|
Женидба Душанова. 0001 Кад се жени Српски цар Стјепане, 0002 На далеко запроси ђевојку, 0003 У Леђану граду Латинскоме, 0004 У Латинског краља Мијаила, 0005 По имену Роксанду ђевојку; 0006 Цар је проси, и краљ му је даје. 0007 Цар испроси по књигам’ ђевојку, 0008 Пак дозива Тодора везира: 0009 „Слуго моја, Тодоре везире! 0010 „Да ми идеш бијелу Леђану 0011 „Моме тасту, краљу Мијаилу, 0012 „Да ми с њиме свадбу уговориш, 0013 „Када ћемо поћи по ђевојку, 0014 „Колико ли повести сватова; 0015 „Да ми видиш Роксанду ђевојку, 0016 „Може л’ бити за цара царица, 0017 „Може л’ бити свој земљи госпођа; 0018 „Да је видиш, и да прстенујеш.” 0019 Вели њему Тодоре везире: 0020 „Хоћу, царе, драги господине.” 0021 Пак с’ опреми, оде у Латине. 0022 Када дође бијелу Леђану, 0023 Лијепо га краљу дочекао; 0024 Вино пише неђељицу дана; 0025 Тада рече Тодоре везире: 0026 „Пријатељу, Мијаило краљу! 0027 „Није мене царе оправио, 0028 „Да ја пијем по Леђану вино, 0029 „Већ да с тобом свадбу уговорим, 0030 „Ка ће царе доћи по ђевојку 0031 „У које ли доба од године, 0032 „Колико л’ ће повести сватова; 0033 „И да видим Роксанду ђевојку, 0034 „Да је видим, и да прстенујем.” 0035 Тада рече Мијаило краљу: 0036 „Пријатељу, Тодоре везире! 0037 „Што ме царе за сватове пита, 0038 „Нека купи, колико му драго; 0039 „По ђевојку, када њему драго; 0040 Него ћеш ми цара поздравити, 0041 „Нек не води своја два сестрића, 0042 „Два сестрића, два Воиновића, 0043 „Вукашина и с њим Петрашина; 0044 „У пићу су тешке пијанице, 0045 „А у кавзи љуте кавгаџије; 0046 Опиће се, заметнуће кавгу, 0047 „Пак је тешко џевап дати кавзи 0048 „У нашем бијелу Леђану. 0049 „А ђевојку сада ћеш виђети, 0050 „И прстен јој дати по закону.” 0051 А када је тавна ноћца дошла, 0052 Не доносе воштане свијеће, 0053 Већ по мраку изводе ђевојку; 0054 Кад то виђе Тодоре везире, 0055 Он извади од злата прстење 0056 Са бисером и драгим камењем, 0057 Разасја се соба од камења, 0058 Така му се учини ђевојка, 0059 Да је љепша од бијеле виле; 0060 Прстенова Роксанду ђевојку 0061 И даде јој хиљаду дуката, 0062 И ђевојку браћа одведоше. 0063 Кад у јутру јутро освануло, 0064 Опреми се Тодоре везире, 0065 Пак отиде бијелу Призрену. 0066 Када дође бијелу Призрену, 0067 Пита њега Српски цар Стјепане: 0068 „Слуго моја, Тодоре везире! 0069 „Виђе ли ми Роксанду ђевојку? 0070 „Виђе ли је, и прстенова ли? 0071 „Што говори краљу Мијаило?” 0072 Тодор њему све по реду каже: 0073 Виђех, царе, и прстеновах је; 0074 „Да каква је Роксанда ђевојка! 0075 „Онакове у Србина нема. 0076 „Добро збори краљу Мијаило: 0077 „По ђевојку, када тебе драго, 0078 „Свата купи, колико ти драго; 0079 „Само те је краљу поздравио, 0080 „Да не водиш два сестрића твоја, 0081 „Два сестрића, два Воиновића; 0082 „У пићу су тешке пијанице, 0083 „А у кавзи љуте кавгаџије, 0084 „Опиће се, заметнуће кавгу, 0085 „Пак је тешко џевап дати кавзи 0086 „У Леђану граду Латинскоме.” 0087 Кад то зачу Српски цар Стјепане, 0088 Удари се руком по кољену; 0089 „Јао мене до Бога милога! 0090 „Дотле ли се зулум огласио 0091 „Од сестрића од Воиновића! 0092 „А тако ми моје вјере тврде! 0093 „Докле мене то весеље прође, 0094 „Обојицу хоћу објесити 0095 „О вратима града Вучитрна, 0096 „По свијету да ме не срамоте.” 0097 Стаде царе купити сватове, 0098 Скупи свата дванаест хиљада, 0099 Пак подиже низ Косово равно. 0100 Кад су били испод Вучитрна, 0101 Гледала их два Воиновића, 0102 Међу собом млади говорили: 0103 „Што л’ се ујак на нас расрдио, 0104 „Те нас не шће звати у сватове? 0105 „Нетко нас је њему опаднуо, 0106 „С њега жива месо отпадало! 0107 „Цар отиде у земљу Латинску, 0108 „А јунака са собом не има 0109 „Ни једнога од рода својега, 0110 „Који би му био у невољи, 0111 „Ако би му било за невољу; 0112 „Латини су старе варалице, 0113 „Ујака ће нашег погубити, 0114 „А незвани ићи не смијемо.” 0115 Вели њима остарјела мајка: 0116 „Ђецо моја, два Воиновића! 0117 „Ви имате брата у планини 0118 „Код оваца, Милош-чобанина, 0119 „Најмлађи је, а најбољи јунак, 0120 „А за њега царе и не знаде; 0121 „Пошљите му лист књиге бијеле, 0122 „Нека дође граду Вучитрну, 0123 „Не пиш’те му, што је и како је, 0124 „Веш пишите: „ „Мајка је на смрти, 0125 „ „Пак те зове, да те благосови, 0126 „ „Да на тебе клетва не остане; 0127 „ „Него брже ходи б’јелу двору, 0128 „ „Не би л’ живу застануо мајку.” ” 0129 То су браћа мајку послушала, 0130 Брже пишу књигу на кољену, 0131 Те је шаљу у Шару планину, 0132 Своме брату Милош-чобанину: 0133 „Ој Милошу, наш рођени брате! 0134 „Брже да си граду Вучитрну, 0135 „Стара нам је мајка на умору, 0136 „Пак те зове, да те благосови, 0137 „Да на тебе клетва не остане.” 0138 Када Милош ситну књигу прими, 0139 Књигу гледа, а сузе прољева. 0140 Пита њега тридесет чобана: 0141 „О Милошу, наша поглавице! 0142 „И до сад су књиге долазиле, 0143 „Ал’ се нису са сузам’ училе; 0144 „Откуд књига? Ако Бога знадеш!” 0145 Скочи Милош на ноге лагане, 0146 Па говори својим чобанима: 0147 „Ој чобани, моја браћо драга! 0148 „Ова књига јест од двора мога: 0149 „Стара ми је на умору мајка, 0150 „Пак ме зове, да ме благосови, 0151 „Да на мене клетва не остане; 0152 „Ви чувајте по планини овце, 0153 „Док ја одем и натраг се вратим.” 0154 Оде Милош граду Вучитрну, 0155 Кад је био близу б’јела двора, 0156 Два су брата пред њег’ ишетала, 0157 А за њима остарјела мајка; 0158 Вели њима Милош чобанине: 0159 „За што, браћо, ако Бога знате! 0160 „Без невоље јер градит’ невољу?” 0161 Веле њему до два мила брата: 0162 „Ходи, брате, има и невоље.” 0163 У б’јела се лица изљубише, 0164 Милош мајку у бијелу руку. 0165 Стадоше му редом казивати, 0166 Како царе оде по ђевојку 0167 На далеко у земљу Латинску, 0168 А не зове својијех сестрића: 0169 „Већ, Милошу, наш рођени брате! 0170 „Хоћеш, брате, незван за ујаком 0171 „У сватове поћи назорице? 0172 „Ако њему буде до невоље, 0173 „Да се њему у невољи нађеш; 0174 „Ако ли му не буде невоље, 0175 „Можеш доћи, да се не казујеш.” 0176 То је Милош једва дочекао: 0177 „Хоћу, богме, моја браћо драга! 0178 „Кад ујаку не ћу, да коме ћу?” 0179 Тад’ га браћа опремат’ стадоше: 0180 Оде Петар опремат’ кулаша, 0181 А Вукашин опрема Милоша: 0182 На њег’ меће танану кошуљу, 0183 До појаса од чистога злата, 0184 Од појаса од бијеле свиле; 0185 По кошуљи три танке ђечерме, 0186 Пак доламу са тридест путаца, 0187 По долами токе саковане, 0188 Златне токе од четири оке; 0189 А на ноге ковче и чакшире; 0190 А сврх свега Бугар-кабаницу, 0191 И на главу Бугарску шубару: 0192 Начини се црни Бугарине, 0193 Ни браћа га познати не могу; 0194 Дадоше му копље убојито 0195 И мач зелен старога Воина: 0196 Петрашин му изведе кулаша 0197 Међедином свега опшивена, 0198 Да кулаша царе не познаде. 0199 Л’јепо су га браћа сјетовала: 0200 „Кад, Милошу, достигнеш сватове, 0201 „Питаће те, тко си, и откуд си: 0202 „Ти се кажи земље Каравлашке: 0203 „ „Служио сам бега Радул-бега, 0204 „ „Не шће мене службу да исплати, 0205 „ „Пак ја пођох у свијет бијели, 0206 „ „Да ђегођи боље службе тражим; 0207 „ „Пак сам чуо за свате цареве, 0208 „ „И прист’о сам незван за сватови 0209 „ „Рад’ комада љеба бијелога 0210 „ „И рад’ чаше црвенога вина.” ” 0211 „Чувај добро дизген од кулаша, 0212 „Јер се кулаш јесте научио 0213 „Путовати с коњма царевијем.” 0214 Тада Милош окрену кулаша, 0215 Пак за царем оде у сватове, 0216 На Загорју сустиже сватове. 0217 Питају га кићени сватови: 0218 „Откуд идеш, млађано Бугарче! 0219 Милош им се из далека каже, 0220 К’о што су га браћа научила. 0221 Лијепо га свати дочекаше: 0222 „Добро дош’о, млађано Бугарче! 0223 „Нек је један више у дружини.” 0224 Кад су били путем путујући: 0225 Злу науку Милош научио 0226 Код оваца у Шари планини, 0227 Поспавати свагда око подне; 0228 Он задрема на коњу кулашу; 0229 Како дизген ослаби кулашу, 0230 Диже главу, оде кроз сватове, 0231 Обаљује коње и јунаке, 0232 Докле дође коњма царевијем, 0233 Као дође, с њима у ред стаде 0234 Лале шћаху бити Бугарина, 0235 Ал’ не даде Српски цар Стјепане: 0236 „Не удрите млађано Бугарче, 0237 „Бугарче се спават’ научило 0238 „По планини овце чувајући; 0239 „Не удрите, већ га пробудите.” 0240 Буде њега лале и војводе: 0241 „Устан’ море, млађано Бугарче! 0242 „Бог ти стару не убио мајку, 0243 „Која те је такога родила 0244 „И у свате цару опремила!” 0245 Кад се прену Милош Воиновић, 0246 Те сагледа цару очи чарне, 0247 Кулаш иде с коњма царевијем, 0248 Он покупи дизгене кулашу, 0249 Па ишћера њега из сватова, 0250 Удара га оштром бакрачлијом, 0251 По три копља у пријеко скаче, 0252 По четири небу у висине, 0253 У напредак ни броја се не зна; 0254 Из уста му живи огањ сипа, 0255 А из носа модар пламен суче. 0256 Стаде свата дванаест хиљада, 0257 Те гледају коња у Бугара; 0258 Коња гледе, а сами се чуде: 0259 „Боже мили! Чуда великога! 0260 „Добра коња, а лоша јунака! 0261 „Још такога ни виђели нисмо, 0262 „Један бјеше у зета царева, 0263 „И сада је, у Воиновића.” 0264 Гледале га још три шићарџије: 0265 Једно јесте Ђаковица Вуче, 0266 А друго је Нестопољче Јанко, 0267 А треће је момче Пријепољче; 0268 Гледали га, пак су говорили: 0269 „Добра коња младог Бугарина! 0270 „Баш га овђе у сватов’ма нема; 0271 „Та нема га ни у цара нашег; 0272 „Хајде мало да изостанемо, 0273 „Не би ли га како измамили.” 0274 Кад су били до Клисуре близу, 0275 Изосташе до три шићарџије, 0276 Па говоре Милош-чобанину: 0277 „Чујеш море, млађано Бугарче! 0278 „Хоћеш дати коња на размјену? 0279 „Даћемо ти коња још бољега, 0280 „И још прида стотину дуката, 0281 „И сувише рало и волове, 0282 „Пак ти ори, те се љебом рани.” 0283 Вели њима Милош Воиновић: 0284 „Прођ’те ме се, до три шићарџије! 0285 „Бољег коња од овог не тражим, 0286 „Ни овога умирит’ не могу; 0287 „Што ће мене стотина дуката? 0288 „На кантар их мјерити не знадем, 0289 „А бројем их бројити не ум’јем; 0290 „Што ће мене рало и волови? 0291 „Мене није ни отац орао, 0292 „Пак је мене љебом одранио.” 0293 Тад’ говоре до три шићарџије: 0294 „Чујеш море, млађано Бугарче, 0295 „Ако не даш коња на размјену, 0296 „Ми ћемо га на силу отети.” 0297 Ал’ говори Милош Воиновић: 0298 „Сила отме земљу и градове, 0299 „Камо л’ мене коња отет’ не ће! 0300 „Волим дати коња на размјену, 0301 „Јер не могу пјешке путовати.” 0302 Па устави својега кулаша, 0303 Пружи руку испод међедине, 0304 Они мисле, бакрачлију скида, 0305 Ал’ он скида златна шестоперца, 0306 Те удара Ђаковицу Вука, 0307 Колико га лако ударио, 0308 Три пута се Вуче преметнуо: 0309 Вели њему Милош Воиновић: 0310 „Толики ти родили гроздови 0311 „У питомој твојој Ђаковици!” 0312 Побјеже му Нестопољче Јанко, 0313 Стиже њега Милош на кулашу, 0314 Удари га међу плећи живе, 0315 Четири се пута преметнуо: 0316 „Држ’ се добро Нестопољче Јанко! 0317 „Толике ти јабуке родиле 0318 У питому Нестопољу твоме!” 0319 Бјежи јадно момче Пријепољче, 0320 Достиже га Милош на кулашу, 0321 Те и њега куцну шестоперцем, 0322 Седам се је пута преметнуло: 0323 „Држ’ се добро, момче Пријепољче! 0324 „Па кад дођеш Пријепољу твоме, 0325 „Повали се међу ђевојкама, 0326 „Ђе с’ отео коња од Бугара.” 0327 Па окрену коња за сватови. 0328 Как дођоше бијелу Леђану, 0329 Разапеше по пољу шаторе. 0330 Зоб изиђе коњма царевијем, 0331 Нема ништа коњу Милошеву. 0332 Кад то виђе Милош Воиновић, 0333 Узе торбу на лијеву руку 0334 Од зобнице једне те до друге, 0335 Док је своју пуну напунио. 0336 Па он оде тражит’ механџију: 0337 „Механџија! Дај да пијем вина.” 0338 Механџија њему одговара; 0339 „Ид’ одатле, црни Бугарине! 0340 „Да с’ донијо Бугарску копању, 0341 „Ако бих ти и усуо вина; 0342 „За те нису чаше позлаћене.” 0343 Погледа га Милош попријеко, 0344 Удари га руком уз образе, 0345 Колико га лако ударио, 0346 Три му зуба у грло сасуо; 0347 Моли му се млади механџија: 0348 „Не удри ме више, Бугарине! 0349 „Биће тебе вина изобила, 0350 „Ако цару не ће ни достати.” 0351 Милош више не шће ни искати, 0352 Већ сам узе, пак се напи вина. 0353 Док се Милош мало поначини, 0354 У том свану и ограну сунце. 0355 Ал’ повика са града Латинче: 0356 „Ој чујеш ли, Српски цар-Стјепане! 0357 „Ето доље под градом Леђаном 0358 „Изиш’о је краљев заточниче, 0359 „Зове тебе на мејдан јуначки, 0360 „Ваља ићи мејдан дијелити, 0361 „Или не ћеш одавде изићи, 0362 „Ни извести свата ни једнога, 0363 „А камо ли Роксанду ђевојку!” 0364 Кад то зачу Српски цар Стјепане, 0365 Он телала пусти у сватове, 0366 Телал виче и тамо и амо: 0367 „Није л’ мајка родила јунака 0368 „И у свате цару опремила, 0369 „Да за цара на мејдан изиђе? 0370 „Честита би њега учинио.” 0371 Ал’ се нитко наћи не могаше; 0372 Цар с’ удари руком по кољену: 0373 „Јао мене до Бога милога! 0374 „Сад да су ми два сестрића моја, 0375 „Два сестрића, два Воиновића, 0376 „Сад би они на мејдан изишли.” 0377 Истом царе у бесједи бјеше, 0378 Милош иде, а кулаша води 0379 До пред шатор Српског цар-Стјепана: 0380 „Јел’ слободно, царе господине, 0381 „Да ја идем на мејдан у поље?” 0382 Вели њему Српски цар Стјепане: 0383 „Јест слободно, млађано Бугарче! 0384 „Јест слободно, ал’ није прилике; 0385 „Ако згубиш млада заточника, 0386 „Честита ћу тебе учинити.” 0387 Узја Милош помамна кулаша, 0388 Па окрену од б’јела шатора 0389 Заметнувши копље наопако. 0390 Говори му Српски цар Стјепане: 0391 „Не нос’, синко, копље наопако, 0392 „Већ окрени копље у напредак; 0393 „Јер ће ти се смијати Латини.” 0394 Вели њему Милош Воиновић: 0395 „Чувај, царе, ти господства твога; 0396 „Ако мене до невоље буде, 0397 „Ја ћу ласно копље окренути; 0398 „Ако ли ми не буде невоље, 0399 „Донети га могу и овако.” 0400 Па отиде низ поље Леђанско; 0401 Гледале га Латинске ђевојке, 0402 Гледале га, пак су говориле: 0403 „Боже мили! Чуда великога! 0404 „Каква је то царева замјена! 0405 „Та на њему ни хаљина нема. 0406 „Весели се, краљев заточниче! 0407 „Немаш на што сабље извадити, 0408 „Нит’ је имаш о што крвавити.” 0409 У то доба дође до шатора, 0410 Ђе заточник сједи под шатором, 0411 За копље је свезао дората. 0412 Вели њему Милош Воиновић: 0413 „Устан’ море, бијело Латинче! 0414 „Да јуначки мејдан дијелимо.” 0415 Ал’ говори бијело Латинче: 0416 „Ид’ одатле, црни Бугарине! 0417 „Немам о што сабље поганити, 0418 „Кад на тебе хаљина нема.” 0419 Ражљути се Милош Воиновић: 0420 „Устан’ море, бијело Латинче! 0421 „На тебе су побоље хаљине, 0422 „С тебе ћу их на себе обући.” 0423 Тад’ Латинче на ноге поскочи, 0424 Пак посједе помамна дората, 0425 Одмах оде пољем разиграват’, 0426 Милош њему стаде на биљези. 0427 Баци копље бијело Латинче 0428 На Милоша у прси јуначке; 0429 Милош држи златна шестоперца, 0430 На њега је копље дочекао, 0431 Пребио га на три половине. 0432 Вели њему бијело Латинче; 0433 „Чекај мало, црни Бугарине! 0434 „Лоше су ми копље подметнули, 0435 „Док отидем, да копље пром’јеним.” 0436 Пак побјеже преко поља равна. 0437 Ал’ повика Милош Воиновић: 0438 „Стани мало, бијело Латинче! 0439 „Мило би ти било побјегнути.” 0440 Пак поћера по пољу Латинче, 0441 Доћера га до Леђанских врата, 0442 Ал’ Леђанска врата затворена; 0443 Пусти копље Милош Воиновић, 0444 Те прикова бијело Латинче, 0445 Прикова га за Леђанска врата, 0446 Пак му русу одсијече главу, 0447 Кулашу је баци у зобницу; 0448 Па увати његова дората, 0449 Одведе га цару честитоме: 0450 „Ето, царе, заточника главе.” 0451 Цар му даде благо небројено: 0452 „Иди, синко, те се напиј вина; 0453 „Честита ћу тебе учинити.” 0454 Тек што Милош сједе пити вина, 0455 Ал’ повика са града Латинче: 0456 „Ето, царе, под Леђаном градом 0457 „На ливади три коња витеза, 0458 „Под седлима и под ратовима, 0459 „И на њима три пламена мача, 0460 „Врхови им небу окренути; 0461 „Да прескочиш три коња витеза: 0462 „Ако ли их прескочити не ћеш, 0463 „Не ћеш изић’, ни извест’ ђевојке.” 0464 Опет викну телал по сватов’ма: 0465 „Није л’ мајка родила јунака 0466 „И у свате цару опремила, 0467 „Да прескочи три коња витеза 0468 „И на њима три пламена мача?” 0469 Тај се јунак наћи не могаше; 0470 Ал’ ето ти млада Бугарина 0471 Пред шатора Српског цар-Стјепана: 0472 „Јел’ слободно, царе господине! 0473 „Да прескочим три коња витеза?”− 0474 „Јест слободно, моје драго д’јете! 0475 „Него скини Бугар-кабаницу, 0476 „Бог убио онога терзију, 0477 „Који ти је толику срезао!” 0478 Говори му Милош Воиновић: 0479 „Сједи, царе, пак пиј рујно вино, 0480 „Не брини се мојом кабаницом; 0481 „Ако буде срце у јунаку, 0482 „Кабаница не ће ништа смести: 0483 „Којој овци своје руно смета, 0484 „Онђе није ни овце ни руна.” 0485 Па он оде у поље Леђанско: 0486 Када дође до добријих коња, 0487 Он проводи својега кулаша, 0488 Па кулашу своме проговара: 0489 „Чекај мене у седло, кулашу.” 0490 А он прође с оне друге стране, 0491 Заигра се преко поља равна, 0492 И прескочи три коња витеза 0493 И на њима три пламена мача, 0494 Устави се на својем кулашу; 0495 Па он узе три коња витеза, 0496 Одведе их Српском цар-Стјепану. 0497 Мало време за тим постојало, 0498 Ал’ повика са града Латинче: 0499 „Хајде сада, царе Србљанине! 0500 „Под највишу кулу у Леђану, 0501 „На кули је копље ударено, 0502 „На копљу је од злата јабука; 0503 „Ти сријељај кроз прстен јабуку.” 0504 Милош више не шће ни чекати, 0505 Већ он пита цара честитога: 0506 „Јел’ слободно, царе господине! 0507 „Да стријељам кроз прстен јабуку?”− 0508 „Јест слободно, мој рођени синко!” 0509 Оде Милош под бијелу кулу, 0510 Запе стр’јелу за златну тетиву, 0511 Устријели кроз прстен јабуку, 0512 Пак је узе у бијеле руке, 0513 Однесе је цару честитоме. 0514 Лијепо га царе обдарио. 0515 Мало време за тим постојало, 0516 Ал’ повика са града Латинче: 0517 „Ето, царе, под бијелом кулом 0518 „Изишла су два краљева сина, 0519 „Извели су три л’јепе ђевојке, 0520 „Три ђевојке, све три једнолике, 0521 „И на њима рухо једнолико; 0522 „Иди познај, које је Роксанда; 0523 „Ако ли се које друге машиш, 0524 „Не ћеш изић’ ни изнијет’ главе, 0525 „А камо ли извести ђевојке!” 0526 Кад је царе р’јечи разумијо, 0527 Он дозива Тодора везира: 0528 „Иди, слуго, те познај ђевојку.” 0529 Тодор му се право кунијаше: 0530 „Нијесам је, царе, ни виђео, 0531 „Јер су ми је по мраку извели, 0532 „Када сам је ја прстеновао.” 0533 Цар с’ удари руком по кољену: 0534 „Јао мене до Бога милога! 0535 „Надмудрисмо и надјуначисмо, 0536 „Пак нам оста цура на срамоту!” 0537 Кад то зачу Милош Воиновић, 0538 Он отиде цару честитоме: 0539 „Јел’ слободно, царе господине! 0540 „Да ја познам Роксанду ђевојку?”− 0541 „Јест слободно, моје драго д’јете! 0542 „Ал’ је јадно у те поуздање; 0543 „Како ћеш ти познати ђевојку, 0544 „Кад је нигда ни виђео ниси?” 0545 Ал’ говори Милош Воиновић: 0546 „Не брини се, царе господине! 0547 „Кад ја бијах у Шари планини 0548 „Код оваца дванаест хиљада, 0549 „За ноћ буде по триста јањаца, 0550 „Ја сам свако по овци познав’о; 0551 „Роксанду ћу по браћи познати.” 0552 Вели њему Српски цар Стјепане: 0553 „Иди, иди, моје драго д’јете! 0554 „Ако Бог да, те познаш Роксанду, 0555 „Даћу тебе земљу Скендерију 0556 „У државу за живота твога.” 0557 Оде Милош низ поље широко, 0558 Када дође, ђе стоје ђевојке, 0559 Збаци с главе Бугарску шубару, 0560 Скиде с леђа Бугар-кабаницу 0561 (Засија се скерлет и кадифа, 0562 Засјаше се токе на прсима 0563 И злаћене ковче на ногама: 0564 Сину Милош у пољу зелену, 0565 Као јарко иза горе сунце), 0566 Пак је простре по зеленој трави, 0567 Просу по њој бурме и прстење, 0568 Ситан бисер и драго камење; 0569 Тад’ извади мача зеленога, 0570 Па говори трима ђевојкама: 0571 „Која је ту Роксанда ђевојка, 0572 „Нек савије скуте и рукаве, 0573 Нека купи бурме и прстење, 0574 „Ситан бисер и драго камење; 0575 „Ако ли се која друга маши, 0576 „Вјера моја тако ми помогла! 0577 „Осјећ’ ћу јој руке до лаката.” 0578 Кад то чуше три л’јепе ђевојке, 0579 Обје крајње средњу погледаше, 0580 А Роксанда у зелену траву; 0581 Сави скуте и свил’не рукаве, 0582 Пак покупи бурме и прстење, 0583 Ситан бисер и драго камење; 0584 А ђевојке двије побјегоше, 0585 Али Милош утећ’ им не даде, 0586 Веће обје увати за руке, 0587 Све три води пред цара Стјепана, 0588 Цару даде Роксанду ђевојку, 0589 И даде му једну уз Роксанду, 0590 А трећу је себе уставио. 0591 Цар Милоша међу очи љуби, 0592 Ал’ још не зна, тко је и откуд је. 0593 Повикаше кићени чауши: 0594 „Спремајте се, кићени сватови! 0595 „Вријеме је двору путовати.” 0596 Спремише се кита и сватови, 0597 Поведоше Роксанду ђевојку. 0598 Кад су били мало иза града, 0599 Ал’ говори Милош Воиновић: 0600 „Господине, Српски цар-Стјепане! 0601 »Овђе има у Леђану граду, 0602 „Има један Балачко војвода, 0603 „Ја га знадем, и он ме познаје; 0604 „Краљ га рани седам годин’ дана, 0605 „Да рашћера кићене сватове 0606 „И да отме Роксанду ђевојку; 0607 „Сад ће њега за нама послати. 0608 „На Балачку јесу до три главе: 0609 „Из једне му модар пламен бије, 0610 „А из друге ладан вјетар дува; 0611 „Кад два вјетра из глава изиђу, 0612 „Балачка је ласно погубити; 0613 „Већ ви ид’те, водите ђевојку, 0614 „Ја ћу овђе чекати Балачка, 0615 „Не би ли га како уставио.” 0616 Отидоше кићени сватови, 0617 Одведоше лијепу ђевојку, 0618 Оста Милош у гори зеленој 0619 И са њиме три стотине друга. 0620 Кад одоше свати из Леђана, 0621 Краљ дозива Балачка војводу; 0622 „О Балачко, моја вјерна слуго! 0623 „Можеш ли се у се поуздати, 0624 „Да рашћераш цареве сватове 0625 „И да отмеш Роксанду ђевојку?” 0626 Пита њега Балачко војвода: 0627 „Господине, од Леђана краљу! 0628 „Какав бјеше јунак у сватов’ма, 0629 „Што највеће отвори јунаштво?” 0630 Вели њему Леђанска краљица: 0631 „Слуго наша, Балачко војвода! 0632 „Ту не има ни једног јунака, 0633 „Осим једног црна Бугарина, 0634 „И то младо још голобрадасто.” 0635 Ал’ говори Балачко војвода: 0636 „Није оно црни Бугарине, 0637 „Већ је оно Милош Воиновић, 0638 „Ни цар Стјепан њега не познаје, 0639 „Ал’ ја њега одавна познајем.” 0640 Вели њему Леђанска краљица: 0641 „Иди слуго, Балачко војвода! 0642 „Те ми отми цуру од Србаља, 0643 „А ја ћу је тебе поклонити.” 0644 Тад’ Балачко спреми бедевију, 0645 Па отрча друмом за сватови 0646 Са шест стотин’ Латинских катана. 0647 Кад су били у гори зеленој, 0648 Кулаш стоји на друму широку, 0649 А за њиме Милош Воиновић; 0650 Викну њега Балачко војвода: 0651 „О Милошу! Зар се мене надаш?” 0652 Па он пусти један пламен модар, 0653 Опали му црну међедину; 0654 А кад виђе, да му не науди, 0655 Онда пусти вјетра студенога, 0656 Три пута се кулаш преметнуо, 0657 Ал’ Милошу ништа не досади; 0658 Викну Милош из грла бијела: 0659 „Ето тебе, од шта се не надаш.” 0660 Па он пусти златна шестоперца; 0661 Колико га лако ударио, 0662 Из бојна га седла избацио, 0663 Пак потеже копље убојито, 0664 Прибоде га у зелену траву, 0665 Пак му све три одсијече главе, 0666 Кулашу их баци у зобницу. 0667 Тад’ учини јуриш у катане 0668 Са својијех три стотине друга; 0669 Одсјекоше три стотине глава, 0670 Па одоше друмом за сватови. 0671 Кад стигоше цара и сватове, 0672 Пред њег’ баци Балачкову главу, 0673 Цар му даде хиљаду дуката. 0674 Па одоше бијелу Призрену: 0675 Кад су били кроз поље Косово, 0676 Милош хоће граду Вучитрну, 0677 Па говори Српском цар-Стјепану: 0678 „С Богом, остај, мој мили ујаче! 0679 „Мој ујаче, Српски цар-Стјепане!” 0680 Тада се је царе осјетио, 0681 Да је оно Милош Воиновић, 0682 Па говори својему нећаку: 0683 „Та ти ли си, дијете Милошу! 0684 „Та ти ли си, мој мили нећаче! 0685 „Благо мајци, која те родила, 0686 „И ујаку, који те имаде! 0687 „За што ми се од прије не кажеш? 0688 „Него сам те путем намучио 0689 „И конаком, и глади и жеђу.” 0690 Тешко свуда своме без својега! |