Ропство Мустај бега и Врсић бајрактар (Невесиње) 0001    Бег Мустај бег сједи у одаји, 0002    А код бега Врсић бајрактаре; — 0003    Док одаји одлетјеше врата, 0004    А уљезе књигоноша млада, 0005    У руци му књига шаровита, 0006    Мустај бегу полетио руци, 0007    Бега у скут и у руку љуби, 0008    На кољену књигу оставио. 0009    Кад Мустај бег књигу прихватио, 0010    Па на њојзи печат преломио, 0011    Стаде књизи гледат по јазији. 0012    Често гледа Врсић бајрактара, 0013    Па Врсићу говорио своме: 0014    „Ох Врсићу, сине бајрактаре!” 0015    Онда зајде Врсић бајрактаре: 0016    „Ох Мустај бег, наше огледало, 0017    Отклен ти је књига шаровита?” 0018    Онда зајде Мустај беже лички: 0019    „Ово књига од каменог Хливна, 0020    Од онога бега Атлагића. — 0021    Шта је паша у њојзи китио? — 0022    Бег Мустај бег од широке Лике, 0023    Јеси л’ чуо за моје весеље, 0024    Да сам беже цуру испросио 0025    За Ахмеда мог јединог сина, 0026    Чак из оног Бишћа каменога, 0027    А на име муфтијину Зејну. 0028    Скупио сам киту и сватове, 0029    И сватова дванаест хиљада. 0030    Сви сватови на росној ливади. 0031    А Мустај бег од широке Лике! 0032    У цуре је седам заточника, 0033    Ваља беже мејдан дијелити 0034    На Мезеву пољу широкоме, 0035    А ја сину џебелије немам. 0036    Већ те молим, бег Мустај бег лички, 0037    Да ми Врсић бајрактара спремиш, 0038    Да ми сину биде џебелија.” — 0039    Ја шта рече бег Мустај бег лички: 0040    „Да Врсићу сине бајрактаре, 0041    Зове тебе паша у сватове, 0042    Да му бидеш сину џебелија. 0043    У цуре је седам заточника 0044    А шест браће, до шест Батурића, 0045    А и седми црни Лав-Лазаре. 0046    Хоћеш ићи, Ибро, у сватове 0047    И сину му бити џебелија?” — 0048    Кад то зачу Врсић бајрактаре, 0049    Мустај бегу полетио руци, 0050    Бега у скут и у руку љуби: 0051    „Дај ми беже изун и бесједу, 0052    Да ја идем Хливну каменоме, 0053    Да му бидем сину џебелија.” — 0054    Кад то видје Мустај беже лички, 0055    Он закуцну руком по плећима: 0056    „Хеј аферим сине бајрактаре!” 0057    Онда заче бег Мустај бег лички: 0058    „О чули ме књигоноша млада, 0059    Селам ћеш ми паши Атлагићу, 0060    Спремићу му Врсић бајрактара, 0061    Да му сину бидне џебелија, 0062    У недјељу, која прва дође.” — 0063    Ја кад зачу књигоноша млада, 0064    Он изиђе из шикли одаје, 0065    Па он оде Хливну каменоме. 0066    Када дође паши на конаке, 0067    Уведе га паша у одају, 0068    Па он пита књигоношу младу: 0069    „Ох чули ме књигоноша млада, 0070    Јеси л’ ишо на широку Лику, 0071    Је ли дома бег Мустај бег лички, 0072    Јеси ли му књигу предавао?” 0073    Онда заче књигоноша млада: 0074    „Јесам Богме, паша Атлагићу, 0075    Селам ти је беже учинио, 0076    Спремиће ти Врсић бајрактара 0077    У недјељу, која прва дође, 0078    Да ти сину буде џебелија — 0079    Тако ми је беже казивао.” 0080    Ја кад бегу освану недјеља, 0081    Стаде беже Ибра опремати, 0082    А уљезе у харем унутра, 0083    Па извади бајрамске хаљине, 0084    Што их беже носи у џамију, 0085    Када бегу турски бајрам дође; 0086    Изнесе их на нове конаке, 0087    Па их даде Врсић бајрактару, 0088    А стаде их Ибро облачити. 0089    Бег завика слугу Хусеина: 0090    „Дај опреми Иброва зекана, 0091    И удри му рахта великога, 0092    Што удараш на голуба мога.” 0093    Ја кад Ибро прихвати хаљине, 0094    Па изиђе у своју одају, 0095    Па се свлачи, те се преоблачи; 0096    На се удре бајрамске хаљине, 0097    Што но му их беже поклонио. 0098    О себи је пусат објесио; 0099    Бег му даде оштру ћемерлију, 0100    Сто је бегу царе поклонио, 0101    На којој су три мухура царска, 0102    Златна тура султан Селимова. 0103    Кад с’ опреми Врсић на одаји, 0104    Мустај бегу полетио руци. 0105    Ја кад видје Мустај беже лички, 0106    Дохвати се руком у џепове, 0107    Па извади стотину дуката, 0108    Па их даде Врсић бајрактару. 0109    Кад је Врсић рушпе прихватио, 0110    Сасуо их себи у џепове, 0111    Па изиђе Врсић из одаје, 0112    И удари низ бијелу кулу. 0113    Док је сишо на мермер авлију, 0114    Кад му Хусо окреће зекана, 0115    Приведе га бињекташ камену. 0116    „Јалах” рече, сједе на зекана, 0117    Окреће се с десна на лијево, — 0118    Кад му стоји на вратима мајка. 0119    Он до мајке дотјера зекана, 0120    Па се сави низ коња зекана, 0121    Мајку своју у дојке пољуби: 0122    „Моја мајко, халали ми мл’јеко, 0123    Ја јолџија, а ти доваџија. ” — 0124    „Хајде сине, хајирли ти било! 0125    Чу ли сине, Врсић Ибрахиме: 0126    Ако теби до потребе дође, 0127    Боље ти је мушки погинути, 0128    Нег’ се женски вратит на Крајину, 0129    Да о теби аге пију пиво, 0130    Вино пију, разговарају се, 0131    И дјевојке ситан везак везу, 0132    Везак везу, разговарају се.” — 0133    Ја кад видје Врсић Ибрахиме, 0134    Он зекану покупи кајаса, 0135    А зекан му из авлије сину, — 0136    Оде Ибро пољем зеленијем. 0137    Беже њега гледа са пенџера, 0138    Сејир Ибра чини и зекана, 0139    Док се брда и планине приме; — 0140    Оде Ибро Хливну каменоме. 0141    Куд год иђе, у Хлијевно сиђе, 0142    На конаке паше Атлагића. — 0143    Полетјеше паши на муштулук: 0144    „Дај муштулук, паша Атлагићу, 0145    Врсић теби на конаке дође. ” — 0146    Ту је Врсић конак учинио, 0147    А у јутру рано уранио. 0148    Док изиђе паша из харема, 0149    Па он сједе у своју одају, 0150    Тутунжија чибук запалио, 0151    Кахвеџија кахву уточио, 0152    Па он зовну Врсић Ибрахима. 0153    Кад уљезе Ибро у одају, 0154    Па он паши турски селам викну, 0155    Пашу у скут и у руку љуби, 0156    Измаче се, стаде подвиш руке, 0157    Онда заче паша Атлагићу: 0158    „Ја Врсићу, бегов бајрактаре, 0159    Шта чеш искат мени у Хлијевну, 0160    Да ми сину бидеш џебелија?” 0161    Осмјехну се Ибро у одаји: 0162    „Да луд ти си, паша Атлагићу, 0163    За благо се нејде у јунаштво.” — 0164    Кад то зачу паша Атлагићу, 0165    Устаде се паша опремати, 0166    Па сватовим, хабер учинио: 0167    „Хазур ола кита и сватови, 0168    Далеко је Бишћу каменоме, 0169    Кратки данци а дуги конаци.” — 0170    Опреми се паша у одаји; 0171    Кад пашина ата изведоше, 0172    Па узјаха паша у авлији, 0173    Ударише зиле и борије, 0174    На седмеро даулхана цичи, 0175    На седмеро кајно у везира, 0176    А пред пашом Врсић Ибрахиме 0177    На зеленку од седам година, 0178    А за пашом кита и сватови, 0179    Оде паша Бишћу каменоме. 0180    Кад су Бишћу сишли каменоме, 0181    Ту су бијел данак преданили. 0182    Кад им треће јутро освануло, 0183    Чауш викну, даулхана цикну: 0184    „Хазур ола кита и сватови, 0185    Кратки данци а дуги конаци, 0186    Далеко је у Хлијевно сићи. 0187    Ко је пјешац, притеж’те опанке, 0188    Ко је коњик, притеж’те колане!” 0189    Кад пођоше кита и сватови, 0190    Развише се зелени бајраци, 0191    Стоји вриска пјанијех јунака, 0192    Попуцују бистри венедици. 0193    Куд год ишли, на Зечево сишли. 0194    Кад су сишли на поље зелено, 0195    Ту надоше до шест Батурића, 0196    И седмога црног Лав-Лазара; 0197    Заискаше паши џебелију. 0198    Паша виче Врсић бајрактара: 0199    „Ох Врсићу, бегов бајрактаре, 0200    Шта ћеш искат мени на Зечеву, 0201    Да ми сину биднеш џебелија?” 0202    Осмјехну се Врсић на зекану: 0203    „Да луд ти си, паша Атлагићу, 0204    За благо се не даје јунаштво.” 0205    Па бајрактар окрену зекана, 0206    Оде право на дуга мејдана. 0207    Кад је сишо пику и хендеку, 0208    Изведоше цуру племениту, 0209    А уза њу седам дјеверова. 0210    Стаде Врсић мејдан дијелити; — 0211    Бог му даде, а срећа донесе, 0212    Он посјече до шест Батурића, 0213    И седмога црног Лав-Лазара. 0214    Он им јами посјечене главе, 0215    Па их свеза у гриву зекану, 0216    Па се Ибро до сватова врати, 0217    Па отале цуру поведоше. 0218    Куд год ишли, у Хлијевно сишли, 0219    Ту су били три бијела дана, 0220    Сви сватови на росну ливаду, 0221    Врсић Ибро с пашом на конаке. 0222    Кад четврто јутро освануло, 0223    Уранио Врсић Ибрахиме, 0224    Стаде себе и зекана спремат. 0225    Док ето ти паше из харема, 0226    Он му носи хиљаду дуката. 0227    И он носи од злата хаљине. 0228    Док ето ти пашинице старе, 0229    Она носи седам бошчалука, 0230    И у злату пет стотин’ дуката. 0231    Док ето ти Ахмед бега малог, 0232    И он носи хиљаду дуката 0233    И хаљине у злату салите. 0234    Док ето ти Бишћевке дјевојке 0235    Она носи девет бошчалука, 0236    И у злату пет стотин’ дуката. 0237    Кад с’ опреми Врсић Ибрахиме, 0238    Сејиз Марко изведе зекана, 0239    Ибро јами посјечене главе, 0240    Да дарује Мустај бега личког, 0241    Оде Ибро на широку Лику. 0242    Кад је био на широку Лику, 0243    Одмах се је јаду осјетио, 0244    Да му бега нема на конаку, 0245    Јер не пуца из малих пушака. 0246    Кад је Ибро био пред конаке, 0247    Тука нађе слугу Хусеина: 0248    „Хусо брате, камо Мустај беже?” — 0249    „Ох Врсићу танак бајрактаре, 0250    Богме нам се беже осужњио, 0251    Кад с’ отишо до Хлијевна града, 0252    Бег изишо у зелену башчу, 0253    Беже сједе на софи зеленој 0254    Док се једна чета помолила, 0255    Све на њима црвене чакшире, 0256    На плећима зелене доламе, 0257    На главама калпак и челенке 0258    Мнидијаше Мустај беже лићки, 0259    Да му чета иде из ћесарске 0260    И пред њоме Блажевић Омере; 0261    Ту су бега они ухватили. 0262    Не знам ко је, вјеру ти задајем!” 0263    Кад то зачу Врсић Ибрахиме, 0264    Ту одјаха са зекана Ибро, 0265    Па ето га у харем унутра, 0266    У одају Мустај-беговици 0267    Тука нађе Мустај беговицу, 0268    А низ лице грозне сузе труни, 0269    А из свога срца појекује, 0270    А све гледа сенту њемачкоме. 0271    Док ето ти Врсићеве мајке, 0272    Ибрахиму сину говорила: 0273    „Ибрахиме, мој једини сине, 0274    Знадеш, Ибро, није давно било, 0275    Кад ти старац преминуо бабо, 0276    А ја остах на чардаку сама, 0277    Теби Ибро четири године; 0278    Потурках се од врата до врата, 0279    Да испросим кору хљеба суха, 0280    Да отхраним тебе на чардаку. 0281    То зачуло наше огледало, 0282    Добави нас у широку Лику, 0283    Мене метну уза своју мајку, 0284    Тебе, сине, на нове конаке. 0285    Кад ти било дванаест година, 0286    Онда ти је коња набавио, 0287    И купио пусат и хаљине, 0288    И дао ти зелена бајрака, 0289    И назво те, сине, бајрактаром, 0290    Да не бидеш чети торбоноша, 0291    Вет да, Ибро, бидеш буљук-баша.” 0292    Кад то зачу Врсић Ибрахиме, 0293    Он изиђе на нове конаке, 0294    Па се свлачи, те се преоблачи, 0295    На с’ удара маџарске хаљине, 0296    Ко што влашки носе бајрактари; 0297    Реда дође популане шавке, — 0298    Ибро Богу подигнуо руке: 0299    „Боже драги, у гријех не пиши, 0300    Није воља, вет невоља љута.” 0301    Па на главу популану шавку, 0302    А на ноге чизметине црне, 0303    А пригрну мрку харванију, 0304    Нанизоко пусти ћемерлију, 0305    Па ето га у топле подруме, 0306    Па опреми дебела зеленка, 0307    И узјаха на коња зелена; 0308    Оде Ибро у земљу ћесарску. 0309    У њој био три мјесеца дана, 0310    Све тражио Мустај бега свога, 0311    Нигдје бега, ни од бега гласа. 0312    Он узапти до три ђенерала, 0313    Одведе их у широку Лику, 0314    Кад их сведе у широку Лику, 0315    Он отписа књигу шаровиту, 0316    Опреми је од Јанока бану: 0317    „Ох чули ме, млад јаночки бане, 0318    Опреми ми Мустај бега личког, 0319    Да ти спремим до три ђенерала.” — 0320    Не шће му га опремити бане. 0321    Ибро јами до три ђенерала, 0322    Изведе их на росну ливаду, 0323    Па објеси сва три ђенерала. — 0324    Да видимо, шта се амо ради! 0325    Кад сведоше личког Мустај бега, 0326    Сведоше га до Јанока града, 0327    Поклонише јаночкоме бану; 0328    Бан га на дно у тавницу баци. 0329    Кад с’ изврши цијела година, 0330    Бан изведе Мустај бега личког, 0331    Изведе га у шикли одају 0332    Ох како је беже потавнио! 0333    Пала му је коса до појаса, 0334    Нокти су му као у крилаша. 0335    Бан говори Мустај бегу личком: 0336    „Ходи беже, да се погодимо, 0337    Можеш дати, шта ћу ја искати?” — 0338    „Могу бане, ко за своју главу.” — 0339    „Хоћеш дати дебела голуба, 0340    О голубу двије мерџанкиње, 0341    С обје стране под колан гадаре, 0342    На голубу Бегу племаниту, 0343    И Бегино рухо свеколико, 0344    Мустај беже, тридес’т сејисана, 0345    А све руха и сребрена суда.” — 0346    „Могу бане, ко за своју главу, 0347    Донеси ми књиге без јазије, 0348    У колкуми црна мурећефа, 0349    Хитра пера од орлова крила, 0350    Да начиним књигу шаровиту.” 0351    Донесоше књиге без јазије, 0352    У колкуми црна мурећефа, 0353    Хитра пера од орлова крила. 0354    Бан говори Мустај бегу личком: 0355    „На кога ћеш књигу намјестити?” — 0356    „На Врсића бајрактара свога, 0357    Ибро ће ми дуговање спремит.” — 0358    „Аја богме, Мустај беже лички, 0359    Пиши књигу на акрана свога, 0360    Пиши књигу до Каниже града, 0361    На онога Хасан пашу Тира, 0362    Паша ће ти дуговање спремит.” 0363    Стаде беже ситну књигу писат, 0364    Не пише је ко му бане каже, 0365    Вет је ’вако беже начинио: 0366    „Хасан паша од Каниже града, 0367    Узми мени Бегу племениту 0368    За твојега Ахмед бега сина, 0369    Ако биде мејдан дијелити, 0370    Ет’ у мене Врсић бајрактара, 0371    Нек ми сину биде џебелија.” 0372    Ја кад паши така књига дође, 0373    Ту се Ибро бјеше придесио, 0374    Он виш паше подвиш руке стаде, 0375    Паша зовну Ахмед бега сина: 0376    „Мој Ахмеде, мој једини сине, 0377    Ходи сине да т’ ожени бабо, 0378    Беже ти је шћерцу поклонио, 0379    Да стечемо главног пријатеља.” 0380    А Ахмед бег оцу говорио: 0381    „Ја ти Беге Мустај бега не ћу. 0382    Мени, бабо, четрн’ест година, 0383    Н’јесам никад на чету ходио, 0384    Ја не знадем, остарио бабо, 0385    А како је првом ударити, 0386    А како је здраву умријети, 0387    На запету пушку ударити.” 0388    Ту се нађе Врсић бајрактаре, 0389    Па ће рећи Врсић бајрактаре: 0390    „О Ахмеде од Каниже града, 0391    Узм’ Ахмеде Мустај бега Бегу, 0392    Ако биде мејдан дијелити 0393    Од конака до Каниже града, 0394    Ако биде седамн’ест мејдана, 0395    Ја ћу ти их беже дијелити.” 0396    Кад то зачу Хасан паша гази, 0397    Дохвати се руком у џепове, 0398    Извади му бурме и прстење, 0399    И у злату пет стотин’ дуката, 0400    Па их даје Врсић Ибрахиму; 0401    Прстен даје, свадбу уговара, 0402    Таман свадба цијел мјесец дана. 0403    Ја кад Ибро прстен прихватио, 0404    Па ето га на мермер авлију, 0405    Па узјаха на зекана свога, 0406    Па ист’јера из мермер авлије, 0407    Оде Ибро пољем зеленијем, 0408    Крајем Драве, крајем воде хладне, 0409    А паша га гледа из одаје, 0410    И пашина едба и кавази; 0411    Међу се су они говорили: 0412    „’наког момка у Унђуру нема,” 0413    Оде Ибро на широку Лику. 0414    Кад је сишо на нове конаке, 0415    Па он зовну слугу Хусеина: 0416    „Хусеине д’јете моје драго, 0417    Хајд’ узјаши дебела дората, 0418    Па ти хајде селу Мутилици, 0419    Гдје бегово пет стотина дима, 0420    Нека гоне краве и волове, 0421    На јатове караман овнове, 0422    На араби зоби и сијена, 0423    Јер ће бити калабалук свата, 0424    Тамам свата тридесет хиљада,” 0425    Оде Ибро у харем унутра, 0426    До одаје Мустај-беговице. 0427    Па хануми турски селам викну, 0428    А даде јој бурме и прстење. 0429    Кад ханума прстен опазила, 0430    Од очију сузам’ оборила, 0431    Ибрахиму тихо говорила: 0432    „Ибрахиме бегов бајрактаре, 0433    Ко ће Беги свате дочекати, 0434    Она брата ни братића нема, 0435    Ни амиџе ни његова сина, 0436    Ни даиџе ни његова сина.” — 0437    „Муч’ не вичи, Мустај-беговице, 0438    Вет ти хајде у своју одају, 0439    Па прелажи рухо Бегијино, 0440    Ја ћу Беги свате дочекати.” — 0441    Оде Ибро на доње конаке, 0442    Па отале у Удбин-чаршију, 0443    Па по њојзи покупи хамале, 0444    Доведе их на росну ливаду, 0445    А даде им чадорове б’јеле. 0446    Кад попеше бијеле чадоре, 0447    Оде Ибро граду на табију, 0448    Па он рече од града диздару, 0449    Да запали дванаест топова, 0450    Да се купи серхат и Крајина. 0451    Кад на граду пукоше топови. 0452    Том се аге чуду зачудиле. 0453    Па питају Врсић Ибрахима: 0454    „Бајрактару личког Мустај бега, 0455    Што на граду пукоше топови, 0456    Спремаш ли се у ћесарску Ибро, 0457    Јеси 1, чуо за бега нашега?” — 0458    „Прод’те ме се аге Удбињани, 0459    Удаје се Мустај бега Бега, 0460    Није шала, Мустај бега Бега, 0461    Нек’ се купи серхат и Крајина, 0462    Да сватове добро дочекамо,” — 0463    А стаде се купити Крајина, 0464    Скупише се млади Крајишници, 0465    Крајишника дванаест хиљада, 0466    Набодице и крвопилице. 0467    А дан по дан цијел мјесец дана, 0468    Док ето ти Хасан паше Тира, 0469    И он води киту и сватове, 0470    Дочекаше млади Крајишници 0471    На ићраму и на хош-делдије, 0472    Све сватове на росну ливаду, 0473    Хасан пашу у нове конаке, 0474    А јендије у харем унутра. 0475    Ту су били три бијела дана. 0476    Кад четврто јутро освануло, 0477    Чауш викну, даулхана цикну: 0478    „Хазур ола, кита и сватови, 0479    Је ли хазур на коња дјевојка? 0480    Далеко је до Каниже доћи, 0481    Кратки данци, а дуги конаци!” 0482    Стадоше се спремати сватови. 0483    Врсић спрема себе и Бегију! 0484    Кад уљезе Ибро у авлију, 0485    Дочега га остарјела мајка, 0486    Ибрахиму сину говорила: 0487    „лбрахиме, сине мој једини, 0488    Што с’ у лицу чехру пром’јенио, 0489    Зар си ми се препануо Ибро 0490    На Мезеву јаночкога бана; 0491    Зар је теби жао умријети 0492    Рад хатора бега Мустај бега, 0493    И Бегије шћери Мустај бега?” — 0494    А Ибро се оклињаше мајци: 0495    „Н’јесам, мајко, вјеру ти задајем!” 0496    А да видиш Врсићеве мајке, 0497    Гдје јелови сандук отворила, 0498    Извади му мртвачке хаљине, 0499    И уза њих три тахте јелове: 0500    „На ти, сине, Врсић Ибрахиме 0501    На ти, сине, мртвачке хаљине 0502    И уза њих три тахте јелове, 0503    Па их носи на поље Мезево.” — 0504    Ибро јаши широка голуба, 0505    Па узјаха Бега на голуба, 0506    А според њом Ибро на зекану, 0507    Па пређоше кита и сватови. 0508    Кад су били под Јадију тврду, 0509    Ту надоше књигу у процјепу. 0510    Јами књигу Хасан паша гази; 0511    Ја кад књига са поља Мезева 0512    Од онога јаночкога бана, 0513    Шта је бане у њојзи китио: 0514    „Хасан паша од Каниже града, 0515    Јеси л’ чуо, јеси л’ разумио, 0516    Изишо сам на поље Мезево, 0517    Извео сам сто хиљада војске, 0518    И стотину од боја топова, 0519    Закопо сам учкат метеризе, 0520    А оплео од боја кошове, 0521    На кошове турио топове, 0522    И изв’о сам дилбер Анђелију, 0523    Ко добије, нека води двије.” — 0524    Бога ми му мило не бијаше; 0525    Одмах виче Врсић бајрактара, 0526    Па му, што је и како је, каже. 0527    Врсич Ибро паши говорио: 0528    „Ако си се паша препануо, 0529    Ев’ овуда пријекијем путем, 0530    Па ти хајде здраво на Канижу, 0531    Ја ћу јамит Бегу Мустај бега, 0532    Па ћу сићи на поље Мезево, 0533    Па што мени Бог и срећа даде!” 0534    Кад то зачу паша од Каниже, 0535    Застидје се образ од образа. 0536    Па удрише уз Јадију тврду; 0537    Кад су били наврх од Јадије, 0538    Ударише низ дугу пољану, 0539    Примише се Голоша-планине, 0540    Кад су на врх од Голоша били, 0541    Отален се види на Мезево. 0542    Колико је то поље Мезево, 0543    Свега га је бане претрапио. 0544    Кад видјеше кићени сватови, 0545    А сватови кајно ти сватови, 0546    Туђи коњи а туђе хаљине, 0547    Жао се је њима окаљати, 0548    Нег’ камо ли крви пошкрапати. — 0549    Да видимо шта се амо ради, 0550    Гдје бијаше бег Мустај бег лички. 0551    Њега изв’о млад јаночки бане, 0552    Па га бане сио пред чадоре. 0553    Кад удрише кита и сватови, 0554    Кад удрише низ Голоша тврда, 0555    Бег Мустај бег гледа уз Голоша. 0556    Кад угледа киту и сватове, 0557    Гдје му воде племениту Бегу, 0558    Од очију сузам’ оборио; 0559    А пита га млад јаночки бане: 0560    „Бег Мустај бег од широке Лике, 0561    Што ти плачеш сада пред чадором?” 0562    А вели му бег Мустај бег лички: 0563    „Златна круно од Јанока бане, 0564    Ено бане ките и сватова, 0565    Гдје ми воде племениту Бегу, 0566    А нејмаде мојих Крајишника 0567    Нег’ Врсића Ибрахима мога; — 0568    Свијетло му Богу на дивану, 0569    Ко што му је данас на мејдану!” — 0570    И та сила паде на Мезево. 0571    Иза тога повр’јемило вр’јеме, 0572    Малко вр’јеме ал за дуго није, 0573    Бег Мустај бег гледа уз Голоша, 0574    Насмија се беже пред чадором, 0575    А пита га млад јаночки бане: 0576    „Бег Мустај бег од широке Лике, 0577    Што се смијеш сада пред чадором 0578    Шта с’ видио у Голошу тврду?” — 0579    „Душманине млад јаночки бане, 0580    Ено, бане, мојих Крајишника, 0581    И пред њима сердар Мустаф-аге, 0582    Он за собом приводи догата, 0583    Загрнуо уз руке рукаве; 0584    Б’јели му се у мишници рука, 0585    Баш ко груда у планини сн’јега. 0586    Не бојим се Беги племенитој, 0587    Да ће Бега у кауре сићи, 0588    Брез мртвијех и брез рањенијех, 0589    И брез доста гаћа крвавијех.” — 0590    И та сила паде на Мезево. 0591    Ту су били ноћцу преноћили, 0592    А у јутру рано уранили. 0593    Док ето ти поште Латинина, 0594    А он књигу носи у процјепу, 0595    Чадор пита Хасан паше гази. 0596    Доведоше Влаха пред чадора, 0597    Даде књигу Хасан паши гази. 0598    Кад је паша књигу прихватио, 0599    Па на њојзи печат преломио, 0600    Ја кад књига од јаночког бана. 0601    Шта је бане у њојзи китио: 0602    „Хасан паша од Каниже града, 0603    Спреми паша Ахмед бега сина 0604    На Мезево, на поље широко, 0605    Да јуначки мејдан дијелимо!” 0606    Кад то видје Хасан паша гази, 0607    Одмах паша бајрактара виче, 0608    Бајрактару паша проговара: 0609    „Ох Врсићу, бегов бајрактаре, 0610    Шта ћеш искат’ на пољу Мезеву 0611    Да ми сину бидеш џебелија?” 0612    Осмјехну се Врсић под чадором: 0613    „Да луд ти си, Хасан паша гази, 0614    Па видиш ли бега пред чадором, 0615    Свезанијех наопако рука, 0616    На рукам’ му седам конопаца, 0617    А седам га држи Нијемаца, 0618    Бојали га коцом затурили. — 0619    Вјера моја, па мене убила, 0620    Ја ћу свога узјахат зекана 0621    Па ћ’ ударит низ поље Мезево, 0622    Ја ћу бега пољубит у руку, 0623    И у њега заискат халала, 0624    Ја ћу грдних рана допанути, 0625    Ја ћу своју главу изгубити 0626    Ја тавницу плећим’ напунити.” — 0627    Па се Врсић до Бегије врати, 0628    Па узјаха Бегу на голуба, 0629    Па дозовну до два даиџића, 0630    Два Грбића, оба даиџића: 0631    „Ох чуј’те л’ ме до два даиџића, 0632    Један држ’те бегова голуба, 0633    Један Бегу на коњу голубу, 0634    Док видите мене на зекану. 0635    Ако мени суден сахат дође, 0636    Те погинем на пољу Мезеву, 0637    Окрените бегова голуба 0638    Уз Голоша, зелену планину, 0639    Нека Бегу носи на Крајину.” — 0640    Кад то зачу Бега племенита, 0641    Стаде писка Беге на голубу: 0642    „Ох Врсићу, бегов бајрактаре, 0643    Де ми пружи из рамена руку, 0644    Да ја тебе пољубим у руку, 0645    И у тебе заиштем халала, 0646    Јер ћеш с мене изгубити главу!” — 0647    Врсић Беги тихо говорио: 0648    „Ох Бегијо, шћери Мустај бега, 0649    Како ћеш ме пољубити Бего. 0650    Ти си моја, Бего, госпојица” 0651    Оде Ибро пољем зеленијем. 0652    Кад је био у по поља равна, 0653    Кад га срете млад јаночки бане 0654    На кобили варак-бедевији, 0655    У руци му копље џидовито, 0656    А на копљу од међеда глава. 0657    Онда заче млад јаночки бане: 0658    „Ох Врсићу, бегов бајрактаре, 0659    Како ћемо мејдан дијелити?” — 0660    „Богме бане, како теби драго, 0661    Твоје звање а твоје позвање.” — 0662    Онда рече млад јаночки бане: 0663    „Ох Врсићу, бегов бајрактаре, 0664    Побјегни ми на коњу зекану 0665    До Голоша, зелене планине. 0666    Ако стигнем тебе на кобили, 0667    Да ти главу узмем и зекана; — 0668    Од Голоша до чадора мога 0669    Побјећ’ ћу ти на мојој кобили. 0670    Ако стигнеш мене на зекану, 0671    Ти ми главу узми и кобилу.” — 0672    Кад то зачу Врсић бајрактаре, 0673    Побјеже му пољем зеленијем, 0674    За њим бане на кобили трчи, 0675    А кад видје да стићи не може, 0676    Он поврати мрку бедевију, 0677    Натраг бане бјежи под топове. 0678    Врсић лети, не окреће главе, 0679    Раскриви се од Орашца Тале: 0680    „Ја Врсићу, један копиљане, 0681    Гдје ћеш амо на коњу зекану? 0682    Побјеже ти млад јаночки бане, 0683    Готов бане под топове сићи.” 0684    Кад то зачу Врсић бајрактаре, 0685    Он на дизгин окрену зекана, 0686    Па удари пољем зеленијем, 0687    Право Ибро лети на топове. 0688    Кад је топу био на домету, 0689    На њ’ загрми стотину топова. 0690    Ал се Ибру срећа догодила, 0691    Брз му се је зекан пригодио, 0692    Па унесе Ибра под топове. 0693    Преко њега ђумле прелијеће; 0694    Право гони свилену чадору, 0695    Ибро тражи Мустај бега свога. 0696    Кад је Ибро пао до чадора, 0697    Он посјече седам Нијемаца, 0698    Мустај бегу опростио руке, 0699    А код бега Гавран капетане, 0700    Он посјече Гавран капетана, 0701    Ухвати му мрку бедевију, 0702    Подмаче је Мустај бегу личком. — 0703    Да видимо шта се амо ради! 0704    Раскриви се од Орашца Тале: 0705    „Крајишници једни брестидници, 0706    Видите ли, очим’ не видјели: 0707    Џенету се отворила врата, 0708    Из џенета изишле хурије, 0709    Изнијели крмзи пештемаље, 0710    Па чекају душе од шехита.” 0711    Застиђе се образ од образа; 0712    Ударише пољем зеленијем, 0713    Халакнуше, Бога споменуше, 0714    А за оштро гвожде прихватише. 0715    Дочекаше уписни солдати, 0716    Усу лунта, ко из неба крупа, 0717    Драги Боже немила састанка! 0718    Грми, с’јева, а крвца лијева, 0719    Ни брат брата познати не може, 0720    А камо ли Турчин каурина! 0721    Кад би шехит пао од Турака, 0722    Турци вичу: хазрети Алија! 0723    Власи вичу: Језус и Марија! 0724    Џенак био дванаест сахата, 0725    Тука коњи зопцу не зобаше, 0726    А ни момци слатке гурабије; 0727    Стаде вика од Орашца Тала: 0728    „Гдје си Мујо, нигдје те не било! 0729    Кад ваљаде, онда те нејмаде, 0730    Кад не ваља, изнесу те врази!” — 0731    Млиде Мујо, погибе му Тале, 0732    Па полетје свилену чадору. 0733    Ја кад сједи Тале под чадором: 0734    „Види, Мујо, ћурка великога, 0735    Види, Мујо, калпак и челенке, 0736    Види болан кахвенијех суда; 0737    Вјера и Бог, бићу поглавица!” — 0738    Осмјехну се Мујо на ђогату: 0739    „Хоћеш кењче, ко и јеси Тале.” 0740    Џенак био, па се разметнуо, 0741    А стаде се купити Крајина, 0742    Бег на јандан истјера кобилу, 0743    Драгом Богу дову учинио: 0744    „Дај ми Боже морску провијенцу, 0745    Да ми маглу дигне на сврдлове, 0746    На сврдлове небу под облаке; 0747    Није тама, да је од облака, 0748    Вет од брза праха и олова, 0749    И од паре коњске и јуначке.” — 0750    Код Бога му дова кабул била, 0751    Па му даде морску провијенцу, 0752    Па му маглу диже под облаке. 0753    Кад рекоше, да се окупише, 0754    Неко носи комшију шехита, 0755    Неко носи брата обрањена; 0756    Кад им нема Врсић бајрактара. 0757    Жао бегу бајрактара свога, 0758    Па све иде од леша до леша, 0759    Па све леша бајрактара тражи, — 0760    Нигдје њега, ни од њега гласа! 0761    Док запјева момак у лужини, 0762    То рекоше аге Крајишници, 0763    Да им иде Врсић бајрактаре. 0764    У та доба Врсић бајрактаре, 0765    Гдје он бана води савезана, 0766    Поклони га Мустај бегу личком, 0767    А Мустај бег буљук-баши свому, 0768    Мустаф-ага од Орашца Талу. 0769    Тал’ узјаха јаночкога бана, 0770    Па га био плетеном канџијом, 0771    Док он нађе трновога коца, 0772    Па је бана на колац набио, 0773    Окрену га до Јанока града: 0774    „Гледај бане до Јанока града, 0775    Кад ће теби индат долазити!” — 0776    Ту шехите своје покопаше, 0777    Мезаре им главам’ окитише, 0778    Рањенике своје понијеше, 0779    На два копља четири јунака, 0780    Онда заче Врсић бајрактаре: 0781    „Хајде беже на широку Лику, 0782    Ја ћу ићи до Каниже града, 0783    Јер сам паши јемин учинио. 0784    Да ћу с њиме до Каниже доћи.” — 0785    И подоше кита и сватови, 0786    Поведоше лијепу дјевојку, 0787    Одведоше до Каниже града.