Наход Михаило 0001    Подиже се српски цар Сћепане 0002    И шњим пође Тодоре везире, 0003    Око њих слуге свеколике, 0004    Које вјерно служе господара, 0005    Хојдоше у лов у планину, 0006    Лов ловише за неђељу дана, 0007    Ловише, ништа не добише. 0008    Кренуше дома на дворове, 0009    Кад бише насред друма пута, 0010    Нађоше чедо у бјешику. 0011    Цареве га понесоше слуге, 0012    Донесоше цару на дворове, 0013    Оно чедо лудо покрстише, 0014    Димно му име одабраше, 0015    Красно име Михаила ђаче, 0016    Царици га бјеху поклонили. 0017    Она му се добро посилила, 0018    Она нема од срца ђетета, 0019    Па га рани медом и шећером. 0020    Кад ђетету три године биле, 0021    Њега узе царе Богом сина; 0022    Кад ђетету шес’ година биле, 0023    Постави га царе свештеником 0024    Да у цркву летурђију служи. 0025    Но да видиш Тодора везира, 0026    Он цареве слуге окупио, 0027    Вели везир: ” Ну виђите, слуге, 0028    Проклетога цара честитога, 0029    Што га, браћо, дворимо залуду! 0030    Он једнога нађе копилана, 0031    Па га држи како свога сина, 0032    Теке умре, виђећете, слуге, 0033    На њега ће царство оставити! 0034    Но хоте цару да га омрзимо – 0035    Нађите се дванаес’ судија 0036    Да душама потегнете криво, 0037    Нећемо л’ га како објесити!” 0038    Говорише и погодише димно. 0039    Кад сјутри дан и зора дође, 0040    Зове везире Михаила ђака 0041    Ради стиме цара честитога, 0042    Па га везире димно дочекао, 0043    Те му дају вино и ракију 0044    И Марију, цареву кћерцу. 0045    Они луду ђецу попјанише 0046    И свакијем биљем отроваше, 0047    Понесоше на бијелу кулу 0048    И ђетинско т’јело саставише. 0049    Нојца прође, а био данак дође, 0050    Цар везира за ђака упита, 0051    Но му везир ријеч говорио: 0052    ”Чујеш ли ме, царе господару, 0053    Не могу ти од бруке казати – 0054    Ено ђаче на бијелу кулу 0055    Ђе ти љуби најстарију кћерцу! 0056    Ако ли, царе не вјерујеш, 0057    Ти упита’ дванаес’ судија!” 0058    Пита царе дванаес’ судија, 0059    Сви судије макоше на душу. 0060    Вели царе: ”Што ћемо, везире, 0061    Што ћемо од ђеце учињети?” 0062    Везир пита дванаес’ судија: 0063    ”Што велите да од њих чинимо?” 0064    Они мичу из пасије душа: 0065    ”Ер је право да их објесимо!” 0066    Па бачише ђецу на кочије, 0067    Замише их у дно од планине. 0068    Но га куми царева царица: 0069    ”О за Бога, дванаес’ судија, 0070    Поклоните мене Михаила – 0071    Триш ћу ви га премјерит’ златом!” 0072    Они за то ни хабера немају, 0073    Но објесише двоје ђеце лудо 0074    О тисову суху дрвету. 0075    Кад сјутри дан и зора дође, 0076    Подиже се царе и везире, 0077    И судије и млого свијета, 0078    Да гледају двоје ђеце лудо. 0079    Кад су се примакнули близу, 0080    Али дрво сухо проћетало, 0081    А сама се црква оградила, 0082    У њу сједе два божи анђела, 0083    Далеко их миром заудрила. 0084    Кад то виђе цар Сћепане, 0085    Он уфати Тодора везира 0086    И његове дванаес’ судија, 0087    Све их објеси о дрвету суху. 0088    То не стаде декик од сахата 0089    Ер се дрво сухо саломило, 0090    Под њима се земља пропанула, 0091    У земљу се вода зајазила, 0092    А у воду несита хаждаја, 0093    Која им је т’јела ћердосала, 0094    Она т’јела, а ђаволи душу. 0095    То је било кад се чинило.