Дуго и искрено ce веровало да je основна права на личну и имовинску слободу донела човечанству тек Француска револуција са својом
Déclaration des droits de l'homme et du citoyen, искованом y бурним сукобима својих почетних подвига 1789. И добро je што ce тако веровало, јер иначе победоносни поход Декларације кроз велики део света не би био праћен тако наглим успехом да ce je сумњало y њену потпуну оригиналност. Њезина зависност од ранијих изјава, с истом или сличном садржином, утврђивана je јако уздржљиво и веома полагано. Почетак je учињен с истицањем зависности француске Декларације од сличних изјава појединих америчких колонија, a особито од
Declaration of Independence Сједињених Америчких Држава од 4 јула 1776. Овај знаменити и сјајни документ израстао je, међутим, својим најважнијим деловима из давнашњих енглеских јемстава личне и имовинске слободе, с
Magna Charta од 1215 на њихову почетку. Дуго времена није уопште обраћана пажња на питање - a да ли су директни утицаји из суседне Енглеске, тако блиске француској филозофији Просвећености, учествовали при изради француске Декларације? Сада нема никакве сумње да je пример енглеских права за заштиту личности и имања и непосредно вршио дубок утицај на садржину француске револуционарне Декларације. На последњем месту јавило ce питање о ранијим француским узорима, из којих je, несвесно и свесно, изникла чувена Декларација. Не треба нипошто заборављати да je она проглашена само седам година после завршетка едиције
Ordonnances des Rois de France, смештене y не мање од тринаест томова. У тима наредбама француских краљева су и многобројне привилегије за области, градове и сталеже y Француској с којима су ce Французи вековима саживљавали и по којима су израђивали своје схватање личне и имовинске слободе. Колико je тих старих схватања, ношених духом напретка, унесено y револуционарну француску Народну скупштину, то ce да не може боље бити види из
Cahiers des doléances, упутстава бирача за њихове посланике.
При ранијим испитивањима садржине декларација о људским правима преко мере ce истицала њихова зависност од схватања природнога права, које je доиста цвало и царевало y XVIII веку, да би се тек веома споро и напорно поред природнога права извојевало достојно место и за право настало током историјског развитка. Тако се сада, истина, нипошто не одриче утицај науке о природном праву на формулисање основних људских права, али се при томе не превиђа да она својим најдрагоценијим корењем допиру и у дубоку прошлост човечанства и да су својим великим делом несумњиво израсла из правних схватања Средњега века. На овом месту биће нарочито реч о њима.
Када се год у науци расправља о средњевековним схватањима, онда би било ненаучно претпоставити да су она била истоветна у целом хришћанском свету и да су кроз векове остала неизмењена. Средњи век je доба територијалне расцепканости и духовне раздробљености. У превеликом шаренилу разноврсних земљишних и духовних јединица могу се, с много опрезности, ипак заокружити веће целине, у себи, истина, опет раскидане разноликостима, али, поред тога, здружене и сличностима. Такве две велике и знамените области су европски Исток и европски Запад, у којима су схватања о личностима и о имовинској слободи у Средњем веку била, несумњиво различита, те je због тога веома важно видети, како се она огледају у Душанову Законику, најважнијем правном споменику нас Срба, који смо се сместили баш на размеђу тих великих културних целина, Истока и Запада. У њему се морају огледати поред основних словенских правних схватања и правни назори блискога Истока и суседнога Запада.
Ja сам се много трудио да утврдим византинске, источне, утицаје на садржину и на дух Душанова Законика, али ми никада није било ни на крај памети да одричем његову словенску основу и западне утицаје у њему. Овом приликом рад сам само на једном проблему, личне и имовинске слободе, утврдити став што га заузима Душанов Законик према извесним правним схватањима Запада. Што се византинских утицаја тиче, то сам, и тако, имао већ чешће прилике да истакнем правну дубину и етичку висину византинских позајмица у српском законодаветву. Овом згодом обраћам поглед на Запад, али све једнако држећи на уму Византију и римско право, које je она с пијететом и с разумом чувала и даље развијала.
Ja неуморно истичем важност римскога права за развитак права уопште, а у једној великој радњи, која се бави овде истакнутим проблемом, нисам уопште наишао ви на један једини помен римскога права. Мислим на студију: Keller R.
Freiheitsgarantien für Person und Eigentum im Mittelalter, Eine Studie zur Vorgeschichte moderner Verfassungsrechte, Deutschrechtliche Beiträge, Herausgegeben von K. Beyerle, XIV, 1933, 1—311. Након ограничења свог задатка писац почиње стварно разлагање овако:
„Oberster Grundsatz allen Herrschens in Bereiche der germanischen Staatsauffasung ist von jeher die Gebundenheit des Herrschers an das Recht gewesen. Der germanische Staat war ein „Rechtsbewahrstaat", dem es oblag, das gute alte Recht festzuhalten und zu schützen. Dieses Recht stand über jeder Herrschergewalt". (37). Тако на овом месту, а последња алинеја у истој студији почиње овако:
"Germanische Staatsauffassung und christliches Sittengesetz mussten zusammenwirken, um jenen geistigen Boden zu schaffen, auf dem politisch-soziale Notwendigkeiten die Freiheitsrechte erstehen Hessen." (
303)
Ja нипошто не верујем да су јемства личне и имовинске слободе изникла само из германског схватања државе, и чврсто сам уверен да je њихов главни корен y римском праву, чиме, наравно, не одричем Германима њихова правна схватања о слободи. И код Словена су y доба романтике постојала оваква схватања о нама, али ми смо их одавно науком победили и упутили y царство маштања. Уосталом, ни исписано схватање Келерово није њега ометало да y западним историјским изворима марљиво сабере и огромну грађу за развој закона о јемству слободе личности и имања y Средњем веку. Није ce ослонио на своје правне конструкције, него ce трудно пробијао кроз расуте изворе и многобројну литературу с неопростивом погрешком да je потпуно презрео римско и византинско право, a ради словенског права позвао ce само на застарело — иначе сјајно — дело В. Маћејовскога и на један том Фејерова Зборника, где су Шибенске привилегије. Ово je y извесним круговима на Западу тако уобичајена појава да ce уз њен помен не мора уметнути ни једно „нажалост".
Слобода je y Средњем веку схватана на Западу као право невршења извесних обавеза и право уживања извесних предности. Она je многострана и разностепена — нема једне слободе него има
различитих слобода. На Истоку није било тако. Тамо je, да ce најопрезније изразим, правна једнакост много већа, теоретски чак једна и једнака за сва лица. Зато и важи y Византији једна и једнака слобода личности и имања за све, која ce, истина, y животу није потпуно остваривала, али сам принцип једнакости није никада нарушаван. Византија je била једина правна држава y Средњем веку. У Србији, смештеној између Истока и Запада, носе друштвена и државна структура особине обојих суседа, и њене правне установе имају понегде сличности с Истоком a понегде са Западом, но несумњиво више с
Истоком.
Ha Западу су од стране владара најиздашније давана јемства личне и имовинске слободе колонистима, затим градовима и, на послетку, читавим сталежима. У тим привилегијама владари су ce стварно одрицали својих обичајем или законом признатих права, да би тако намамили колонисте y пусту земљу, или да би населили градове, или да би придобили за себе сталеже;
привилегије овима последњима носе на себи довољно јасне трагове уговора, са санкцијама за ону страну која уговор прекрши.
Није било мало изненађење за науку када je утврђено да je колевка обилних јемстава за личну и имовинску слободу Шпанија. Но то изненађење je само последица незнања. Иначе je лако схватљиво дз су владари y
Шпанији могли само богатим повластицама примамити колонисте y пусте области након постепеног протеривања Мавара. Једанпут издате, шириле су ce такве привилегије као духовна зараза — захватиле су Француску, Фландрију, Енглеску, Немачку и, што ce довољно не истиче, словенске земље, особито Чешку и Пољску, заједно с Угарском.
И y Србији су јамачно колонисти, пре свега Саси, имали своје привилегије, о којима бисмо желели бити боље обавештени него по случајним мрвицама спомена и по турским рударским законима, који су прегледани са српских. У Душанов Законик продро je само један важан члан (123) који ce тиче Саса. Што ce пак градова тиче, то су ce они y Србији делили на изразито приморске, с њиховим
статутима, и на оне y унутрашњости, с њиховим привилегијама, о којима су најзнаменитије одредбе сачуване y неколико чланова Душанова Законика: 124, 120, 126, 127, 137 и 176; особито су важни чланови 124, 137 и 176.
На Западу, с веома диференцираним друштвом, постојале су исто тако разнолике тежње за диференцираним јемствима о личној и имовинској слободи. У смањивању владарских права y своју корист предњачила je римска црква. У њој je изграђиван највиши и најпривилегисанији сталеж, те je несумњиво сасвим тачно када ce тврди, да тамо где нема римске цркве нема ни потпуно изграђених
сталежа. Све привилегије које je црква издејствовала за себе привлачиле су световне сталеже, који су вребали згодну прилику да их од владара искамче или купе; то ce најчешће догађало приликом
промене на престолу, као цена признања, или y случајенима владарске новчане оскудице, y облику пристанка на веће или на нове порезе.
У Србији, где друштво није било расцепљено тако непремостивим преградама, постојала je тежња за једнакошћу свих лред законом, колико год je то y привилегисаном друштву било мoгућe. Ta црта српскога законодавства скопчава га c византинским правом, док га неједнака јемства слободе личности и имања приближавају Западу. Степенасто право постоји без сумње и y средњевековној Србији, те je оно ушло и y Душанов Законик, али упоређено с њему савременим правима на Западу, оно je пуније једнакости од њих и носи y себи сасвим јасне знакове тежње да ce сви једнако користе истим правима. На Западу постоје
Jura et libertates само за градове и за сталеже, док ce на Истоку тежи за истим правом за све, и Душанов Законик je одлично сведочанство за ове намере српскога средњевековнога права.
Јемство лнчне и имовинске слободе y Средњем веку значи опроштење од извесних обавеза, које ce даје територијалним јединицама или појединим сталежима. Да почнемо с најнижим сталежем y Србији, с отроцима. Они су робови, и њиховим господарима признају ce широка права располагања с њима, но сасвим без заштите нису ни они. По Чл. 44 Душанова Законика отрок ce не може давати y мираз, што je чак и y нашем приморју било веома уобичајено. Забрана давања y мираз претставља висок степен личне слободе, јер ce њоме отроку јемчи да ћe остати тамо где ce родио, пошто постоји велика опасност да би му ce иначе положај још погоршао. Још једно право признато je отроцима, које ce y Средњем веку јако ценило, a то je да ce — изузимаjyћи тешке, тачно одређене, кривице — парниче пред својим судом (Чл. 103); за овим ce правом на
Западу много чезнуло, јер ce парничарима чинило да je суђење тако сигурније, a y сваком случају је блаже; колико се у Србији ово право сматрало важним види се по томе што је изричито признато, иначе јако повлаштеним, црквеним људима (Чл. 33). Највише право по Душанову Закону дато је отроцима Чл. 67, где су, што се плаћања и робота тиче, изједначени са сталежем изнад њих, с меропсима; то је општа тенденција у Средњем веку да припадници нижег сталежа теже да се изједначе са онима изнад њих.
Степен слободе меропаха виши је од отрочкога. У Душанову Законику сви чланови који се тичу меропаха јемче им извесна права, осим Чл. 201, који је јамачно интерполиран ако није и потпуно позније додат, пошто се налази само у Раковачком рукопису, те се у њему могу одражавати и тек она права која су властела стекла према зависним сељацима када је овај рукопис преписиван. Иначе се мерипсима Чл. . 32 јемчи да их се не сме силом расељавати, и тешким казнама прети онима који би се усудили протеривати меропхе са земље коју држе. У Чл. 68 утврђене су меропашке обавезе; о њима је не једанпут peч и у владарским повељама. Ако би данас те обавезе изгледале тешке — што оне и јесу — нипошто не треба превидети да је за меропхе био огроман успех што су им дужности законским путем писмено утврђене. Ненаписана самовољност најцрња је. Ако би се ко било усудио да и поред Чл. 68 Душанова Законика меропсима натурује веће обавезе, онда је њима Чл. 139 дато право да поведу парницу против безаконика, ко то био, па и против самог цара и царице. Законодавцу се још и ово учинило мало па је зајемчио меропсима да ће судска одлука бити извршена и, изнад тога, да им се осуђени — увек виши од њих — нипошто не сме светити. Њихово добро било је препуштено старању суда, a y Средњем веку се такво јемство највише ценило. Од самовољности и самосуда свако је стрепио и са највећим поверењем гледао у суд. А и у кога би другога?
Код отрока и меропаха нису се могле делити лична и имовинска слобода, јер су их они имали и једну и другу већ својим положајем ограничену. Зато су им се јемства слободе могла дати само у одређеном оквиру. Када се то има на уму, онда је
Душанов Законик признавао овим зависним сталежима виши степен слободе него што су га имали њима слични сталежи у XIV веку на Западу.
Став Душанова Законика према себрима, сталежу изнад меропаха, веома је занимљив у питањима јемства личне и имовинске слободе. Законик заштићује обадве најниже класе српскога друштва и јемчи им извесне олакшице у њиховом несумњиво не лаком животу. Са себрима није тако. Законодавцу је очевидно било стало до тога да себарски сталеж сузбија, и претежан број чланова Душанова Законика о себарима има, што би се данас рекло, понижавајућу тенденцију према њима док их спомиње поред властеле. За иста злочинства властелин прима мању казну од себра. Само се на себре сумња да би се могли окупљати ради превратничких намера и прети им се, за тај случај,
тешким казнама (Чл. 69). Себар се не унижава само према властели већ и према пронијаревићима. Има само један једини изузетак у овоме походу против себара, али тај је преважан — и себрима се, наиме, Чл. 152 Законика признаје право да и њима, исто онако као и осталим сталежима, суди порота састављена од себара. За њих је ово било веома важно јемство из области личне слободе што им је било признато исто право у истом члану Законика као и осталим сталежима и као црквеним људима у Чл. 33.
Р. Келер је веома добро учинио што је у својој споменутој студији одмах после јемства од странога суда (177—87), од кога је у Средњем веку владао велики страх, унео јемства за суд по закону (187—202); и у једном и у другом случају сабрао је веома важну историјско-правну грађу. Јемство права на законити суд спада међу најважнија права личне слободе. Ње без законитог суда нема, а суда по закону не може бити где је воља владарева јача од закона. У Душанову Законику је јемство на законит суд свечано и одлучно утврђено Чл. 171 и 172, у вези са Чл. 105. На Западу има истих таквих и сличних јемстава, али с једном битном разликом — у српском закону признаје се право на суд по закону свакоме, а на Западу, у временима Душанова Законика, само уживаоцима оне привилегије у коју је такво јемство унесено, значи, томе и томе граду или таквом и таквом сталежу. То ће се, уздам се, најбоље осетити ако се упореде Чл. 171 и 172 нашега Законика с овом тачком из привилегија Конрада од Церингена (Zähringen) за град Фрајбург у Брајсгау:
”
Si qua disceptatio vel quaestio inter burgenses meos orta fuerit, non secundum meum arbitrium vel rectoris eorum discutietur, sed pro consuetudinario et legitimo iure omnium mercatorum precipue autem Colonensium examidabitur iudicio"
Cfr.
У истом природном низу тражења јемства за личну слободу одмах после јемства законитога суда долази јемство од самовољнога затварања. Најранија заштита од самовољнога затварања — можда само од истражнога затвора — били су јемци, ο којима је наша народна песма сачувала тачно и сјајно погођено
сведочанство. Велики страх од тамнице, с тежњом за јемством од ње јавља се у Шпанији већ од XI века, а у каквој су успомени остале Србима тамнице из Средњега века и то je предобро познато и прегорко опевано. Јемце за избављење из тамнице било je веома мучно, а можда и скупоцено, тражити. Зато се у даљем развитку овога јемства поставља захтев да нико не може бити бачен у тамницу без редовие судске одлуке. То je одлично формулисано у Magna Charta, Чл. 39:
„
Nullus liber homo capiatur vel imprisonstur aut dissesiatur aut utlagetur... nisi per legale iudicium parium suorum, vel per legem terre"
Cfr.
Сасвим je слично и иаређење Чл. 2 Златне Буле:
„
Uolumus eciam, quod nec nos nec posteri nostri aliquo tempore seruientes capiant uel destruant fauore alicujus potentis, nisi primo citati fuerint et ordine judiciario conuicti." (Smičiklas T., Codex diplomaticus, III, 1905. 461).
Душанов Законик постизава исту сврху када Чл. 184 и 185 оштро забрањује утамничење без царске заповести, значи без суда, и прети тешком казном онима који би се усудили иначе поступити.
У вези са јемством да нико не може бити затворен без судске одлуке, да одмах истакнем и забринутост средњевековнога човека да му се због исте кривице двапута не суди, и поред давнашњега аксиома:
Ne bis in idem. У Душанову Законику брани се, мислим, исти принцип у Чл. 84, који — много жалим — није потпуно јасан. Сасвим je, међутим, разговетно формулисано српско право азила Чл. 112 и 113; оно je на Западу играло веома важну улогу при развоју градских комуна и при одржавању сајмова; српско право азила изграђивано je према византинском, како се осећа из Чл. 72 Душанова Законика.
Ово су све битна јемства за веома важне личне слрбоде, али нипошто не треба презирати ни на изглед незнатна јемства за извесна права, која су атрибути личне слободе. Да споменем само неколика: Право на нарочити начин позивања на суд, у тачно утврђеном времену и са углављеним бројем позива. Душанов Законик познаје ту повластицу, Чл. 61 и 62, до које се на Западу јако много држало. Од ових чланова још je занимљивији Чл. 104, којим се забрањује приставу да позива жену на суд када јој муж није код куће. О овоме јемству важи у науци уверење да je карактеристично за
јужну Европу. Ja веома радо грабим прилику да истакнем још једну област у коју по неким својим особинама, спада Душанов Законик — у битности словенски, проткан моћним византинским утицајем, скопчан са извесним средњеевропским правима, а сад, бар Чл. 104, и део нарочитога правнога круга, јужноевропскога.
Не треба се нипошто ни чудити, а ни поносити, што је код нас веома висок степен личне слободе зајемчен свима странцима, а посепце трговцима. Тако је било у целом културном свету Средњега века. Читава једна група чланова Душанова Законика, Чл. 118—122, тиче се заштите трговаца и јемчи им личну у имовинску сигурност; таквих јемстава препуне су повеље српских владара страним трговцима, особито Дубровчанима; иноверцима и страним трговцима признаје се у Душанову Законику чак и право на половину пороте, Чл. 153. Нипошто не треба превидети да се сви чланови Законика којима се јемчи углед суда и судаца стварно тичу свачије личне и имовинске слободе, јер је јемство за њих тражено првенствено у суду. Те Све многобројне чланове није нужно овде посепце наводити, али се никако не сме занемарити Чл. 101 Законика, када се расправља о јемствима личне и имовинске слободе у средњевековној Србији. У њему се забрањује свака врста насиља над ким било у земљи. Ако би се ко усудио да насрне на чију личност и имање, онда се насилницима морају одузети сви коњи, од којих половина иде цару, а половина жртвама најезде. Поред преке нужде и високих цена коња није, мислим, нужно истицати, колико је оваква казна висока и застрашавајућа. Веома је важно истаћи да се овим чланом Душанова Законика не заштићавају само неки повлаштени сталежи него све становништво: „
Силе да нѣсть никомоу ништо оу земли царства ми.”
Поред широке многостраности утицаја на српско средњевековно законодавство, како се оно огледа у Душанову Законику, ја нипошто не желим да би се поверовало, како су овде изређана баш сва јемства личне слободе у Законику и како је истакнута њихова сличност или разлика са аналогним јемствима на Западу. У оквиру једнога чланка то се не да постићи, али за почетак студија у овом занемареном правцу учињено је, мислим, довољно те тако смем прећи на јемства имовинске слободе.
Јемства имовинске слободе су у Душанову Законику одлично формулисана и, делимично, чак и спретно груписана у Чл. 39—43 на тај начин што она, почињући с Чл. 39, постају све јаснија и и све одлучнија. Тичу се овде, наравно, само баштиника, али, за разлику од сличних јемстава на Западу, свих, без икаквог изузетка. Јемство за слободу имања иде у Србији тако далеко — као и у извесним областима и случајевима и на Западу — да се законом јемчи слобода имања и кажњенога или осумњиченога. Чланом 144 Душанова Законика најоштрије се забрањује грабеж на имању избеглице, који, истина, не мора бити и кривац, али бар у понеким случајевима јесте.
Слобода имања заштићава се ограничењем права
приселице Чл. 57, 133 и 155—6 Душанова Законика осим градова, а Чл. 125 у градовима. Множина чланова значи озбиљност питања и искрену жељу законодавца да се што је могуће више ограниче неподопштине при тражењу бесплатног коначења и снабдевања храном.
Ограничена слобода располагања покретнии имањем након смрти властелина свечано је утврђена Чл. 48 Душанова Законика. Њиме цар узима себи доброга коња и оружје властелиново, које му је, можда, раније сам дао, али велика бисерна свита и златни појас остају сину покојникову, а ако га нема, онда кћери, која може с њима слободно располагати. Уступање коња и оружја преминулог властелина цару јесте, разуме се, квота за наследство, али и врло занимљива особина ратничког карактера ранога српског друштва, из кога је овај обичај и остао. Иначе су
коњи и оружје сматрани као символ ратничке власти, како нам је одлично познато из случаја предаје дела највише власти од стране краља Драгутина млађему брату Милутину. Што се пак квоте наследства тиче, та је она тешко притискивала средњевековно друштво. Српски законодавац био је веома отмен и великодушан када је за владара тражио само коња и оружје покојног властелина. На Западу се морала уступити приликом наслеђивања трећина, па чак и половина, целог покретног имања. То је био омражени
Buteil, Budeil, Bauteil, од кога се, с много упорности, тражило од владара опроштење, или бар олакшица, да би се на тај начин слобода располагања имањем повећала.
Као што се истрајно тежило за укидањем наследне квоте, тaкo ce исто yпорна борба водила за смањење и укидање извесних пореза и многобројних обавеза. Пут је редовно исти и јако карактеристичан по својој поступности: први је корак да се порези и обавезе писмено утврде, како би се окончала самовољност. Даљи кораци су да се обавезе смање, да се, потом, њих више у једну сједине и, ако је икако могуће, да се сви порези здруже у један и све обавезе у једну. Такво право признато је Чл. 42 Душанова Законика само баштиницима — плаћају само један порез, соће, и чине само једну роботу, војску; санкције против оних који не плате coћe на време налазе се у Чл. 198 Законика, али овај је несумњиво бар прошириван, ако није и једноставно додат, пошто се налази само у Раковачком рукопису.
Душанов Законик је и иначе заштићивао слободу располагања имањем, када је, на пример, одређивао казне за попашу (Чл. 76), власништво над планинама (Чл. 81), заштиту од предуге паше (Чл. 82) и дужег бављења војске на истом месту (Чл. 135), казну за палеж (Чл. 99 и 100), право жировине (Чл. 109) и наплату за зимовање с марвом (Чл. 197).
Стабло многобројних јемстава личне и имовинске слободе у средњевековној Србији има своје корење у различитим правима и у различитим погледима на свет. Ја нипошто не тврдим да су она сва изникла само из словенскога права као што се то чинило за слична јемства када се тврдило да им је једини извор у германскоме праву. Наша јемства личне и имовинске слободе, како се огледају у Душанову Законику, имају богатију и сложенију прошлост као, уосталом, и она на Западу, која им се из сасвим ненаучних разлога понегде не признаје. Основа наших јемстава личне и имовннске слободе јесте словенска, али она је оплемењена римским правним схватањима, примљеним преко Византије, и хришћанским погледима на свет, прихваћеним опет највише преко Византије. Ко из погрешно схваћеног расног или националног поноса пориче дубоку старост и велику сложеност ових основних људских права, како их ми данас зовемо, тај себе лишава могућности да схвати давнину и сложеност овога питања и да се поучи, колико је осећајности, колико мудрости, колико борбености, и колико истрајности требало док су она изграђивана и као драгоцени аманет предавана с колена на колено.
У томе трудноме и часноме развитку јемстава за личну и имовинску слободу средњевековна Србија не само да је држала корак с најнапреднијим европским земљама, него је у извесним питањима, као власти закона над вољом владара, далеко испред многих испредњачила.
Résumé
Autour du Code de Dušan
La garantie de la liberté personnelle et des biens selon le Code de Dušan
Le Code de Dušan, le plus important monument juridique serbe du Moyen-âge (1349, 1354), fut établi à la limite des deux Sphères de culture européennes, l'orientale et l'occidentale. Aussi, se reflètent dans ce Code, à côté de la base slave, les puissantes influences de Byzance, comme gardienne du droit romain, ainsi que celles des conceptions de l'Europe moyenne et de l'Europe méridionale. La plus grande différence entre le Code de Dušan et les codes contemporains de l'Occident consiste dans le fait que dans les lois serbes se manifeste une tendance très nette d'étendre les garanties des libertés personnelles et patrimoniales aux couches les plus larges de la population, tandis qu'en Occident ces garanties sont rigoureusement limitées à diverses unités territoriales et à quelques classes sociales. Ceci est démontré par toute une série d'exemples ou les articles du Code de Dušan sont comparés aux lois et privilèges de l'Occident.
In: Историјски часопис 5 (1954-1955) 7-18.
