Овај рукопис Законика спада међу оне о којима се највише расправљало, али, у исти мах, и најједностраније. Истраживаче старога српскога права највише је занимао распоред чланова у овом рукопису Законика и очевидан покушај да се здруже у засебне одељке они чланови који се односе на исти предмет. Тај покушај постоји у свима рукописима Душанова Законика, но у Атонскоме је несумњиво успешније спроведен. иако о строго спроведеноме систему не може ни код њега бити говора, као што га, уосталом, уопште нема у средњевековним законицима. Али и овакав какав је, покушај сређивања чланова Законика у посебне одељке према предмету на који се односе, он с разлогом изискује будну пажњу. Но не и једину. У Атонскоме рукопису Душанова Законика има осим ове његове особине и других, гурнутих у досадашњим истраживањима у засенак, мада су оне веома важне, јер се тичу више садржине Законика него распореда чланова у њему. Нипошто не поричући важност проучавања извеснога покушаја система у низању чланова Законика по Атонскоме рукопису, ја ћу покyшати да овде скренем пажњу на друге његове особине, особито на две тежње у њему — да се истакне важност цркве и њезиних права и да се унесе више јасности у она законска одређивања која су изгледала, и која и јесy, недовољно разговетна. Ово су веома важни проблеми у проучавању Душанова Законика.
I
Атонски рукопис Душанова законодавства носи име по Атону, Светој Гори, одакле га је понео Виктор Григорович са свога пута но Европској Турској 1844—6. Редовно се тврди да је овај рукопис припадао манастиру св. Павла, али, како ће се касније видети, то није баш сасвим сигурно. У опису свога пута
Григорович зове овај манастир „Монастырь Павлу съ храмомъ великомуч. Георгия" и верује да је довољно о њему ово рећи: „онъ считаеть ктиторами своими первихъ кралей сербскихъ дома Неманичей, и потому носитъ назвнiе сербскаго." Од сто рукописа у манастиру, које је Григорович нашао, осамдесетипет су били словенски. Да ли је међу њима био и Атонски рукопис Душанова закоподавства? Михаило Ласкарис, одлични познавалац наше историје, недавно ме је обавестио да су сви рукописи овога манастира, осим повеља, изгорели.
Први опис овога рукописа, с особитом пажњом на Душанов Законик у њему, дао је сам Григорович у свом
писму Павлу Јосифу Шафарику, писаном у Казању 15 повембра 1848: „30 Краткй Номоканонъ съ Законникомъ Стефана Доушана л. 242. Чтения почти всҍ такія же, какъ въ ркп. 1390 г. Вьпиисиваю общія его заглавия. Ѡ христианствѣ., Ѡ игоуменех, Ѡ калоугѥрѣх, Ѡ
ресницѣх (sic)." Овако је Григорович исписивао натписе одељака Законика све до последњега, о
глобарима.
Из овога приватнога писма ушло је Григоровичево обавештење о Атонскоме рукопису Душанова Законика у шире кругове ученога света преко првога издања Шафарикових „Památky dřevního písemnictví Jihoslovanův" (1851) из предговора одељку „Okázky občanského písemnictví," где је Атонски рукопис назван „Kazanský druhý, s Rakoveckým shodný", док се Струшки рукопис Душанова Законика зове Казањски први, пошто је власник обадва, Григорович, био тада професор Универзитета у Казању.
Шафарикова обавештења о броју и вредности рукописа Душанова Законика годинама су преписивана исто толико марљиво колико и несамостално. Тако је поступио и Стојан Новаковић у свом првом издању Душанова Законика (1870), када је Атонски рукопис назвао Казањски други и усвојио Шафарикову карактеристику Душанова Законика у њему написавши да је „једнак с Раковачким" (XIII).
Од учених Срба први је имао у рукама Атонски рукопис Душанова законодавства Валтазар Богишић. Веома бистар и јако савестан, он је ипак унео забуну у називање Григоровичевих рукописа Душанова Законика на тај начин што је Атонски рукопис назвао „Kazanjskim prvim" и додао ово: „Bolje bi mu svakako pristojalo ime SVETO-GORSKI ili ATONSKI, jer ga g. Grigorović, kako nam je sam kazo, dobavi u svetogorskom manastiru Hilandaru, gdje mu ga kalugjeri donesoše, ali se ne spominje da li iz skita sv. Trojice ili iz manastira sv. Pavla. Zakonik zauzimlje od 208—242 lista u rukopisu sadržećemu osim toga nomokanon pisani na papiru u XV vijeku".
Cfr. Ово је и мало и недовољно тачно.
Много је опширнији и научно поузданији опис Атонскога рукописа Душанова Законика од А. Викторова, који је, у своје доба, важио као добар познавалац
словенске палеографије. У његову опису учињен је и покушај да се исправе заблуде које су се несамосталним преписивањем краткога обавештења о овоме рукопису од П. Ј. Шафарика почеле увлачити у науку. Пун и поуздан опис Атонскога рукописа није, истина, ни он дао, али је од онога што је саопштио вредно бар најважнији део навести; „28 Извлеченiе изь Синтагмы Матвеа Властаря и Законникь Стефана Душана, съ другими каноническими и юридическими статьями; Серб, полууст. XV-XVI в., въ 4-ку, на 242 л. Изъ Аѳонскаго мон. св. Павла (№ 1708)”.
Cfr. Пошто је Викторов тачно преписао натпис Душанова Законика из Атонскога рукописа, он истиче да га је Шафарик прозвао Казањским другим и да та је прогласио истоветним са Раковачким рукописом, али да се у своме издању Законика није њиме користио; Шафарик је могао само по натписима одељака у Душанову Законику, које му је саопштио Григорович, вршити упоређење Атонскога рукописа с Раковачким, па зато није ни чудо што је Викторов морао исправљати и њега и оне који су га преписивали. Ево, како он то чини: ,,По расположенію статей, настоящій списокъ не сходенъ ни съ Ходошскимъ и Раковецкимъ списками, которые положены въ основу изданія Шафарика, ни съ Призренскимъ напечатаннымъ Ст. Новаковичемъ*'.
Cfr. Потпуно тачно, будући да Викторову нису били познати Бистрички и Барањски рукописи Душанова Законика, то он није могао одредити ону рукописну породицу у коју спада Атонски. Могао је само истаћи један члан Законика који не постоји у њему дотада познатима (Чл. 187) и, исправљајући раније погрешно схватање, закључити бар с нешто тачнијом тврдњом од раније: "Редакция текста и правописаніе ближе къ Призрѣнской рукописи".
Cfr. Тако је откопчан Атонски рукопис Душанова Законика од Раковачкога, као најближега, с којим га је, на основу сасвим недовољно података, здружио Павле Јосиф Шафарик.
Када је Тимотеј Флорински приступио темељноме проучавању Душанова Законика, онда је већ био нарастао број његових познатих рукописа од Шафарикових десет (од тога неки само по натписима одељака, чак и само по имену) на шеснаест, да се до другога Новаковићева издања Законика повиси на двадесет; ми данас знамо за око двадесетипет рукописа Душанова Законика.
В. Григорович је јамачно брижљиво читао свој Атонски рукопис Душанова Законика, али је од његових научних напора о томе доспело до нас само оно што је саопштио у своме великоме писму Шафарику с оскудним
маргиналним белешкама, унесеним у сами рукопис. В. Богишић је имао очевидно прилике да овај рукопис само погледа, тешко и да га прегледа. Тако је он, познат људима од науке од 1848, дочекао да постане приступачан научном истраживању тек након пуних четрдесет година преко читаве мале расправе о њему од
Т. Флоринскога и, што је још важније, преко самога текста Законика, који је он издао. Т. Флорински је опширније расправљао о Атонскоме пyкописy Душанова Законика у два маха, први пут у одељку „Сравнительно-критическое обозреніе рукописей Законника"; и други пут у одељку „Редакція Законника"; његов преглед рукописа Законика по старости није никако успео, те га зато норочито и не истичем.
Cfr.
Т. Флорински се при опису Атонскога рукописа Душанова Законика држао онда уобичајенога начина и средстава за одређивање времена писања једнога словенскога рукописа. Ослањао се само на облике слова и на правопис, па је тако упао у не мале погрешке. Што се пак тиче начина издавања текста Законика, то је он пошао путем, који у руској славистици није био уобичајен. И у томе је много погрешио. Руске слависте су се, наиме, трудиле да у штампаноме тексту даду што ближу и што тачнију слику облика и садржине самога оригинала, а Флорински је издао текст Атонскога рукописа Душанова Законика чак мешовитом азбуком, грађанском и црквеном, те се на тај начин удаљио не само од слике рукописа, него, бар делимично, и од тачности садржине.
При преписивању текста Флорински је и
о и
ѡ писао као о, а
ѿ као
от. То је мања штета него што је
ϵ врло често преписивао као
ѥ, а ређе као
ѣ. Филолози имају несумњиво право замерати што је
оо преписивао као
о, јер га, наравно, треба читати као модерно
ојо. Има, иначе, мало случајева да Флорински није успео да текст прочита или да га разуме; у чл. 37 (16) требао је читати не „
поповѣх" него „
по поповѣхь"; у чл. 28 (17) није потребно стављати у заграде „(кто ли же не)", јер се с фотографије даде сасвим лепо прочитати „
кто ли нх не оус"; у чл. 79 (22) испуштена јe реч „
села"; у чл. 99 (24) не сме се читати „
оно и" него „
ѡнои"; у чл. 108 (25) код млина изостављено је „
перпере"; код чл. 139 (28) требало је рећи да је у петоме реду „
сь” унесено у текст, истина, с разлогом, али у рукопису га нема; у чл. 146, (29) не стоји „прѣстоиници", него „
прѣстаиници"; последња реч у чл. 152 (30) није ”пизматора", него „
пизматара"; у чл. 167 (32) не стоји „правину", него „
прьвиноу"; у чл. 171 (33) не стоји, разуме се, у рукопису „разаряѥтъ", него „
разарaѥтъ"; ситније омашке нисам исписивао.
А. Викторов је откопчао Атонски рукопис Душанова Законика од Раковачкога, с којим га је здружио Шафарик, и истакао да је он по својим битним особинама ближи Призренскоме рукопису неголи Раковачкоме. То је био крупан корак ка истини, али не и одлучан. Њој се више приближио Т. Флорински када је упоређивањем Атонскога рукописа Душанова Законика с Бистричким утврдио њихову блиску сродност. Он би још више осетио њихову блискост, да је познавао бистрички рукопис по оригиналу или по фотографијама. Но он није био тако срећан него се могао користити само преписом А. С. Павлова, који је унео у науку велику пометњу на тај начин што је име преписивача Бистричкога рукописа Давидь, писано тајном буквицом, читао као датум преписивања, 1444. Овај датум је десетинама година заводио истраживаче Душанова Законика на погрешне стазе.
Cfr. И Флоринскога, који је према њему распоређивао старост рукописа Законика. Но ипак је веома важно што је он утврђивањем сличности између Атонскога, Бистричкога и Призрснскога рукописа доспео до овога резултата: „Быть можеть гораздо важнѣе то обстоятельство, что по языку и изложенію статей данная рукопись (сц. Быстрицкая) блиско подходятъ ко Второму Григоровичеву списку...; .мало даље он понавља: „Выше уже было замҍчено, что редакція болшей части статей (175) Быстрицкаго списка замечательно близко подходить, къ редакціи Втораго Григоровичева списка".
Cfr. Сасвим тачно, јер и поред извесних, незнатних, неслагања у низању чланова Законика и у њихову тексту, ипак Антонски и Бистрички рукоиис Душанова Законика спадају у исту рукописну породицу.
Када је Стојан Новаковић приступио своме другом издању Душанова Законика по Призренскоме рукопису, он је, што се тиче познавања оригинала рукописа или њихових фотографија, био у много неповољнијем положају него Флорински, јер је овај видео претежну већину рукописа у оригиналу. А Новаковић је — да оставим на страну Прашке рукописе Душанова Законика — био чак и за преважне међу њима, Струшки и Атонскн, упућен само на издање Флоринскога. Како је, међутим, испало његово издање
Струшкога рукописа Законика, то сам на другом месту показао, а какво је издање Атонскога, то је овде речено.
И Новаковић је, као и Флорински, у своме другом издању Законика у два маха опширније расправљао о Атонскоме рукопису, први пут у глави „
Оригинал и преписи Душанова Законика", а друга пут у глави „
Како стоје преписи међу собом и које су старији које ли млађи и најмлађи". Обадва пута на лабавој основи, и то с два разлога — прво, што се морао чврсто држати издања Флоринскога, и друго, што и над његовим разлагањем лебди фатална погрешка о години 1444 као времену преписа Бистричкога рукописа Душанова Законика.
Непоузданост основе, на којој је Новаковић изградио своје разлагање о Атонскоме рукопису Законика, осећа се веома тешко у целоме току његова расправљања. Он је издвојио Атонску групу рукописа Душанова Законика „по два знака, прво по индиректном законском слогу, и друго по покушају складнијега распореда или систематисања чланака Законикових".
Cfr. Лепо, али он је, мало раније, морао истаћи да је Бистрички препис, веома близак Атонскоме, тако кратко време имао при себи да неслагања између њега и Атонскога „до најситнијих разлика испитали нисмо";
Cfr. ја сам у срећноме положају што, док ове редове пишем, држим пред собом фотографије и Атонскога и Бистричкога рукописа Душанова Законика.
Задахнут најлепшим намерама и оружан најстрпљивијом савесношћу, Новаковић је у своје друго издање Душанова Законика унео једну основну ману, када је с Призренским рукописом Законика поступао скоро као с оригиналом, и уносећи варијанте из других рукописа гледао у њима, најчешће, погрешке у традицији текста. То је основна погрешка, јер Призренски рукопис Законика није ни временски, ни по садржини најближи оригиналу, него је само најпотпунији поузданим члановима; иначе има у њему погрешака како у читању, тако и у схватању текста, које се, на срећу, често даду одлично исправити другим рукописима, што је Новаковић редовно
занемаривао; неприлика је, наравно, и у томе што је он у издању Флоринскога Струшкога и Атонскога рукописа Душанова Законика гледао текстове истоветне с њиховим оригиналима и брижљиво уносио разлике из њих у варијанте свога издања Законика, мада је могао наслутити да је већ сам начин издања Флоринскога такав да не заслужује у сваком случају уношење разлика, особито у словима, међу варијанте.
С. Новаковић се у своме другоме издању Душанова Законика није могао користити још једним рукописом, који спада у Атонску породицу рукописа, Барањским, јер је он постао приступачан науци и тек 1913, када га је описао његов тадашњи власник, Бошко Петровић, у својој књизи „Из старе српске књижевности". Он је то учинио с веома мало знања и са јако много маштања. На његову књигу написао је немилосрдну и збиља поражавајућу оцену
Димитрије Руварац, у којој је изобличио пишчево незнање и склоност фантазирању. При томе се држао само оних описа рукописа за чије је критиковање располагао одличном спремом. Зато није хтео ни приступити оцењивању Петровићева описа рукописа Душанова Законика у Барањскоме рукопису, него је написао: „Остављамо надлежнима и дораслима да проговоре и оцене г. Бошково писаније о њему".
Cfr. По овим речима се види да Д. Руварац није сматрао ни себе, а камоли Б. Петровића, „надлежним и дораслим" за расправљање о Душанову Законику по Барањском рукопису. Његова је, међутим, сличност с Атонскнм таква и толика да и при неуком и површном упоређивању мора упасти у очи, па ју је и
Петровић овим речима истакао: „.... смемо одмах казати, да се Барањски споменик сасвим слаже са Атонским преписом"; да би доказао ову своју тврдњу, он је дао и један преглед великих сличности и малих разлика између Атонскога и Барањскога преписа Душанова Законика, из кога стручно око може лако одбацити пишчева неоснована, и непотребна, довијања.
Cfr.
Две плодне новине у проучавање Атонскога рукописа Душанова Законика унео је Александар Соловјев 1928 у својој књизи „Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка". Једна је, што је побијао збиља лабаву претпоставку С. Новаковића, по којој би Атонски препис претстављао прераду Душанова Законодавства у доба деспота Стефана, а друга, још важнија, што је препис Атонскога рукописа, на основу обавештења Г. П. Георгијевскога о воденим знацима на његову папиру, ставио у годину 1370—1380, дакле у много раније доба него што се пре тога нагађало.
Cfr.Истe године написао je Соловjев повећи одељак о Барањскоме рукопису, који је већ био прешао у власништво великодушнога меценaта српске науке, књижевност и уметности, Јоце Вујића из Сенте, у своме чланку „Неколико нових преписа Душанова законодавства".
Cfr. У њима је, наравно, морао додирнути и питање односа између Атонскога и Барањскога рукописа Душанова законодавства, што је учињено с много заплетености и мало среће. Потребно је истаћи тврдњу Соловјева да Барањски рукопис по „
воденим знаковима на хартији спада у год. 1480—1490”. Ради његова односа црема Атонскоме рукопису, о коме је, пре свега, овде реч, а који је сада стављен у раније доба, морам нагласити да сам замолио Владимира Мошина, да он, оружан богатим искуством, прегледе све водене знаке, или бар већину њих, у Барањскоме рукопису. Пошто је, с много предусретљивости, то учннио, резулгат његовог испитивања је „да би се читав рукопис могао с врло великом вјеројатношћу датирати временом око 1515— 1520 год." Значи, Мошин је пронашао у Барањском рукопису на папиру водене знаке и из познијих година него Соловјев. Ова обавештења су веома драгоцена.
II
Атонски рукопис Душанова Законика налази се на крају рукописа Душанова законодавства, л. 208 — 42. Његов почетак и крај потпуно се, по садржини, слажу с онима у Бистричком и Барањском рукопису. Преписивач Атонскога рукописа оставио је непобитно сведочанство о своме високоме степену разумевања текста у својој интерпункцији, из које се види да је текст у претежној већини случајева тачно схватио. Даље, о његовој високој способности разумевања текста Законика сведочи и чињеница што се усудио разбијати затечене одељке у чланове и здруживати их у другачије отсеке и чланове према предмету на који се односе. На тај начин је, непослетку, створио нарочиту грану рукописа Душанова Законика с јасним знацима смишљенога правнога система у њему. Ова страна његове делатности довољно је испитивана, па ћу се ја, како сам обећао, држати саме садржине текста и правних и политичких тенденција које избијају из њега.
Нипошто не треба потцењивати већ саму измену помињања цара у Душанову Законику, коју је унео преписивач Атонскога рукописа. У најстаријем препису Законика, Струшком, као и осталима исте породице, цар се увек помиње у свечаном облику „
царьство ми", што је у Атонском рукопису измењено у „
царь", јамачно не с намером да се углед царства узвиси него да се спусти. Тако о царству и о цару, а о цркви сасвим друкчије.
Чл. 11 Душанова Законика слабо је сачуван у Струшкоме рукопису, а рђаво традиран у Призренскоме, но нема инкакве сумње да је писац Атонскога рукописа ради заштите црквенх права унео у овај члан речи: „
иже соу примили благословеніе на доуховьннчьство. везати и рѣшити ѿ свoихь имь архіереи." У чл. 13 текст Атонског рукописа је проширен, да би се црквена претња појачала, речима: „
и анаѳема да боудеть. и ако се наиде кои любо по митȣ ставь да изврьжета се ѡба ѿ сана и поставивїи и посталѥннїи". У чл. 34 истакнута су с очевидном намером јаче права црквених људи; у познијим преписима, на пp. y Раваничком и Текелијином, ова намера је још опширније и оштрије истакнута. Из исте жеље потекао је и додатак чл. 35: „и како пише хрїсовоуль светихь ктїторьь".
Досада је била реч о додацима преписивача Атонскога рукописа појединим члановима Душанова Законика, а у чл. 37 он је са сасвим јасном намером, да прећути законско наређење управљено против митрополита, изоставио реченицу „
ни да воде конь митрополит’скыхь по поповҍх". У чл. 44 проширно је право
поседовања робова с властеле и на друге с речима: „
шо си ктȣ имаю".
Све дојако изређене измене и допуне у Атонскоме рукопису Душанова Законика сасвим очевидно су написане ради погодносги цркве и њених службеника. Но оне нису јсдине. Има их и чисто правне садржине, израслих из жеље да се законско наређење разјасни или допуни; те разлике нису нипошто „
стилистичке", како је мислио С. Новаковић; ја оде имам на уму бољи и јаснији текст Атонског рукописа Законика у чл. 49, 55, 58, 61 и 65; правничка спретност доказана је особито у текстирању последњега члана.
Раније истакнута тенденција преписивача Атонскога рукописа Душанова Законика, да се црква и њени закони истакну поред, можда и изнад, државних закона избија да не може бити јасније из чл. 78. У Струшкоме рукопису стоји „
да се соуде по законоу царьства ми "а у Атонскоме овако: „,
да се сȣде по законоу црьковном и царьском". Учињено је двоје — црквени судови су уметнути и још су стављени испред царских.
Допуне и разјашњења правне природе унео јс преписивач Атонскога рукописа Душанова Законика у чл. 85 и 91, у коме је последњем више јасноће заиста било потребно. Чл. 95 Законика по Струшкоме рукопису ређа казне за псовање и убиство свештенога лица. У Атонскоме рукопису раскинут је овај члан на два дела, те је први стављен у одељак „
Ѡ псости”, а други у онај „
Ѡ ȣбииствѣ”. Ово је налик на добро смишљену систематизацију закона. Веома драгоцена разјашњења текста, без мењања смисла, налазе се у чл. 99 Законика по Атонскоме рукопису, док је додатак у чл. 101 сасвим друкчије природе.
Иза последње речи овога члана по Струшкоме рукопису, „
наяхали", има у Атонскоме читава реченица: „
и чловҍци наяхалци, да прїмȣть казнь како пише ȣ закон´никоу светихь ѡтаць. оу градсцїихь гранахь. да моучить се яко и волныи оубыца". С. Новаковић је лако утврдио на који законик се овде мисли, али се није упуштао у разлоге оваквога поступања.
Cfr. Сада, када знамо у која тешка и у каква насилничка времена пада преписивање Атонскога рукописа Душанова Законика, јасно је да овај додатак није стављен ради стилских разлога, него да је у њему одјек тадашњих тешких државних и друштвених невоља. У чл. 104 крај је јаснији по Атонскоме рукопису. Струшки рукопис има у чл. 107 „
соудина соколанна" што је Флорински изменио у „
соколаника", док у Атонскоме стоји „
соудїнна посьлника". С. Новаковић је био мишљења да је реч „
сокалникь" била већ непозната преписивачу Атонскога рукописа, и да ју је заменио с речју „
посьлникь", али реч „
сокалникь" не стоји, тако написана, ни у Струшкоме рукопису, а Призренски је млађи него што је Новаковић веровао. При крају члана 108 има у Атонскоме рукопису сасвим умесно „
ѿ брава”, место погрешнога „
ѡправе”“ y Струшкоме рукопису, као и у Призренскоме.
У чл. 113 ставио је преписивач Атонскога рукописа, према већ утврђеној његовој тенденцији, цркву на прво место. Исправке и допуне у чл. 115, 116, 119, 125 и 127 унесене су ради разјашњења текста, а не само ради стилских разлога, како је, опет, веровао Новаковић, коме је приступ тачноме ставу према Атонскоме рукопису ометала претпоставка „да је Атонска версија. .. постала у почетку XV века“, али у нарочитим околностима.
Cfr.
Код чл. 131, о двобоју у војсци, постоји извесна разлика међу рукописима, али је јасно да је преписивач Атонскога рукописа Душанова Законика ишао у овоме случају за тим да се у војсци одржи што чвршћи ред; казна за помоћ изазивачу свађе још је, уосталом, оштрија по Струшкоме рукопису неголи по Атонскоме.
Додаци у чл. 146, 154, 161, 169 и 174 сви су од реда правне природе и иду за тим да се текст закона разјасни или да се начин кажњавања измени, с намером да се пооштри; ово важи особито за чл. 154 и 169. У чл. 176 осећа се сасвим јасно изједначивање црквених судова с државним, што избија довољно разговетно и из Призренскога рукописа Душанова Законика, али је у Атонскоме црквени суд још јаче истакнут; скраћивање чл. 181 потекло је само из правних разлога.
Све измене текста у Атонскоме рукопису Душанова Законика не потичу из истога мотива него им је корен у више жеља, од којих су најважније ове: Намера да се истакну права и привилегије цркве, црквених служитеља и црквених поданика, и то на штету државних закона и осталих сталежа. Одмах после овога мотива измена и допуна морам нагласити тежњу преписивача да текст Законика правно усаврши и то на два начина — да покуша смањити све нејасности и недоумице у тексту појединих чланова и да здружи у посебне одељке оне чланове који се односе па исти предмет.
На трећем месту, али не и као најнезнатнији мотив, истичем тежњу преписивача Атонскога рукописа да се казне пооштре, што је због времена у којима је препис настао потпуно разумљиво. То су времена расипања српског царства, када су функције државних власти почеле прелазити на црквене, када су се државни сабори почели претварати у црквене и када су црквене поглавице својим учествовањем у државним пословима и својим потписом владарских повеља покушавали појачати њихову важност.
Српска царевина није пропала ни на Марици, ни на Косову него се државна власт измењивала и прилагођавала тешким ударцима који су је стизали од смрти цара Душана. Ток опадања државне самосталности веома је дуг и сведочи о дубоком корењу које је државна идеја била ухватила у Србији. Извесне државне функције самосталне српске државе Средњега века нису се у српскоме народу изгубиле него су се само истањиле и измениле своје носиоце. Највише их је прешло на цркву, чији су сабори преузели део функција српских државних сабора у Средњем веку.
Cfr. Да би се тима новима правима цркве дала правна основа и зајемчило покоравање, уношене су измене са додацима и у Душанов Законик, да би се његовим високим угледом пресекло свако евентуално противљење. На тај се начин постигло да су Срби, где год се икако могло, избегавали страни суд над собом и судили се и управљали по Душанову Законику све до у рани XIX век, до борбе за независност Србије, у чије су законодавство, при самој изградњи државне самосталности, уграђивани српски средњевековни закони из два извора, из писаних споменика и из усмене традиције.
У преписима Душанога законодавства, који се крећу између друге половине XIV и почетка XIX века, осећа се да јасније бити не може дах времена у којима су настајали и дух тенденција ради којих су преписивани. За Србе је у тима тешкима вековима највиша заповест покоравања једној законској одредби била када би се рекло — тако стоји у Душанову Законику. Ту није било поговора. Прилагођивање новим потребама и вешто уношење нових тенденција у Душанов Законик почиње с Атонским рукописом, који је зато веома важан за разумевање времена када је настао и векова у којима је важио.
Zusammenfassung
ÜBER DAS GESETZBUCH DES SERBISCHEN CAREN STEPHAN DUŠAN
IV
DIE ATHOS-HANDSCHRIFT DES GESETZBUCHES
Die Handschrift wurde von V. Grigorovič aus einem Kloster am Heiligen Berge mitgenommen und im Jahre 1888 von T. Florinski herausgegeben. Es war nicht schwer festzustellen, dass sie den Versuch darstellt ein klareres System in das Gesetzbuch einzuführen. Diese Eigenschaft der Handschrift wurde emsig erforscht und dabei ihre andere Besonderheiten -ausser Acht gelassen. Von diesen sind zwei hervorzuheben: Es ist ganz offenbar, dass bei dem Abschreiber die Absicht bestand die Gewalt des serbischen Staates, welcher sich in. der Auflösung befand, auf die Kirche zu übertragen und die Strafen, wegen der Not der Zeit, als die Handschrift entstand, viel strenger zu bemessen. Für diese Absichten des Abschreibers der Athos-Handschrift des Gesetzbuches werden hier Beweisegeliefert.
In: Историјски часопис 9-10 (1959) 101-112
