соколе
0072 и да јаше коња бјелу вилу,
0073 не би тебе јунак изнесао
0074 од његови шест стотин['] катанах!"
0075 Онда вели сестра Миљковића:
0076 "Давор љута банова катано,
0077 каква Нуко добра коња јаше,
0078 што [је] оно шест стотин['] катанах
0079 да су они сиви соколови
0080 и да јашу коње бјеле виле,
0081 не би под њим ђога уловили."
0082 А кад чуо дијете Нукица,
0083 дјевојки је лјепо говорио:
0084 "Остани с богом, сестро Миљковића!"
0085 Пак отиде у двору дружини
0086 пак облачи турске хаљетине
0087 и савија сарук бјелу чалму
0088 пак узјаше ђога добра коња
0089 пак отиде под село богато.
0090 Ал['] му иде сестра Миљковића
0091 скупила је многе жетеоце,
0092 саставила за шездесет српа
0093 моба жање, а она пристаје.
0094 А када га кучка угледала,
0095 к њему лети, раскрилише руке
0096 под њим љуби ђога међу очи
0097 и даде му обе бјеле руке
0098 и узео ју дијете Нукица
0099 те [је] меће за се на коњица
0100 три крат је пасом припасао
0101 а четврти од сабље кајасом
0102 пак побиже прико поља равна.
0103 Док катане коње оседлаше,
0104 дотле Нуко на сред поља био;
0105 док катане коње усидоше,
0106 дотле Нико на сред горе био;
0107 док катане дошле до горице,
0108 дотле Нуко до дружине дође.
0109 А кад Нуко дружини дошао,
0110 с коња меће лијепу дјевојку
0111 руку кваси те охлади ђогат['].
0112 Свима коњма даше ситну зопцу
0113 и сви коњи позобаше зопцу,
0114 Нукин ђогат зоби зобат неће,
0115 ногом копа и ушима стриже
0116 често ђогат уз натраг погледа.
0117 Говорио дијете Нукица:
0118 "О Коњићу, од невоље друже,
0119 сви нам коњи зопцу позобаше
0120 а мој ђогат зоби зобат неће,
0121 ногом копа и ушима стриже
0122 често ђогат уз натраг погледа
0123 није добро ја мени, ја ђогу."
0124 Говорио Коњић арамбаша:
0125 "О Нукицо, од невоље друже,
0126 мислио сам да си добар јунак
0127 али ти се врло припаднуо.
0128 Како ти је ђогат добар коњиц,
0129 како ти је донео робињу,
0130 онако се и потјери над[ај]."
0131 Онда вели дијете Нукица:
0132 "Курва њему и отац и мајка
0133 који би се јунак припаднуо!"
0134 Пак усиде добра коња ђогу
0135 меће за се танану робињу.
0136 У то доба Миљковићу Виде
0137 и његови шест стотин['] катана
0138 исјекоше тридесет коњиках
0139 сам утече дијете Нукица
0140 и однесе лијепу дјевојку,
0141 њега тјера Миљковићу Виде.
0142 А кад је га близу састигао,
0143 онда вели Миљковићу Виде:
0144 "Стани курво, дијете Нукица!
0145 Нећеш своју изнијети главу,
0146 а камоли драгу сестру моју."
0147 Говорио дијете Нукица:
0148 "Давори ђого, мило добро моје,
0149 смијем ли се у те поуздати
0150 да ја с тебе не смећем дјевојку?"
0151 Ђог['] му коњиц скока примицаше.
0152 А кад Нуко до горице дође,
0153 с коња меће танану робињу
0154 пак поштено Вида дочекао
0155 с голом сабљом и руком десницом
0156 Миљковићу главу одсјекао
0157 пак је меће к пасу у јанкесу
0158 паке меће танану робињу
0159 на братова добра коњица
0160 пак отиде у бијела Книна,
0161 пак повика по бијелу Книну:
0162 "О јунаци, кнински соколови,
0163 изгибоше дружиници моји."
0164 Исто јунак у ријечи бише,
0165 тргоше се зелени барјаци
0166 показују како мрки вуци
0167 отидоше на нове разбоје
0168 исјекоше шест стотин['] катана.

Интервенције:
ѿ = од
тур'чино = турчено
дѣте (јат = ије)
пер'вѡм = првом
б = п (зопцу)
ћокать = ђогат
друго = друга
и = ј (мојој)
кои = који
вите = Виде
рад познаѥ = из потаје
халине = хаљине
п = б (банова)
нѡм = њом
носи = носе
на рукаве = и рукаве
ж = ш (тешка)
мие = ми је
ћ = ђ (жеђа)
давори = давор
лѣпу (јат = је)
нукица = Нукицу
бѣлу (јат = је)
соколини = соколови
нѥм = њим
дѣвоіки (јат = је)
престанѥ = пристаје
шесть десеть = шездесет
сер'па = српа
мол'ба = моба
разкрѣлише (јат = и )
с = з (за)
з = с (припасао)
срѣд (јат = е)
горици = горице
дружини = дружине
зконѩ = с коња
до = од
потѣри (јат = је)
из'сѣкоше (јат = је)
ѿнѣсе (јат = е) = однесе
тѣра (јат = је)
изнѣти (јат = ије)
танѥну = танану
виту = Вида
ѿсѣкао (Јат = је) = одсјекао
га = је
кпазу = к пасу
рѣчи (јат = ије)

Коментар:
Епска песма. Коњ слути да ће ићи у бој. Турци се спремају да оробе Миљковиће. Прерушен Нукица пресреће сестру Вида Миљковића, а она га одбија и каже да би пошла само за Нукицу, којег препознаје по
коњу. Јунак се враћа и отима је са мобе. Коњ се поново чудно понаша и упозорава господара, али отмичар савлада потеру.
Још један пример постојаног модела и динамичне наративне перспективе открива и емотивну ангажованост певача/слушалаца. На такве процесе указао је Вук још 1834. у предговору прве књиге Лајпцишког издања Српских народних пјесама: "Пјесама јуначки данас има највише из шеснаестога и седамнаестог вијека од приморски јунака и ускока, који су пребјегавали из Босне и из Ерцеговине у приморје под Млетачку заштиту, и оданде четовали (као ајдуци) и бранили Млетачку крајину од Турака (као што су у III књизи пјесме 7 – 15). Оваке пјесме пјевају и Срби турског закона по Босни, само што они понајвише пјевају, да су њиови надјачавали и ришћанске жене и ђевојке робили и премамљивали“ (Вук, СНП I: 569). Садржина Ерлангенског рукописа (доминантни епски тематски кругови и варијанте о јунацима ,,средњих времена“; нестабилност, тј. амбивалентност наративне перспективе при карактеризацији ликова; заступљеност одређених сижејних модела; заговарање особеног етичког кодекса итд.) потврђује, по обичају тачно и сажето Вуково запажање о битним поступцима стилизације и условима трајања усмене епике. Варијанте: Вук, СНП III, 35, 36; Krstić 1984: T 3, 1, 8, 3 − Turčin se prerušava u hrišćanina da bi ugrabio devojku/ženu: 363.
Литература: Геземан 1926/2002: 89-92; Schmaus 1953: 233-234, 236; Пешић 1967/1972: 260-284 ; Krnjević 1980: 242, 270-271