Посавчић Стефан 0001    Опрема се Посавчић Стефане, 0002    Опрема се на бој на Косово, 0003    Па он купи одабрану војску, 0004    Причешћује и исповједа је, 0005    Сву је војску причестио Стево, 0006    Па дозива Ваистине слугу: 0007    ”Ваистине, моја верна слуго, 0008    Ти ћеш рано уј’тру уранити 0009    И сву ћеш ми пробудити војску, 0010    Да стигнемо у Косово равно 0011    На вечеру славног кнез-Лазара, 0012    Да смо тамо с браћом у дружбини!” 0013    Преранио Ваистине слуга, 0014    Па он пита Посавчић-Стефана: 0015    ”Господару, Посавчић-Стефане, 0016    Је ли време да ми путујемо, 0017    Могу л’ твоју пробудити војску?” 0018    Слугу пита Посавчић Стефане: 0019    ”Је ли месец на ’сток искочио, 0020    Је л’ Даница помолила лице?” 0021    Ваистине Стеви одговара: 0022    ”Није месец на ’сток искочио 0023    Ни Даница помолила лице!” 0024    Стева слуги ’вако одговара: 0025    ”Није време да ми путујемо!” 0026    Јошт су добар санак боравили; 0027    Ал’ урани Посавчић Стефане, 0028    Па он буди Ваистину слугу: 0029    ”Устај горе, Ваистине слуго, 0030    Месец нам је на ’сток искочио 0031    И Даница помолила лице, 0032    Јесте време да ми путујемо!” 0033    Слуга уста и разбуди војску, 0034    Па говори Посавчић-Стефану: 0035    ”Господару, Посавчић-Стефане, 0036    Чудан санак пред зору снио сам – 0037    Да се кнеже у сунце обрн’о 0038    И побио са сјајним месецем, 0039    Ал’ је месец надјачао сунце 0040    И одбио у висину горе, 0041    А за сунцем звезде одмакнуше 0042    И с њим светлост своју изгубише.” 0043    Слуги вели Посавчић Стеване: 0044    ”Мучи, болан, Ваистине, слуго, 0045    Зар је вредно веровати санку – 0046    Сан је лажа, а Бог је истина!” 0047    У том војска у ред сметила се 0048    И развила свилене барјаке, 0049    Ударише бубњи и свирале, 0050    Те се шећу на бој на Косово. 0051    За њим врисак подиг’о се јаки, 0052    Плачу мајке за јединим сином, 0053    Плачу љубе за љубезним војном, 0054    А сестрице за браћом рођеном. 0055    У зао час поврискале, тужне, 0056    Вриском сте нам на плач наслутиле 0057    И потомству ропство исплакале!