Кавајка 0001    Од Каваје књигу була пише, 0002    а шиље је Мехмед Кокотлији: 0003    "Чуј, Турчине Мехмет Кокотлија! 0004    ако мога не осветиш сина, 0005    баш мојега лудог Асан-агу, 0006    којино је љетос погинуо 0007    бојак бијућ’ с младим Црногрц’ма, 0008    да заробиш неке Црногорце 0009    и све мене да живе доведеш, 0010    а најпрвог брата владичина, 0011    по имену Сава Петровића 0012    и војводу Мићу Вукотића 0013    и Андрију сердара Пламенца, 0014    још сердара Бошковић-Мијајла 0015    и сокола Пајовића Јова 0016    од крвавих Брдах на крајину. 0017    Ако ли ми ово не учиниш, 0018    кунем ти се на ћитапу моме, 0019    чинићу те на колац набити 0020    у мог брата скадарског везира." 0021    Кад Мехмета књига допанула, 0022    књигу гледа сузе пролијева, 0023    затвори се у своју одају, 0024    из одаје ситну књигу пише, 0025    па је шаље були од Каваје: 0026    "Чуј ме добро, була од Каваје! 0027    Чудим ти се што у књигу пишеш 0028    и у њојзи бираш Црногорце 0029    за Хасана да ти их доведем! 0030    А не знадеш, було из Каваје, 0031    није лашно робит Црногорце, 0032    Црногорце ни младе Брђане. 0033    Ја сам једном ш њима ратовао, 0034    и да није доро ме унио, 0035    не би мене кућа видијела. 0036    Ја да имам и цареву војску, 0037    мучно бих се на њих уканио; 0038    не даду се робити јунаци, 0039    а камоли живи пофатати! 0040    Но те молим кано госпођицу, 0041    за то немој везиру писати, 0042    да ми моју не откине главу; 0043    на поклон ти стотина дукатах 0044    и три хата под златна пусата; 0045    још бих дао да би већ имао." 0046    А кад булу књига допанула, 0047    књигу гледа а прима дарове; 0048    књизи му се само посмјехује, 0049    па Мехмету опет написује! 0050    "Чуј, Мехмеде, добро, Кокотлија! 0051    Проста тебе на рамени глава 0052    кад ми пошљеш златнога сокола 0053    и товара четири дукатах, 0054    кад аждају убијеш језерску 0055    од Каваје те прождире Турке, 0056    тадер ћу ти опростити главу, 0057    бре, кауре и ћафирски сине!" 0058    Кад Мехмета књига допанула, 0059    књигу гледа, овако говори: 0060    "О Кавајо, не бијелила се 0061    што ми хоћеш изгубити главу!" 0062    Челом паде на земљицу црну, 0063    па је своје повикао слуге: 0064    Све четири коња оседлајте, 0065    да бјежимо пут Горице Црне, 0066    ере ћемо изгубити главе 0067    теке була напише везиру." 0068    Брзо њега послушаше слуге, 0069    оседлаше коње седленике 0070    а кад свану и сунце ограну, 0071    глас допаде Мехмед Кокотлији: 0072    "Од јада се и жалости тешке 0073    у Каваји була преставила!" 0074    И тако је Мехмед остануо, 0075    на свом дому и у своме двору.