0001 Наслони се војвода Јанко
0002 на голу сабљу, на бојно копље
0003 на Сибину граду маџарскому
0004 ал['] му иде Јелица сестрица:
0005 "Ао мој брате, војвода Јанко,
0006 која ти је голема невоља
0007 те си ми се наслонио, брате,
0008 на голу сабљу и на бојно копље
0009 на Сибину граду маџарскоме?"
0010 Ал['] говори војвода Јанко:
0011 "Мучи Јело, моја драга сестро,
0012 како ми је голема невоља:
0013 видиш секо Велебит планину
0014 гдино горе до два огња жива
0015 и код огња два џелата млада,
0016 онде ће ме метати на муке.
0017 Већ дај ми, секо, твог једног сина
0018 твога сина, а нећака мога
0019 да га метну на муке за мене."
0020 Али вели Јелица сестрица:
0021 "Јао брате, војвода Јанко,
0022 ако би[х] ти дала Милована
0023 Милован је мајки миловање;
0024 ако ли би[х] дала Радована
0025 Радован је друго радовање;
0026 већ даћу ти сина Вукосава
0027 да га метну за тебе на муке."
0028 Пак оде мајка двору своме
0029 накити сина што љепше може,
0030 накити га како и дјевојку
0031 пак на главу калпак и перје:
0032 "Хајди, сине, у сватове ујцу!"
0033 Ал['] говори дјете Вукосаве:
0034 "А немој ме, драга моја мајко,
0035 ноћас сам ти чудан санак снио:
0036 дуну ветар с Велебит планине
0037 ужеже ми косе на врх главе
0038 и смакну ми зелен вјенац с главе,
0039 бог ће дати да ће добро бити."
0040 Ал['] му вели мила стара мајка:
0041 "А не бој се, синко Вукосаве,
0042 на сан дошло, на сан и отишло!"
0043 Пак га узе за десницу руку
0044 одведе га Велебит планини
0045 а кад је било на врх Велебита,
0046 [он]да викну дјете Вукосаве:
0047 "А бога ти, моја мила мајко,
0048 нису тамо мог ујака двори,
0049 веће тамо Велебит планина
0050 гдино горе до два огња жива
0051 и код огња два џелата млада
0052 онде ће ме на муке метати."
0053 Кад дођоше два џелата млада
0054 онда веле два млада џелата:
0055 "Ах Јелице, ах госпођо наша,
0056 мила сестро војводе Јанка,
0057 може л` бити нећак за ујака?"
0058 Ал['] говори госпођа Јелица:
0059 "А бога ми, два млада џелата,
0060 може бити нећак за ујака."
0061 Узеше га два џелата млада
0062 и дијете у огањ бацише,
0063 а подвикну дјете Вукосаве
0064 а мајка му бјелу двору оде:
0065 "Ао мајко, ноге изгорише
0066 које су те лјепо послушале!"
0067 А каде му руке догорише:
0068 "Јао мајко, изгорише руке
0069 које су те лепо загрлиле!"
0070 А каде му уста догорише:
0071 "Јао мајко, уста изгорише
0072 која су те лепо пољубила!"
0073 Али мајка с['] обазрити неће.
0074 Али слуша са планине вила
0075 пак се вила заплакала сама
0076 паке викну са планине вила:
0077 "Окрени се, Јелице госпођо,
0078 окрени се, да те бог убије,
0079 те погледај свог сина на муку!"
0080 А како се Јела окренула,
0081 таки мртва црној земљи пала
0082 устрјели ју из горице вила.

Интервенције:
і = ј
и = ј (бојно)
ч = џ (маџарскому)
е = је (Јелица)
велевить = Велебит
ѡгна = огња
желата = џелата
ѿде = оде (отиде?)
лѣп'ше (јат = је) = љепше
дѣвоіку (јат = је)
хаиди = хајде
дѣте (јат = је)
вѣнац (јат = је)
ѿ = од (одведе)
ог'на = огња
ћ = ђ (дођоше)
дѣте (јат = ије)
бѣлу (јат = је)
лѣпо (јат = је)
сьгр'лиле = загрлиле
с = з (заплакала)
устрѣли (јат = је)

Коментар:
Епско-лирска песма, балада. Мајка жртвује сина за брата. Вила кажњава мајку.
Варијанте: Геземан 1925: 336; Krstić 1984, A 5, 7, 16 Vila ustreli rđavu majku momka (kada se oženi): 17; Krstić 1984: H 4, 1, 3, 7 − Mati žrtvuje sina da bi spasla brata: 196: 196; H 8, 2,1, 6 – Sestra žrtvuje sina za brata: 210, p. v. 164: 620.
Песме о Сибињанин Јанку из ЕР: 17 (стих 5, 8), 50, 75, 92 (стих 27), 109, 133, 134, 157, 188 (стих 16). Nedić 1996: 339.
Литература: Влаховић 1956: 206-213; Лома 2002: 95; Пандуревић 2005: 395-403, 2005/а 83-96; Делић 2008: 317-332.