I ДЕЛА СВЕТОГА САВЕ


Живот и рад Светога Саве и његов развитак у времену и околини у којима је растао и сазревао не могу се разумети без опште приступачности његовим делима. У њима је главни кључ за проучавање и схватање ове велике личности. А радови Светога Саве не само да нису беспрекорно издани, и тако свакоме приступачни, него до данас није још тачно утврђено ни шта је он све написао и колики је његов удео у списима који важе као његови. Свети Сава је веома сложена књижевна и научна личност. Једне своје списе саставио је он потпуно самостално, наравно, на оном степену самосталности како се она схватала и спроводила у средњем веку, друге своје радове сам је преводио с грчког и при томе их скраћивао, допуњавао и мењао, па их тако задахњивао својом личношћу, док је треће, већ преведене с грчког, само одабирао, сређивао и слагао у целине, којима је на тај начин ударао печат своје моћне индивидуалности. Занимање за све списе Светога Саве остало је досад сасвим једнострано — неки његови радови су много — не смем рећи и с успехом - проучавани и чешће издавани и превођени, док су други сасвим занемарени. То важи нарочито за највиши научни напор Светога Саве, за његов Номоканон, који чами у тами сасвим недовољног познавања овога знаменитог црквеног, државног и народног правног споменика. Јер, Номоканон Светога Саве је све то — он је црквени споменик, пошто га је његов састављач поставио као званични Законик Српској Цркви, он је државни споменик, јер је њим обухваћен и велики део световног, државног судства, а он је и народни правни споменик, јер га се српски народ и онда држао када су Српска Црква и држава биле изгубиле своју самосталност. Због тога је заиста огромна штета и велика научна сметња што Номоканон Светога Саве није онако издан како приличи величини његова састављача и знаменитости његове садржине за културни развитак српскога народа.
Ја нећу да извињавам наш немар и нерад, али морам истаћи да радове Светога Саве није лако издавати, нарочито сада не, када је проучавање старога српскога књижевнога језика, на коме је Свети Сава писао, сасвим занемарено, а учење грчкога језика, с кога је он преводио и изводио, скоро потпуно онемогућено. Постоји не мала опасност да ћемо дочекати беспримерно понижење да нам радове Светога Саве издају странци; таква намера је већ постојала, па је одгођена, али, мислим, није и повучена. Ја нећу да плашим, још мање да обесхрабрујем, своје читаоце, али сматрао бих за лакомисленост не рећи ово: За издавање списа Светога Саве потребно је онакво познавање старога српскога књижевнога језика каквим су располагали Ф. Миклошич, Ђ. Даничић, С. Новаковић, В. Јагић и Љ. Стојановић. Оно се може, с много марљиве истрајности, и данас стећи. Осим знања језика потребна је за успешно издавање дела Светога Саве и потпуна упућеност у целу дотадашњу словенску књижевност, од моравске и бугарске, па све до руске. А на њих се досад није скоро ни глава окретала. Свети Сава није стварао своја дела ни из чега. Она су у почецима наше српски писане средњевековне књижевности, али су, у исти мах, и наставак и део словенске. Даље, за успешно издавање дела Светога Саве треба одлично познавати Свето Писмо и богослужбене књиге. Јер, и најсамосталнији списи Светога Саве јесу с дубоким знањем, високом вештином и прирођеним укусом изаткани низ оних места из светих књига која су му била највише на срцу, низ, прошаран његовим мислима, које оне са стране прихваћене заиста не срамоте. Напослетку, ради научног издања дела Светога Саве треба и у ономе случају располагати са знањем грчког језика, када се не ради о преводима с грчкога, јер је Свети Сава толико читао грчки и толико се саживео са склопом грчког језика да се његови, стилски обрти могу каткад потпуно разумети само онда ако се држе на уму дотичне грчке конструкције. Осим ових нужних знања треба се за издавање радова Светога Саве снабдети с познава- њем садашњих најсавршенијих метода издавања старих књижевних споменика, да би се они прилагођени нашим потребама, могли применити на издавање колико важних, толико исто нам драгих дела Светога Саве.
Већ је споменуто да је разним делима Светога Саве посвећивана сасвим разнолика пажња. Најсрећнији је међу њима био Хиландарски типик, који је одлично издао патријарх Димитрије, а о коме је сјајну студију написао В. Јагић. Најважнију литературу о свима радовима Светога Саве сабрао је, за оно доба, В. Ћоровић у уводу своме издању Списа Св. Саве, које је објавила Академија 1928 год. Ова едиција изазвала је неколико оцена, које не смеју бити превиђене, када је реч о издавању радова Светога Саве. Да почнем са својом оценом, која је најраније изашла (Гласник Скопског научног друштва, VII-VIII, 1930, 381-386). Моје примедбе, које нисам рад овде понављати, највише се тичу научнога метода. Значи, нарочито сам проучавао ово делимично издање списа Светога Саве да бих утврдио — који су састави његови а који нису, како их је најпогодније за научну употребу требало издати, који су несумњиви радови Светога Саве испуштени и какав је научни апарат уз ово издање. Говорећи о српском и грчком речнику, којима је В. Ћоровић снабдео своје издање, ја сам много жалио што нису потпунији и што нису осветљени примерима. Већ по овоме што сам овде написао није потребно истицати да сам се много јадао што у списе Светога Саве није унесен његов Номоканон; моје мишљење о автентичности неких списа Светога Саве разликује се од Ћоровићева; ја сам се нарочито задржао на другој хилаидарској повељи и на т. з. писму Светога Саве студеничком игуману Спиридону. О автентичности једнога другога састава Светога Саве, Устава за држање псалтира, расправљао је с много подробности М. Сперански (Byzantioslavica , II, 2, 1930, 259-274). Он је, истина, започео своје разлагање с отменом полемиком о Ћоровићевим погледима на русизме у језику Светога Саве, али главни део његове оцене, богате садржином, јесте ипак разлагање о авторству списа Устав за држање псалтира, који Ћоровић сматра несумњивим Савиним делом, а који је био присиљен издати без завршетка (Списи Св. Саве, 198-202). М. Сперански је учинио двоструку услугу науци - поново је прво, претресао питање авторства Устава и несумњиво је успео да изазове бар опрезност према Ћоровићевим аподиктичким тврдњама, и друго, саопштио је крај Устава, што га нема код Ћоровића (ibid. 271).
Питање авторства Устава за држање псалтира јамачно је много сложеније него што је Ћоровићу изгледало. Ја га нисам рад овде решавати филолошким начином, како су покушавали и он и Сперански, него га желим унети у један шири оквир — у став биографа Светога Саве, Теодосија и Доментијана, према Псалтиру; дајем, дакле, један делимичан прилог великом питању о држању наших књижевника према појединим деловима Светога Писма, чиме ћу уздам се, угодити не само историчарима, него још више, богословима и литерарним историчарима. У горком часу растанка Стефана Немање с овим светом пушта га Сава да изтахне с речима псалмопевца на уснама (Списи Св. Саве, 170). Тако исто чине Теодосије (58) и Доментијан (78-79 и 174). Али ја нисам хтео ово нарочито истаћи, пошто је искусним историчарима добро познато да угодници Божји, по њиховим житијима, редовно издишу одајући хвалу своме Створитељу; тако је то још од Поштовања достојнога Беде, и још од раније. Друго ми је на уму. Да бих показао, колики је био углед Псалтира и како је он дубок утицај вршио на Светога Саву и на његове биографе, ја ћу овде упозорити на сва места где се Теодосије и Доментијан изрично позивају на Давида псалмопевца; на тај ћу начин, несумњиво, дати бар нешто грађе и за решавање питања о авторству Устава за држање псалтира, јер ћу у ова два важна примера показати на улогу Псалтира у напорима наших првих књижевника за оправдање песничког полета и за фиксирање књижевног израза. Средњевековни писци разликовали су се, између осталога, од модерних и по томе што су се бојали пребацивања славољубивости, жеље за истицањем и намере да се издвоје својом оригиналношћу. Зато биографи Светога Саве сваки смелији полет своје песничке визије ослањају на Псалме, као што и сваки јачи израз правдају позивањем на великога псалмопевца. Њима је Псалтир пун потицаја за песнички полет разиграле маште и његова дикција им је узор за уобличавање смелијих мисли. Да почнем с Теодосијем. Њему се чинило одвише смело када је написао, како је Савино срце било оковано мудрошћу, па је додао, да тако Давид вели (15). Дакле, не он, јер нескромно би било тако се изражавати; на Давида се позива и када говори о лепоти заједничког живота с браћом (22). Када је требало нај- моћнијим речима описати очај Расткових родитеља после његова монашења, Теодосије је написао, како су плачевно рикали, али с оправдањем да се зато не стиди тако говорити, јер то вели по Давиду (27). Даље не смем исписивати, јер мислим да је довољно речено, па ћу само изређати места где се Теодосије овако или слично позива на Псалтир, за њега заклања и истиче, како пише „давидски” (41, 59, 83, 98, 109, 114, 139, 148 и 197). Ја сам уверен да ће моји читаоци после пажљивог прегледа наведених места тачно осетити, колико се Псалтир код нас ценио. Доментијан није толико отворен као Теодосије, али и он има у Животу Светога Саве веома занимљивих позивања на Псалтир (123, 151, 155, 171, 182, 185, 197, 205, 210, 249, 254, 260, 262, 274, 282, 295, 299, 313, 328, 329, 332, 338 и 339). Пошто је овде реч о саставу Устав за држање псалтира, који се приписује Светом Сави, то ја нећу да се растанем с овим разлагањем, замишљеним и као малим прилогом за решавање спорнога питања, док још и ово не рекнем: Када је Свети Сава боравио у Жичи ради њенога подизања и украшавања, он је, по Теодосију, када би излазио ван манастирске ограде, појао Псалме (98). Дакле, и тада.
Ја сам писао своју оцену на Ћоровићево издање Списа Св. Саве као историчар, Сперански је саставио своју као руски слависта, а о грчким елементима, како су испали у Ћоровићевој едицији, писао је Д. Анастасијевић (Богословље, V, 3, 1930, 219-230). Он је учинио крупне замерке штампању грчких текстова, истакао је неколике случајеве где је, по његову схватању, требало исправити српски текст према грчком оригиналу, и нарочито се задржао на приложеним речницима, посепце грчком. У њему је нашао толико и таквих погрешака да се, по његову мишљењу, тако састављеним речником проучавање српског текста, бар на местима, отежава, а не помаже. Док Анастасијевић вели да његове замерке нису обухватиле све погрешке, Ћоровић је, у своме одговору на ову оцену, био склон веровати да су оне „исцрпле... вероватно све случајеве и послужиће корисно за евентуално ново издање.” (Прилози, X, 2, 1930, 309). Значи, и сам издавач је мислио на друго издање Списа Св. Саве, коме се не би могле чинити замерке као првом, нарочито грчким текстовима у њему и грчком речнику уз њега. Колико је потребно да се поново издаду дела Светога Саве која су недавно издата, с поправкама и допунама које је учинила стручна критика, толико је још нужније да се изда Номоканон Светога Саве; за једно савесно опремљено научно издање располажемо с довољним бројем рукописа овога великога Законика (Браство, XXVI, 1932, 21-43). Када је Теодосије — да само њега споменем — желео да ода највишу похвалу напорима Светога Саве за српско отачаство, он је истакао, како га је он тако украсио законима и правилима да се оно од њих сијало (179). Тај сјај се, заиста, показао као најдуговечнији, јер од целокупне српске владарске и државне радиности у средњем веку биле су и остале су најдуготрајније законодавна и задуж- бинска, а њихове чврсте основе су ударили и величанствен план за настављање израдили Стефан Немања и Свети Сава. Које су, према реченоме, најпрече дужности наше науке, док је реч о делима Светога Саве? Треба утврдити које су заиста радови Светога Саве међу свима онима који му се приписују и код свакога од њих одредити степен самосталности. Самосталне радове треба издати у што тачнијем и научно што употребљивијем староме српскоме тексту, а преводе и изводе Светога Саве исто тако и упоредо с грчким текстовима из којих су потекли; за начин издавања ја сам у својој оцени Списа Св. Саве дао наговештаје при којима и данас остајем. Неиздане и непотпуно издане радове Светога Саве треба издати онако како се слични радови најбоље издају на страни, прилагођавајући едицију нашим нарочитим потребама. Они су сви једина чврста основа за научне напоре око проучавања рада Светога Саве. Колико год тај задатак био тежак и одговоран, он је најважнија стварна олакшица за потоње раднике, јер ће им уштедети дангубна трагања и болна лутања, која засад не могу избећи ни најсавеснији трудбеници око обнове драгога лика Светога Саве.

II НОВА ИЗДАЊА БИОГРАФИЈЕ СВЕТОГА САВЕ

Свети Сава је имао два биографа, Теодосија и Доментијана, којих односи, у описивању живота великог просветитеља, ни до данас нису онако разјашњени како би требало за успешан научни рад. Теодосије је шетан кроз читаве векове, од XVIII в. унатраг, док сада није несумњиво утврђено — што сам ја давно истицао — да је он писац XIII в., дакле, сасвим близак Светом Сави, чији је живот и рад тако дивно описао да је његово дело постало један од оних наших рукописа који су се веома често преписивали и много и усрдно читали. То није случај с Доментијановим Животом Светога Саве. Он је ређе преписиван и, тако, мање и читан од Теодосија. Али у штампаним издањима биографија Светога Саве Доментијан је толико потискивао Теодосија да је тек треће издање његова Живота Светога Саве стварно прво издање овога његова дела, док су прва два издања тобожњег Доментијанова Живота Светога Саве у ствари несумњиве Теодосијеве биографије првога српскога архиепископа. Први пут је објављен штампом опширнији Живот Светога Саве од епископа Кирила Живковића под именом Доментијановим, што није тачно, а у редакцији издавача, што исто тако не одговара истини (1794). Кирило Живковић имао је скраћен и пун Живот Светога Саве од Теодосија; у скраћеној редакцији он је ишчупао последњи лист и уз завршетак извода написао да је он тај посао обавио; извод је међу рукописима Патријарашке библиотеке, бр. 118. Дим. Руварац је мислио да је Кирило Живковић једноставно издао овај извод, али он није тако поступио, него је живот Светога Саве препричао по пуној редакцији Теодосија и по овом изводу; ја сам његов нелепи поступак претресао у једном малом чланку (Српски књижевни гласник, XXX, 1913, 528-531). Тако је овај тобожњи Доментијанов састав у збиљи прво издање Теодосијева Живота Светога Саве, које није за презирање и поред свих нетачности и неукусности издавачевих, пошто је споменути извод из Теодосија начињен према рукопису који је био одличан, па се тако с помоћу овога извода могу боље разумети неколика места у Савину Животу, која по осталим рукописима нису довољно јасна.
Пуну редакцију Живота Светога Саве од Теодосија издао је — опет под Доментијановим именом — Ђура Даничић 1850 год. За своје издање он је употребио само рукопис Народне библиотеке у Београду, бр. 26, у коме је још недостајао један лист. Ова едиција је толико тражена и употребљавана да је Теодосијев Живот Светога Саве, у Даничићеву издању, постао једна од најређих, и највише тражених, српских књига, ма да је пред издавачем стојао само један рукопис, а данас се зна за множину, и ма да је издање — и поред Даничићеве учености и савесности — сасвим примитивно. Поред тобожња два издања Доментијанова Живота Светога Саве наука није с њиме располагала све док га Ђура Даничић није издао на основу рукописа Бечке Дворске библиотеке, бр. 57, 1855 год. Тако је тобожње треће издање Доментијана стварно испало прво. И оно је, нажалост, израђено на основу једнога рукописа, и не претставља, према Теодосију, никакав велики научни напредак.
Најтежа мана обадва издања биографија Светога Саве јесте у томе што ради њих нису искоришћени сви расположиви рукописи. Веома мала испомоћ и утеха јесу додаци и исправци, које нарочито дугујемо марљивости В. Јагића (Starine, V 1873, 9-16) и Љ. Стојановића (Споменик, III, 1890, 58-79) ; овај последњи је умесно истакао и многобројност рукописа Теодосијеве биографије Светога Саве, и то и у српској и у руској редакцији, и пуних и у изводу (78-79). За научно употребљиво издање свакога средњевековнога дела најпрече је сабрати све сачуване рукописе, одредити њихов однос према оригиналу и на основу извесних особина или истих погрешака изградити филиацију рукописа, како би се углавило који је од свих најближи оригиналу, ако тај није сам сачуван. Ђ. Даничић у својим издањима Теодосија и Доментијана није могао овоме основноме задатку свакога издавача рукописа ни приступити, јер је располагао само с по једним рукописом. А колико је такав поступак опасан, то се осећа већ по исправкама и допунама од њега издатих текстова са стране В. Јагића и Љ. Стојановића; нарочито су важне исправке и допуне В. Јагића уз Доментијана према рукопису Петроградске јавне библиотеке, који је старији од бечкога, кога се држао Ђ. Даничић; по бечком рукопису завршио би Доментијан своје дело 1243 год., а по лењинградском 1253 год.; на стр. 192 Даничићева издања испао је очевидно један цели лист, који је В. Јагић допунио (Starine,V 1873, 14-15); мање, али по садржини веома важне, исправке и допуне да и не спомињем.

И поред ових исправака и допуна има у биографијама Светога Саве од Теодосија и Доментијана читав немио низ тако искварених места да су она неразумљива. Значи, нисмо нашли рукописе, или их уопште више нема, где су та места онаква како су их њихови писци саставили. Ја не смем више дати него један једини пример: У Теодосијеву разлагању о стицању автокефалности Српске Цркве већ у првој фрази трећа је реченица сасвим неразумљива (126). Исто тако је неразумљиво „покори” у шеснаестом реду идуће стране. Нема смисла ни у реченици која иде од шестог до осмог реда наредне стране. Није тако свуда, али, ево, у једном веома важном одсеку Теодосијева разлагања има на три стране три загонетна места. Шта је радио с њима М. Башић, који је са знањем и пажњом преносио овај старосрпски текст у модерни? Он је споменуту трећу реченицу у првој фрази (126) једноставно изоставио. (Старе српске биографије, I, друго издање, 1930, 194). Од „покори” с наредне стране он је начинио „покри” (195). Нејасну реченицу с идуће стране желео је буквално превести, па је написао: ,,И чујмо га како говори: Који од недостојнога у достојно изводе, биће као уста моја.” (196). Својим читаоцима на сва три начина заиста није помогао. Нејасности и нетачности, још веће неголи у оригиналу, остале су. Није их могао ни решити, ни одстранити. Ово неколико реди нека буду и оштра опомена свима онима који се задовољавају с преводима старих српских књижевннх дела, да се на њих нипошто не смеју ослањати, бар унаучним истраживањима не. Обадве су биографије Светога Саве без кривице Ђ. Даничића сасвим примитивно издане, и с нејасностима и с рупама у тексту. Он је у својој научној честитости осећао колико су Животи Светога Саве потребни српској науци, па их је издао чим је доспео до њих. За скупљање свих рукописа није онда било ни времена, ни снаге, ни трошка. То и није, уосталом, посао за појединце него за учене установе, којих спрема и средства једино могу осигурати ваљано научно издање старих књижевних споменика. Пошто је стање у коме се налазе издане биографије Светога Саве научно неиздржљиво, то је заиста једна од најпречих духовних потреба српског народа учинити све да се Животи Светога Саве од Теодосија и Доментијана беспрекорно поново издаду. Оклевање нам је већ донело један неизгладив бол — пропаст оних рукописа биографија Светога Саве који су се затекли у Народној библиотеци у Београду пламенога и страшнога 6 априла 1941. Ти су рукописи неповратно изгубљени за науку, а постоји оправдана бојазан да нису само они пропали, него да су и на другим местима, у крви и у пламену, пропадали стари српски рукописи. Да јс среће, ми бисмо досад имали неколико издања дела Теодосијевих и Доментијанових - подешених за академски истраживачки рад, за семинарска вежбања са студентима и за шире кругове читалаца. А ми се, ето, приближавамо стогодишњици првих и јединих издања оригиналних биографија Светога Саве, које су не само одлични историјски извори и понос и украс наше средњевековне књижевности, него које, без страха од неоправдане уображености, смемо сматрати часним делом васколике средњевековне књижевности као целине схваћене.


III О ПРЕОКРЕТУ У РАЗВИТКУ СРБА ЗА СТЕФАНА НЕМАЊЕ И СВЕТОГА САВЕ

У Животима Стефана Немање и Светога Саве довољно јасно се огледа недовољно проучена прекретница у нашем развитку, која пада у њихово доба и која је наш политички и културни развитак упутила другим правцима од оних којима су се они дотле кретали. Ја много жалим што тај крупни проблем није нашао достојну обраду у нашој историографији. Овде, разуме се, није прилика да се то важно питање у свој ширини и дубини претресе. Што могу учинити јесте само то да упозорим, којим се путевима и методима може приступити проучавању овога основнога проблема из српске културне и политичке историје. При томе ћу се трудити да истакнем нарочито оне научне методе који су се при проучавању сличних питања показали као успели, а на које се код нас није ни глава обрнула.
Да нагласим, на првом месту, да је знамениту прекретницу у нашем, развитку веома лако и поучно утврдити већ на српским историјским изворима. Наш најстарији домаћи извор, Барски родослов, доспео је до нас састављен од римокатоличког свештеника и писан латински. Пошто ниједно књижевно дело не постоји само, без икаквих веза, није ни Барски родослов такав спис. Он је дело које по својој обради, сврси и језику спада у културни и књижевни круг Јужне Италије, који је ишао на север до изнад Монте Касина, а на југу је захватао Сицилију. Тамо има у то доба, и још више раније, историчких састава налик на наш Барски родослов. У последњим редовима овога списа, какав је до нас доспео, реч је о цару Манојлу Комнину, савременику Стефана Немање, као заштитнику зетскога кнеза Радослава, који, међутим, није могао од моћног залета Немањина одбранити ни њега, ни његове наследнике. Дукљанско првенство у српским земљама гасило се, а Рашка се испињала, преко Стефана Немање, на положај вође већине српских области. Ту је прекретница у српском развитку. Први српски опширнији домаћи извори после Барскога родослова јесу Животи Стефана Немање од Светога Саве и од Стефана Првовенчанога. Њих не дели ни из близа толики временски размак колико садржајни и формални. После једног састава писаног латински, скопчаног по форми и по духу са сличним делима у Јужној Италији, јављају се одмах Животи Стефана Немање, писани словенски, задахнути духом византинске културе и скопчани с источном и словенском агиографском књижевношћу. Обадва типа су временски тако блиска да се у њима спомиње исти византински цар, Манојло Комнин, као радна, савремена личност. Па ипак су то претставници два света, давно већ стварно растављена, а у ово доба и формално разједињена црквеним расколом и дубоким јазом мржње који се све већма ширио од почетка крсташких ратова, који су цели тадашњи хришћански свет расцепили на грчки и латински табор. До Стефана Немање и Светога Саве превага у културним утицајима на Србе била је несумњиво на западу. Ту је била чеона страна српског политичког и културног развитка. Приморски градови били су отворена врата за културне утицаје с мора у горовиту и сурову унутрашњост.
Главни претставници западне просвећености били су јамачно латински духовници, највише бенедиктинци, који су наилазили на веома слаб отпор у православним служитељима Охридске архиепископије, тада већ сасвим погрчене, која није имала ни воље, ни могућности да се својски стара о словенском становништву своје простране области. Пошто ни латинско свештенство на западу није било много пуније љубави према својој словенској пастви, то је положај Срба био веома тежак. Тадашње главно духовно вођство, свештенство, бејаше на целом пространству српских насеља нашем народу туђе, ако не чак и непријатељско. Зато је српска државна власт морала преузети старање о духовном вођству народа, исто онако како је пре неколиких векова покушао, из сличних разлога, моравски кнез Растислав. При томе су пред Србима стојала два пута — Исток или Запад, али Раша, која је преузимала првенство у српском државном животу, могла се је стварно окренути само Истоку, јер је у њој православље било моћније, даље, јер је источна црква била вољнија сарађивати с државом него западна, и напослетку, јер је на Истоку било могуће добити пунију црквену самосталност неголи на Западу. И Раша се окренула Истоку, ма да ју је личност Стефана Немање, по њеним почецима, могла обрнути и Западу. Но моћне чињенице јаче су и од крупних личности, као што је био Стефан Немања, у чијем се дугом веку огледа, као мало где у историји, један веома важан културни и политички преокрет.

Обичај је био међу угледним Словенима да при крштењу добивају два имена — једно хришћанско или старозаветно, а друго народно. Стефан Немања родио се у Рибници и ту га је крстио латински духовник. Дао му је једно хришћаиско име, Стефан, и друго Немања, које се осећало као народно. Проучавање пространства појединих личних имена дало је у страним историографијама врло занимљиве резултате за праћење културних утицаја. Нешто важне грађе за ову веома поучну грану истраживања дали су код нас Ф. Миклошич, С. Новаковић, К. Јиречек и Т. Маретић, али она није довољно обрађена а камоли систематски допуњавана и свестрано испитивана. Па ипак знамо да је име Немања типично за наше западне области. Ђ. Даничић је у своме Рјечнику из књижевних старина српских могао, осим Стефана Немање, у Србији навести само још једнога Немању. На западу је друкчије. К. Јиречек је у својој одличној студији о Романима по далматинским градовима у средњем веку скупио сведочанства о неколиким Немањама (III, 1.904, 45-46). А у Смичикласову Зборнику дипломатичком има исто тако занимљивих сведочанстава о пространству овога имена, које је очевидно са запада продирало на, исток, остављајући, ипак, највише Немања у приморју и његову суседству (II, 1901, 201 и 330; IV, 1906, 182 и 451; VI, 1908, 62 и VIII. 1910, 335 и 337).

Ја нипошто не смем улазити у етимологију имена Немања. То је задатак филолога, којима историчари могу дати само обавештења, која разборити међу њима неће презрети. Већ по оваква два имена Стефана Немање види се да су Срби сматрали име Немања народним, па да је и он исто тако Стефан као што је руски кнез Владимир Василије или Јарослав Георгије. Немања му је народно име. Али странци савременици нису тако мислили. Они су у имену Немања гледали име сиријскога војводе Неемана, кога је од губе излечио пророк Јелисеј, и тако су називали Немању, па је он, н. пр., исто тако Никити Хонијату Нееман, као што је т. з. Анзберту Неаман. У томе су се Грци и западњаци слагали. Но овакво тумачење Немањина имена Србима очевидно није било по вољи. Ја не знам, како је савремена народна етимологија тумачила име Немања и колико је било таквих тумачења, али нема сумње да су она постојала, иако не тако многобројна као у модерној српској историографији. У њој је гроф Ђорђе Бранковић отворио низ домишљања, тумачећи да име Немања значи „не мањи цара”. (Хронике, II, 50). Јован Рајић се је мало друкчије домишљао. По њему је Немањи било име Стефан, а он се сам прозвао Немања „за чест и возвишение фамилии.” (Историја, II, 1794, 314). Већ пре Рајића је писац Троношког родослова дознао преко странаца за име Нееман и покушао га унети у српску историографију (Гласник, V, 1853, 25), али није успео. Срби су видели из вазда пажње вредне студије Ф. Миклошича о Стварању словенских личних имена да и он изводи Немањино име од словенског корена неман (1860, 295), па су били неуморни у покушајима да ухвате значење Немањину имену. Ја сва та домишљања не могу, наравно, овде ређати, али не могу а да не споменем, како у неким нашим крајевима сасвим плава човека називају Немањом, па би тако Немања био исто што и Белокосић. Још и ово да додам. Ми знамо из Евстатија Солунскога да је Стефан Немања био див од човека, а из Теодосија нам је познато да је Свети Сава био плав, па је могуће да је и Немања био плав. То све само ради обавештења. Пре него што се растанем с именом Немања да и ово споменем. И Ф. Миклошич и К. Јиречек су у вези с именом Немања упозорили на слична имена места у Чешкој. Само то. Нису истакли, како у јужним Карпатима има брдо Неману и како Белоруси реку Њемен зову Неман; тако, ваљда, зову и истоимени град на Њемену, Неман.
За сврху мога разлагања, на овом месту, најважније је што сам утврдио да је Немања типично име на нашем западу, највише у јадранском приморју, и да се тамо осећало као народно. Да је то тачно, ја ћу, осим календарског имена Стефан уз Немања, навести још доказа: У латински и талијански писаним документнма и делима, где је реч о нашем Немањи или другим Немањама, никада се то име не пише друкчије него Немања или Немана. Никада наши писци и писари нису од Немање направили Неемана, него су то учинили странци. Много би погрешио, ко би помислио да код нас Немања само због тога није изједначен с Нееманом, што се за овога код нас није ни знало. Још како се знало. Ко прегледа само повеље издане у Документима Ф. Рачкога, наћи ће да се у проклетствима спомиње име губавог сиријског војводе, и то као Наамана (1877, 15, 19 и 64). Нашем Немањи дао је то име латински духовник Барске митрополије, чији се је претставник касније горко тужио на Немањин став према римокатолицима, око 1180 (Смичикласов Зборник дипломатички, II, 1904,170, с испуштеним најважнијим редом). Преокрет у српској културној оријентацији да се, дакле, као мало када и ретко где, утврдити у прилично тачном и веома уском размаку времена. Није ми, наравно, ни на крај памети тврдити да је од то доба српска земља затворена утицајима са запада. Далеко од тога. Запад је и даље, са својим културним тековинама и са својим политичким схватањима и методима, продирао у Србију, али она је од тих времена све намерније и све смишљеније отварана утицајима с истока. У њој место латинскога језика, као књижевнога и званичнога, заузима словенски, а положај Италије, као средишта за духовно угледање, прелази на Византију. Да ли се то да још на који други начин, можда сличан Немањину случају, утврдити? Јамачно може.
Немањином најстаријем сину, Вукану, не знамо поуздано календарско име, као што нам средњем, Стефану, није познато народно име. Мене овде највише занима најмлађи међу браћом, Растко. И он је, без сумње, имао календарско име, које нам је остало непознато. Или су, можда, већ сви синови Стефана Немање носили исто календарско име као и он, Стефан? Код Стефана Првовенчаног не знамо сигурно како су га звали народним именом, али за Вукана нема двојбе да је добио име уобичајено у рашкој великожупанској породици. А Растко? Ја чврсто верујем да је његово име облик од милоште за пуно име Растислав, и да га је он добио по имену великоморавског кнеза истога имена. Још као млад студент, ја сам проучавао однос Живота Св. Ћирила и Св. Методија и Похвале обојици према српским Житијама, нарочито према Животу Стефана Немање од Стефана Првовенчанога. Том приликом сам несумњиво утврдио да је учени српски краљ одлично познавао споменуте словенске старије списе и да се на њих угледао. Значи, они су били много читани и цењени на дворовима Немањиним, где је, како бисмо ми данас рекли, талас словенског одушевљења, у противности према латинском западу, био у то доба моћан и висок. Из тога става Немањина је, мислим, прешло и име великоморавскога кнеза, који је на Истоку тражио ослонац против Запада, на мезимца великога жупана, јер нам међу члановима великожупанске породице није познат ни један ранији Растислав, Растко; и Миклошич, наравно, у својој студији о Стварању словенских личних имена гледа у Растку исто име као и Растислав (1860, 306). Стефан Немања — то ми је на срцу да истакнем — добио је име типично за наше јадранско приморје, где је било доста Немања, док је његов мезимац добио име прегледано из словенских Живота Свете Браће. То је више него символ. Угледање је било упућено у сасвим другом правцу, који је по културном и књижевном стварању сасвим различит од ранијега. Знаменитост овога преокрета, нарочито због књижевног језика, који је сада могао продирати у простране народне слојеве, заиста није потребно истицати. С преузимањем словенског језика за државне послове и културне потребе скопчали су се Срби чврсто уз источне словенске народе, Бугаре и Русе, и заједно с њима изградили моћни и пространи византинско-словенски културни круг. Ето, шта се, с пуном сигурношћу може ишчитати из низа наших раних историјских извора и из имена Немања и Растко, о коме само још ово да напишем. Један биограф Светога Саве, Теодосије, гледа у овом имену символ раста великога српскога просветитеља (4), док је другоме, Доментијану, Растково име јамство и његова и државнога раста (120).
Моје читаоце ће несумњиво занимати питање, да ли су савремени Срби били свесни великог преокрета, о коме је овде реч. Одмах морам рећи да одговор не би морао бити позитиван, како би се брзоплето могло судити, јер савременици често нису свесни великих историјских преокрета, којих су сведоци. Али у овом случају савременици су осетили промену утицаја и трудили су се да новим стремљењима осигурају успех. То важи највише за Светога Саву. Његови биографи, нарочито Теодосије, неуморни су у истицању просвећеног Истока као узора за западни српски свет. (Нарочито: 85, 90, 100 и т. д.) Раније било је сасвим друкчије. Срби из Зете упирали су очи у Запад. У својим слутњама и жељама они су тежили да постигну оно што је већ постојало у Барију, Бриндизију и у другим местима јужне и средње Италије, за која су осећали да су испред њих далеко измакла. Свети Сава се од Запада намерно окренуо Истоку, гледајући у целом Западу културно заостали свет према високо просвећеном Истоку. Бари, Бриндизи и сва западна места, нису више српски узори, него Солун, Света Гора и Цариград. Свети Сава се неуморно и скрушено молио, да се његов непросвећени Запад изједначи с просвећеним Истоком. Што год је Исток онда знаменито имао и с чиме се поносио, то је он желео видети и у свом отачаству. У Барском родослову говори се с много поштовања о Св. Бенедикту, а Свети Сава је био неуморан у похвалама Св. Димитрија, мироточца и заштитника Солуна. Према његовој слави и угледу постављена је српска слава и част, Свети Симеон, мироточац и заштитник српског отачаства. По обичају средњевековних молитава, и Свети Сава је у својим молитвама захтевао, да се Срби, Нови Израиљ, прославе чудима, пошто су старији народи већ довољно прослављени (Теодосије, 74, 84 и 88). А ти старији народи су на истоку. Отац Светога Саве је још крштен у латинској вери, а њему је она већ зла латинска јерес. (Теодосије, 151). Осећа се, мислим, одлично, колико је српски развитак убрзан, сажет, јер је за постављеним циљевима требало не кораком ићи, него трчати; оваква иста била је наша судбина и у великом српском културном преокрету XVIII в.; тешке последице наглог преокрета и ужурбаног прилагођивања нису ни у једном случају изостале, али оне су несумњиво мање зло него када би Срби остали у тромој отупелости ранијег неприродног положаја.
Главне тековине нове српске оријентације према Истоку, као узору, за Стефана Немање и Светога Саве, јесу словенски државни и књижевни језик према ранијем, у Зети, латинском. Даље, преко словенског књижевног језика пространија и дубља веза целог народа са свима културним стремљењима, чвршћа веза с ранијом словенском књижевношћу и непрестани дотицаји и међусобни утицаји с књижевним и научним покретима код Бугара и Руса, па кроз целе векове и Румуна. И напослетку, с узимањем Византије као свестраног узора за угледање Срби су ушли као ученици у њено законодавство и у њену организацију као једине правне државе у средњем веку. Поред законодавства и управе, Срби су, већ од Стефана Немање и Светог Саве, постали одлични визаитински ученици и у књижевности и у уметности, па су се на тај начин скопчали са класичном старином, чији је чувар и обнављач Византија остала до свога последњега даха.


IV ТИП СРПСКОГА МОНАШТВА

Стефан Немања је миропомазан по обреду Православне Цркве у зрелим годинама. Постао је православни када је могао бити сасвим свестан промене своје вероисповести и носио је у себи жар ревности свих обраћених. На његовим Дворовима сретали су се јамачно монаси из свих православних страна, особито када се он прочуо својим грађењем задужбина. У таквом расположењу свежег и спремног на жртве православља расла су деца Немањина, особито најмлађи међу синовима, Растко, у чије детињство пада подизање најмилије задужбине Стефана Немање, одређене за његов вечни дом, Студенице. Растко је одрастао у околини пуној делотворне побожности, која је његову отворену и пријемљиву душу испунила устрепталим верским заносом и детиње претераним страхом од греха, ношеним забринутошћу за духовни спас. Стање духа оваквих искрених побожних природа, чији је сав поглед окренут унутрашњем свету и чије су све жеље сједињене у једној јединој мисли — преданости Богу, сасвим је немогуће грубим средствима кога било језика обухватити и разјаснити. Растко је био искрено побожан и дубоко забринут за спас своје душе, никаквим грехом неокаљане. Ето, то је све што се може рећи о његовој детињој оданости Богу, оправдано знањем о њему и о толиким другим ревнитељима вере истим као и он.
У детињем страху од греха и млади Растко је чврсто веровао, као и многи други, да је монаштво најсигурнији пут за духовни спас. Та мисао о старању за духовно спасење прожимала је нарочито источно, православно, монаштво, које је у контемплативном животу гледало најуспешније средство за склањање од греха, а у преданости световним бригама најсигурнији пуг за губитак душе. Западно монаштво је истог порекла као и источно, али свеже снаге и сурове ћуди младих варварских народа нису се дале сапети пасивношћу пустиножитељске усамљености, којој су се могли предавати претставници, старих, истрошених народа Истока. Западно монаштво било је обузето световним бригама и заузето световним животом. Оно је с јадранског приморја улазило у унутрашњост српских земаља, али никада дубоко и нигде у густој мрежи калуђерских насеља као у јужној, западној и северо-западној Европи. Остало је дуже времена ограничено на приморје, одакле је одржавало везе са својим матицама у Италији. Источно монаштво требало је из Охрида распрести своју утицајну мрежу по српским земљама и јамачно је то донекле и чинило, али никада у толикој мери и с таком преданошћу да би српске земље прожело дубљим осећањем православља. Оно је било не само источњачкн пасивно, него и без љубави за своју словенску паству, коју је сретало увек с презирањем, а редовно и с мржњом.
Постављени између тако опречних монашких типова, источног и западног, Срби су морали учинити велики духовни напор и развити високу и истрајну енергију да изграде свој тип монаштва прилагођен српским схватањима и потребама. Када то не би учинили, они би створили један наказан и неплодан сталеж, који би био себи на срамоту а народу на штету. Шта се је догодило с Босном у средњем веку? Тамо тај напор није учињен. Изграђивање типа српског монаштва било је веома мучно и много сложеније него ако би се, олако узевши, овако казало: Срби су се сместили управо на међи источног и западног културног круга, грчког и романског, па и њихово монаштво, као и њихове друге друштвене, државне и духовне установе, носи у себи мешавину истока и запада. Не, није тако. Мешавине умеју остати непрерађене, механички здружене, непрожете јединственим духом стварања, па зато неплодне. Срби нису у свом развитку били жртве таквих несварених мешавина, осуђених на неплодност. Они су стране културне елементе успели прилагодити својим особинама и схватањима, па тако, уз огромне напоре, изградити своје установе, сличне туђим, али увек од њих јасним разликама одељене.
Тешки задатак стварања типа српског монаштва пао је на Светога Саву, или, још тачније, наметнуо му се. Када је млади Растко побегао с родитељског двора у Свету Гору, он није ни слутио да је учинио први корак зз стварање српског монашког типа. Пред њим је тада стојао савршени тип монаштва источњачко пустиножитељство, с јсдном једином сврхом — молитва, пост и трпљење ради свога спасења. Тако није мислио само он, него и његови другови, који су се, ношени истим одушевљењем, кренули с њиме; ја много жалим што се редовно пропушта рећи, да се Растко није сам упутио у Свету Гору, него праћен својима оданима (Теодосије, 10); значи, он је успео да створи читав покрет, и колико год је Свети Сава био моћна личност, он никада не би постигао шта је учинио, да није имао око себе чврст скуп једномишљеника; и Стефна Немању пратили су у Свету Гору његови ранији верни сарадници.

Пред младим Растком и његовим друговима стојала је идеализирана слика источног монашког живота, јер кад не би била идеализирана, она не би била привлачна. Они ништа нису знали о оним мрачним странама монашког живота које тако оштро, баш за то доба, шибају Евстатије Солунски и Михаило Хонијат, да само њихов горки бол и њихова речита јадања споменем. Млади српски подвижници гледали су, међутим, у источном монаштву савршени облик људског живота и нису ни слутили да га за Србе треба измењивати, него да му се треба бар приближити, ако не у потпуности га постићи. Али живот је јачи од најсмелијих младићких снова. Ја не могу изређати овде све сукобе младога монаха Саве, у средини где је боравио и у њему самоме, да бих у свима појединостима показао, како је он одустао од идеала источног пустиножитељског монаштва и постепено изграђивао српски монашки тип, али на најзанимљивије преломе у његову животу морам упозорити, да бих показао у каквим боловима се је изграђивао тип српскога монаштва.
Још новајлија у Светој Гори, жељан да на јуриш освоји источњачки монашки идеал, млади монах Сава молио је игумана манастира Ватопеда да му допусти да се повуче у пустињу и преда најтежим испаштањима. Игуман му је забранио да се лаћа врха, док још ни на првом степену општежитија није утврдио ногу. (Теодосије, 25). Сава се повиновао и трудио да предњачи свима у подвизима. То је могао чинити до очева доласка у Свету Гору, а отада улази у горак расцеп својих личних жеља и молби очевих, којима су се брзо придружиле молбе брата Стефана и потребе Српске Цркве и државе. У свој озбиљности средњевековног верског схватања стало је пред Светога Саву тада питање - да ли сме и за длаку отступити од свих својих пустиножитељских тежња, или се мора повиновати жељама оца и брата и потребама отаџбине. Мени би било веома жао, ако би се овај тешки унутрашњи сукоб Савин олако схватио. Ко би у такву погрешку упао, тај би сам себе онеспособио за схватање средњега века уопште. Сава се са споменутом дилемом почео мучно носити од доласка Немањина у Свету Гору. Дотле је он бос ишао по оштром светогорском камењу, али Немања није могао гледати израњављене ноге драгога детета, па га је молио да се обује, јер да га камењсе о које се спотиче у срце бије. Сава се поклонио и повиновао, и не само да се обуо, него је и на коња сео. (Теодосије, 42). Ни часа не треба сумњати да је Сава у сукобу очевих и својих жеља попустио оцу с уверењем, да то само привремено чини, па да се касиије опет врати чистом идеалу усамљеничког пустиножитељства. Али повратка није било. После обувања и седања на коња дошле су бриге за српску кућу у Светој Гори, за српски манастир, па с тим у вези опрезни поступци, пуни дипломатске мудрости, да иде у Цариград и тамо измоли Хиландар прво за Ватопед а потом за српско отачаство. У Савин живот увлачио се свет, колико год се он бранио и од њега бежао. Сасвим лепо види се из његових биографија, како је он после Немањине смрти намеравао надокнадити, што је пропустио због очева доласка, и смирити се у Кареји, у ћелији ћутања (Теодосије, 61. Доментијан, 175). Ту намеру је изменио, по биографима светога Саве, сам Стефан Немања, који му се јавио у сну и цели потоњи живот му прорекао. (Теодосије, 62-63. Доментијан, 176-178). Тако то чине редовно агиографи. Прорицање је стварно заповест и у исти мах извина, зашто се светитељ удаљио из усамљености и ушао у светски метеж. Сава је, присиљен великим опасностима од Латина за Свету Гору и намољен од браће, одлучио да се врати, наравно привремено, с очевим моштима у Србију, како би испунио Немањину жељу и положио му мртво тело у Студеници, али и како би браћу, Вукана и Стефана, измирио. Пошто је све то учинио и пошто је утврдио монашко правило у Студеници, он је пожелео опет се вратити у Свету Гору и предати монашком животу, за каквим је од детињства тежио.

У Животима Светога Саве унесен је тек на овом месту, у свој озбиљности и у целој оштрини, сукоб између схватања дужности источног монаштва и српског. Када је Сава, вели Теодосије, споменуо брату Стефану своју намеру, он се је веома мудро и с одличним разлозима испречио пред његову жељу. Прво се борио против братове намере његовим оружјем, када је истакао, што је Сава увек говорио, како Срби треба свим силама да се труде да би радили све као Стефан Немања. (Теодосије, 37, 56, 89, 93, 138 и 180). На ту мисао није Стефану било тешко додати другу, још важнију за потоњи српски тип монаштва, како је Савина најпреча дужност да се стара о својој браћи и о целом српском отачаству и, што је особито важно - да у Србији -доврши оно што је Стефаи Немања започео. Али, најјачи разлог оставио је Стефан за треће место, када је Сави рекао, да ће за све њих одговарати пред Господом, ако би их могао придобити за Христа, па побегао од њих. (Теодосије 94, упор. 128. Доментијан, 200- 201). Оштрије се питање није могло поставити — шта је прече, или старати се само о своме спасењу, или посветити свој живот Цркви, народу и отачаству? Ја нипошто не смем рећи да се је Свети Сава одмах и сасвим одлучио за други пут. У дубоке тајне његове искрене побожности, његове љубави према родбини и његове оданости отачаству није могуће сасвим продрети и на длану их показати. У великим људима су и унутрашњи сукоби тешки и дуготрајни. Ја мислим, да је Свети Сава тада попустио пред разлозима свога брата, али с утехом да ће се опет вратити пустиножитељству, чим обави најкрупније задатке у својој отаџбини, које је само он могао извести.
После одлуке да остане у Србији Сава је развио свој апостолски, учитељски и просветитељски рад. Сам је, још загледан у источњачки пустиножитељски идеал монаштва, изграђивао српски монашки тип с овим особинама скупљати знање и снагу у пустиножитељској усамљеиости, али не задржати се на томе само себе и свога спаса ради, него све стечено знање, целу стечену вештину и васколику нагомилану снагу употребити за добро своје Цркве, свог народа и свога отачаства. Из учитељског и просветитељског рада ушао је Свети Сава и у дипломатски, с несумњивим осећањем да се тиме жртвује ради својих. Један корак у свет повлачио је за собом други, али Свети Сава се није никако и никада одао световним бригама и световном животу као претставници западног монаштва, и то његови савременици.
Српски тип монаштва могао се је развити и одржати једино у самосталној, слободној Српској Цркви. И Свети Сава му је осигурао складан развитак у слободној Српској Цркви, чији су претставници били прожети истим мислима као и он. Но било би плиткоумно и бедно и за час поверовати да се је Свети Сава олако и без бола одрекао својих монашких пустиножитељских идеала. (Упор. Теодосије 95 и 128). Он то уопште није никада у потпуности учинио, па се после свакога великог напора повлачио, и у Србији и на Светој Гори, у благотворни утицај рађања и сређивања мисли и јачања енергије у усамљености. За млади српски народ и за његове свестране, културне и политичке потребе није био источњачки пустиножитељски монашки тип. То је Свети Сава прво слутио, па онда осетио и сазнао. Па ипак је сав притајени бол растанка са светогорским монашким животом избио опет у њему када се као самосталан српски архиепископ преко Свете Горе враћао у Србију. Описи његова растанка с драгим местом младићких снова и подвига спадају међу најдирљивија места васколике средњевековне књижевности. Не само наше. Унутрашњи сукоб у Светом Сави, који је стварно био већ решен напуштањем једностранога пустиножитељског живота, Теодосије је књижевно обновио, драматски оживео и испео заплет до такве силе и висине да га сам, као и антички драматичари, није више умео решити, него је призвао у помоћ вишу силу. Пошто је издигао Савино нерасположење због напуштања пустиножитељства до вртоглаве висине, он је нашао излаз за решење на тај начин што наставља, како се Богородица, у часовима најтеже недоумице, јавила Сави у сну и рекла му: Иди на дело. (Теодосије 135. Доментијан, друкчије, 226). Ето, у томе је језгра смисла српског монаштва — иди на дело. После усамљеничког живота рад у Цркви и у народу, а не једнострано старање само, о своме спасењу. Преданост напорима за народно добро мора дотле ићи, ако је потребно, да се и своје спасење стави у питање. Свети Сава је то отворено рекао пред милим му Србима, када им је у једној проповеди казао, како је њих ради напустио ,,свету и слатку ми пустињу” и како је ради спасења њихових душа своју душу омрзнуо. (Теодосије, 142). Па онда их још има — заиста необавештених — који и сада говоре, како је средњем веку био појам родољубља сасвим туђ. А од овако израженога и доказанога родољубља Светога Саве вишега, по средњевековном схватању, заиста не може бити.
Ја не смем више ређати доказе о стварању и садржини засебног типа српског православног монаштва, јер сам своје разлагање јако проширио, а држим да није ни потребно. Уздам се да сам довољно јасно разложио, како се и зашто се српско монаштво издвојило из источнога пустиножитељскога монаштва и како је Свети Сава изградно наш монашки тип, који није у свом личном спасењу гледао једину сврху живота, као што је редовно био случај на истоку, и који није утонуо у световним бригама, као редовно на западу. Српско монаштво, како га је Свети Сава основао и спроводио, сматрало је пустиножитељску усамљеност само као најпогоднији начин за стварање нових идеја и за скупљање истрајних снага ради главнога задатка - учити, народ истинској вери и све блажем и све вишем моралу. (Теодосије 152; упор. 91, 138 и 175-176).

V СВЕТИ САВА КАО БОГОСЛ0В

Српска историографија не може се тужити на мали број расправа и чланака о Светом Сави, али се мора много јадати на њихову једностраност и на сасвим ненаучни став множине писаца који су се бавили животом и радом нашега великога просветитеља. У саставима о Светом Сави често је веома много реторике, несносног празнословија, коме је корен у непознавању историјских извора о Светоме Сави и у жељи да се, и поред незнања, каже нешто крупно и оригинално. Осим тога, погрешно приказивање Светога Саве истиче и из жеље да се његова личност прикаже тобоже што ближа просечним данашњим читаоцима. Значи, без икаква осећања научне одговорности и без икаквог поузданог знања о средњевековном човеку уопште изврће се рад Светога Саве и подмећу му се тобоже савремене идеје и савремени методи рада. И то веома тривијални. Ја добро знам да се и најсавеснијим историчарима понегде омакне понека савремена црта док приказују давнашње догађаје. Знам то, али исто тако ми је познато, да се сви савесни историчари боре против те људске слабости и да се оружају што свестранијим и што дубљим знањем о временима и о личностима које желе приказати, како их не би насликали као чудовишта — с цртама давнашњих времена и садашњег доба. Против оваквог извртања истине нема другог лека осим тачног познавања историјских извора, научењачке савесности и избегавања сваке демагогије у историчким истраживањима.
Свети Сава је био, пре свега, богослов, а о њему као богослову има најмање научних радова. То није усамљен случај. И Јован Рајић је био, пре свега, богослов, па тек онда историчар и књижевник. Али и његови богословски радови најмање су проучени, но ипак нешто више него богословски рад Светога Саве. Ја нисам богослов, и не могу написати научну расправу о богословљу Светога Саве, али могу, и рад сам, показати, како је далеко од истине оно што се у нашој историографији тврдило о односу Светога Саве према богословској науци. То је дужност историографије.
У једној много читаној историји речено је о Светом Сави и ово: ,,Он није много догматисао и на ту страну црквеног васпитања није обраћавао велику пажњу.” А у исто тако распрострањеној расправи о Светом Сави стоје ове речи: „Велики догматички проблеми њега, изгледа, нису занимали и мучили.”
Могло би се, наравно, брзо и укратко рећи, да су ове тврдње написане, пре свега, без познавања средњевековног човека уопште, нарочито блискога грчкој култури, даље, да је то речено без икаква ослонца на историјске изворе о Светом Сави, и напослетку, да је, чини се, једини разлог оваквим тврдњама у жељи да се Свети Сава тобоже приближи модерним схватањима. Нека ми је допуштено рећи да сам ја давно држао говор „Савремене идеје у животу и раду Светога Саве”, истицао сам, дакле, савременост, али ми није било ни на крај памети да Светог Саву на тај начин тобоже приближавам садашњости. Моја је главна жеља онда била, и остала, да докажем, како је Свети Сава, као и сви велики људи, савремен свима генерацијама.

Слика Свегога Саве с наведеном набеђеном цртом сасвим је нетачна, и пошто јој необавештени могу поверовати, то ћу ја у редовима што долазе нанизати само најубедљивије доказе о богословским напорима и схватањима Светога Саве. Одакле се можемо обавестити о Светом Сави као богослову? Које су гране богословске науке њега нарочито занимале? Како је Свети Сава преносио своје богословско знање на савременике?
Главни извор за богословско занимање и знање Светога Саве јесу, пре свега, сви његови списи. Сви. Зато ћу ја њих, овде, оставити као једну целину, коју мора, као такву, свако проучити ко је рад, с осећањем научне одговорности, ишта написати о Светом Сави. Други извор су дела о Светом Сави ,нарочито његове биографије, на основу којих су тобоже и изграђене раније наведене тврдње. Зато сам обратио на њих нарочиту пажњу, па ћу из њих навести толико доказа да ће они, пажљиво проучени, дати одлично јамство о љубави Светога Саве према богословљу и о висини и дубини његова богословског знања.

Почетке богословског занимања Светога Саве бацају његови биографи већ у најранију му младост (Теодосије, 5. Доментијан, 120). У Светој Гори учио се Свети Сава богословљу код чувенога старца Макарија. (Теодосије, 29. Доментијан, 135-136). Заиста није потребно истицати да је Сава ту учио највише догматику, када се зна која је најомиљенија грана грчког богословља уопште, а на Светој Гори нарочито. Ја ипак не желим да ми се на реч верује, него одмах додајем да се код биографа Светога Саве његово богословско знање може најбоље ишчитати из појединих делова његових биографија, за које ја, наравно, знам да се у њима не огледају автентични текстови Светога Саве, али сам уверен да његова знања и схватања у главним цртама ипак сасвим тачно приказују.
Који су то делови биографија Светога Саве с обиљем грађе за упознавање његова богословског знања и схватања? Код Теодосија су то молитве и поуке, а код Доментијана, осим њих, још и, писма, која су код Теодосија редовно кратка, а код Доментијана јако опширна. Тако је Доментијан сместио у Савино писмо Немањи, којим га позива у Свету Гору, читав мали испит из Савина богословља, у коме и небогослов може лако открити науку о предестинацији, док ће стручњаци наћи у том писму одличне грађе за упознавање целог богословља Светога Саве и његова доба. (Доментијан, 139-150; ради науке о предестинацији упозоравам одмах још на ова места код истога писца: 177, 197-198, 203, 219, 230, 294, 295- 296, 307 и 345).
Пошто су се богослови у средњем веку нарочито занимали за учење о Страшном суду, то морам и на њега бар упозорити. (Теодосије, 62). Код Теодосија је и једно превиђено сјајно место као сведочанство о богословској заинтересованости Светога Саве (65), после кога долази читава расправица о хришћанској милости (67-68). Исто тако је занимљива похвала хришћанској љубави код Доментијана (165-166; упор. и 254). У Савину молитву о годишњици Немањине смрти унео је Теодосије читав дубок трактат о другом лицу Свете Тројице (85-86). То је најтежи део догматике. Теодосије одлично истиче висину богословске мисли Светога Саве када вели, да је својим умом био као на небесима (99). Из поука Савиних Србима, како нам их је сачувао Теодосије, избија, иначе, његова дубока хришћанска етика, која је вазда савремена и којој је по дубини богословског знања и по снази и лепоти говорничког изражавања мало равних. (Теодосије, нарочито: 89-92); Савина реч је заиста била као мед слатка (Теодосије, 96 и 174), али се умела подићи и до силе најжешћег вихора, када је безаконицима и силницима требало запретити правичношћу и жестином Божјега суда. (Теодосије, 113).
Ако би ко по оваквим местима код Теодосија помислио, да се у његову Животу Светога Саве огледа Савино морално богословље, док је, по раније реченом, код Доментијана много више грађе за догматичко богословље Светог Саве, тај не би био на сасвим погрешном путу. Заиста је Теодосије особито истицао хришћанску етику Светога Саве, али се умео снаћи и у најсуптилнијим питањима догматике, н. пр. о оваплоћењу Спаситељеву. (Теодосије, 86, 162 и 169). Значи, било би ипак погрешно, ако би се ко ради догматског богословља држао само Доментијана, а ради моралног Теодосија. Не сме се тако поступити, него се морају обадва биографа Светога Саве ради обе главне гране његова богословља најпажљивије упоредо проучавати.
Ја сам већ истакао, како је код Доментијана много занимљиве богословске грађе за науку о предестинацији. Држећи се реда у његову разлагању, морам истаћи да је Доментијан унео у богословске мисли Светога Саве, не једампут, дубока догматска разлагања о Светој Тројици. (Доментијан 235-237 и 251-254). Поред већ споменутога разлагања о милости, Доментијан је, с много преданости, ређао мисли Светога Саве о љубави. (Доментијан, 165-166 и 254-256). Види се, није занемаривао моралну страну Савина богословља. Заиста је за дивљење, како су се у опште могле поставити споменуте на почетку овога одељка тврдње о незанимању Светога Саве за богословска, нарочито за догматска, питања, када Доментијан вели, да остало све оставимо засад на страну, како је Светом Сави на растанку са Светом Гором особито падало на памет тамошње „непрестано богословље”. (Доментијан, 225). Ту је речена истина о односу Светога Саве према богословској науци.
Из биографије Светога Саве види се сасвим јасно, што и иначе не би било тешко, наслутити, да је он цела живота грабио сваку прилику да продуби своје богословско знање. Ја не могу изређати сва сведочанства о том, али на најважнија морам упозорити: Сава се је са солунским митрополитом Константином, разговарао о богословским питањима. (Доментијан, 226). Исто тако је, наравно, чинио и с Атанасијем, патријархом јерусалимским. (Доментијан, 264, 271 и 310). Али, главни извор богословскога знања Светога Саве била је, разуме се, Света Гора. Тамо је он црпао из извора богословља великих Божјих чуда. (Доментијан, 315). Исто тако као Доментијан, и још јасније, истиче Теодосије Савину жељу да се у разговорима с ученим богословима усаврши у богословљу. За то је имао одличну прилику на својим путовањима по Светим Местима (Теодосије, 168, 170, 188- 189; 194 и 198-199).
Богословско знање Светога Саве није било закопан талант. Он је своју богословску ученост: сјединио с љубављу према Цркви и народу, па је у свакодневним поукама и у - свечаним проповедима на јединствено спретан начин пресађивао своје богословско знање у своје миле сроднике, у српско свештенство и у све драге му Србе. Мудар и искусан, Свети Сава је подешавао своје проповеди према слушаоцима — водио је бригу о томе, како треба говориги пред скуповима за које је сумњао да су заражени јересима (Теодосије, 144-151), изговорио је једну од најдубљих и најлепших поука из целога средњега века, намењену династији и моћнима, где их је учио, опомињао и застрашивао да се не би дали опити влашћу и пасти у безакоња. Речи Светога Саве, тада речене, спадају међу најважније и најречитије споменике просвећене човекољубивости, ношене високом идејом о једнакости свих људи. Оне су необориве и незастариве. (Теодосије, 89-92; упор. 138 и 175). Осим проповеди пред световњацима трудио се Свети Сава, наравно, да своје богословско знање и схватање пресади у српско свештенство. У једном, нажалост толико превиђаном, одељку свога разлагања вели Доментијан, како је Свети Сава с епископима и свештеницима претресао верска питања и понављао их. Поступио је, значи, по свима правилима добрих педагога - без понављања нема учења. Највише се - што је сасвим разумљиво — старао да своје богословље пресади у српске епископе. (Доментијан, 282- 295). Ја сам већ рекао, али неће шкодити поновити, да у молитвама, писмима, поукама и проповедима Светога Саве, како су нам сачувани код његових биографа, не гледам автентичне документе, али да их сматрам достојним поверења за главне мисли Светога Саве због блискости времена њихова живота и због могућности тачног обавештења обадва биографа, Теодосија и Доментијана. Па ипак, мислим, не варам се ако верујем да мојим читаоцима лебди на уснама ово питање — у коме одељку разлагања Теодосија и Доментијана има несумњиво највише автентичних мисли и личног стила Светога Саве? Ту се ни мало не могу предомишљати да ово одговорим — у заповестима и поуци Светога Саве епископима. (Доментијан, 287-295). Ја слутим да су оне биле и написане, и да их је Доментијан довољно тачно преузео у свој спис.
Богословско знање Светога Саве, види се, било је пространо, дубоко и складно. Он је исто тако добро знао догматско богословље као и морално, био је одличан православни апологета, у познавању канонског права није му било премца као што јамачно Српска Црква дуго није имала проповедника и налик на Светога Саву. Богословско знање било је основа васколике његове радиности. Заслужиле су, заиста, да незаборавне остану речи Светога Саве, како духовно учење није ни игра ни безумност мисли човечјих. (Доментијан, 239). Значи, Свети Сава је богословску науку изнад свега ценио. Исти Доментијан је написао, када је говорио о разлозима ради којих је Свети Сава кренуо по други пут у Свету Земљу, да је то учинио ради изграђивања душевне светлости. (Доментијан, 297). Наравно, богословским' знањем.
Ја сам обећао да ћу из биографа Светога Саве изнети она важна места која доказују, колико је његово занимање за богословље било велико, како је његово богословско знање било пространо, дубоко и складно и колико је било плодоносно. То су могућности, и дужности, историчара. Наставак припада богословима. Пошто су у српској историографији пале тврдње, како се Свети Сава није ни занимао за богословску науку нити њоме бавио, то је несумњива дужност историчара да на основу извора утврде, колико је нетачности, неправичности и заводљивостн у споменутим тврдњама. Те набеђене особине изобличују историјски лик Светога Саве и стварају о њему нетачну претставу, која омета не само научно утврђивање црта личности великога српскога просветитеља, него заводе и криве стазе и сва истраживања о времену и о околини Светога Саве. Нити би тај, тако приказани, Свети Сава био велики претставник средњевековне мисли, нити би та средина, у коју је бачен, била права средњевековна средина. Сасвим је ненаучно и потпуно бедно мишљење, како би требало извесне особине и извесне гране радиности Светога Саве изменити, или пред читаоцима затајити, ради нетачно схваћенеприроде његове величине. Све што није истина штетно је, краткотрајно је и недостојно је науке. Српска историографија, по својим најбољим традицијама, увек је била вођена том великом идејом. И биће.
Никола Радојчић
In: Гласник : службени лист Српске православне цркве. 28 : 1 (1. јануара 1947 / 19. децембра 1946) 18-31.