Хасанагиница 0001    Шта се б’ јели у гори зеленој? 0002    Ал’ је снијег, ал’ су лабудови? 0003    Да је снијег, већ би окопнио, 0004    Лабудови већ би полетјели; 0005    Нит’ је снијег, нит’ су лабудови, 0006    Него шатор аге Хасан-аге, 0007    Он болује од љутијех рана, 0008    Облази га мати и сестрица, 0009    А љубовца од стида не могла. 0010    Кад ли му је ранам’ боље било, 0011    Он поручи вјерној љуби својој: 0012    „Не чекај ме у двору б’јелому, 0013    „Ни у двору, ни у роду мому.” 0014    Кад кадуна р’ јечи разумјела, 0015    Још је јадна у тој мисли стала 0016    Јека стаде коња око двора; 0017    Тад’ побјеже Хасанагиница, 0018    Да врат ломи куле низ пенџере; 0019    За њом трче дв’ је ћере дјевојке: 0020    „Врати нам се, мила мајко наша! 0021    „Није ово бабо Хасан-ага, 0022    „Већ даиџа Пинторовић беже.” 0023    И врати се Хасанагиница, 0024    Тер се вјеша брату око врата: 0025    „Да мој брате, велике срамоте! 0026    „Гдје ме шаље од петеро дјеце!” 0027    Беже мучи, ништа не говори, 0028    Већ се маша у џепе свионе, 0029    И вади јој књигу опрошћења, 0030    Да узимље потпуно вјенчање, 0031    Да гре с њиме мајци у натраге. 0032    Кад кадуна књигу проучила, 0033    Два је сина у чело љубила, 0034    А дв’је ћере у румена лица, 0035    А с малахним у бешици синком 0036    Од’ јелит’ се никако не могла, 0037    Већ је братац за руке узео 0038    И једва је с’ синком раставио, 0039    Тер је меће к себи на коњица, 0040    С њоме греде двору бијелому. 0041    У роду је мало вр’ јеме стала, 0042    Мало вр’јеме, ни недјељу дана, 0043    Добра када и од рода добра, 0044    Добру каду просе са свих страна, 0045    А највише Имоски кадија. 0046    Кадуна се брату свому моли: 0047    „Ај тако ти не желила, брацо! 0048    „Немој мене дават’ ни за кога, 0049    „Да не пуца јадно срце моје 0050    „Гледајући сиротице своје.” 0051    Али беже ништа не хајаше, 0052    Већ њу даје Имоском кадији. 0053    Још кадуна брату се мољаше, 0054    Да напише листак б’ јеле књиге, 0055    Да је шаље Имоском кадији: 0056    „Дјевојка те л’јепо поздрављаше 0057    „А у књизи л’јепо те мољаше: 0058    „Кад покупиш господу сватове, 0059    „И кад пођеш њеном б’јелу двору, 0060    „Дуг покривач носи на дјевојку, 0061    „Када буде аги мимо двора, 0062    „Да не види сиротице своје.” 0063    Кад кадији б’јела књига дође, 0064    Господу је свате покупио, 0065    Свате купи, греде по дјевојку. 0066    Добро свати дошли до дјевојке, 0067    И здраво се повратили с њоме; 0068    А кад били аги мимо двора, 0069    Дв’је је ћерце с пенџера гледаху, 0070    А два сина пред њу изхођаху, 0071    Тере својој мајци говораху: 0072    „Сврати нам се, мила мајко наша! 0073    „Да ми тебе ужинати дамо!” 0074    Кад то чула Хасанагиница, 0075    Старјешини свата говорила: 0076    „Богом брате, свата старјешина! 0077    „Устави ми коње уза двора, 0078    „Да дарујем сиротице моје.” 0079    Уставише коње уза двора. 0080    Своју дјецу л’јепо даровала: 0081    Сваком сину ноже позлаћене, 0082    Свакој ћери чоху до пољане; 0083    А малому у бешици синку, 0084    Њему шаље убошке хаљине. 0085    А то гледа јунак Хасан-ага, 0086    Пак дозивље до два сина своја: 0087    „Ход’те амо, сиротице моје! 0088    „Кад се неће смиловати на вас, 0089    „Мајка ваша срца каменога.” 0090    Кад то чула Хасанагиница, 0091    Б’јелим лицем у земљу уд’рила 0092    Упут се је с душом раставила, 0093    Од жалости гледајућ’ сироте.