Најважнији извор за сеобу Срба на Илирско-трачко полуострво и за њихову рану историју јесте спис цара Константина VII Порфирогенита, намењен његову сину Роману, да га упозна с положајем и пространством народа њихова доба и да га посаветује ο начинима како треба опходити са суседним народима. Прво издање овога састава изишло je, старањем Ј. Меурсија (Meursius), y Лајдену 1611. с натписом De administrando imperio. Сто година касније прештампао га je Дубровчанин Анселмо Бандури (1671—1743) заједно с царевим списом Ο тематима (De thematibus) y своме сјајно опремљеном делу ο Источноме царству (Imperium orientale) и снабдео ученим примедбама, од којих je неке могао с успехом написати само наш човек, упознат с положајем наших земаља и вешт нашем језику. Два велика тома овога Бандуријева дела прештампана су с паришкога издања 1729 y Млецима, те су тако постала приступачнија нашим земљама, којих ce особито тичу глава XXIX до XXXVI списа De administrando imperio. Па ипак Константин VII Порфирогенит није преко њих ушао y српску историографију него преко једне хрестоматије из дела византинских историчара, коју je 1687. издао y Лајпцигу Мартин Ханке: Martini Hankii De Byzantinarum rerum scriptoribus Graecis liber. У њоj je цела двадесетипета глава посвећена Константину VII Порфирогениту (461—78) а преко одличнога, петога, индекса у њој лако се могу наћи сва места, где се Ханке позива на Порфирогенита. Ову књигу држао је дуго пред собом и веома често у њу загледао гроф Ђорђе Бранковић, док је писао своје Хронике. За њега је она била „Книга о византинских вешчех", и мој напор није био мали док сам утврдио, о којој је, од многих књига о Византији, баш овде реч. Срби су Бранковићеве Хронике читали с високим поштовањем грофове учености још током њихова писања, коме је он приступио после 1690. године. Након његове смрти они су их марљиво преписивали и још марљивије правили изводе из њих. При томе су се највише дивили многобројним страним писцима, на које се Бранковић у Хроникама позивао. А и он сам се опијао обиљем навођења својих извора, истичући при томе особито византинске историчаре, с којима се упознао преко Ханкеове хрестоматије.

На много шира врата ушао је Констатин VII Порфирогенит у српску историографију преко за своје доба одличнога дела Јована Томке Саскога, Illyricum vetus et novum, изишлога у Пожуну 1746. Дело је било прво замишљено као српска историја на латинском језику, на коме је и штампано, али за тадашње учене Србе то није била никаква сметња да се упознају с његовом садржином и да је упију у своје душе. Cfr. Дело Саскога изишло је под именом Карола Диканжа (Carolus Du Fresne Dominus Du Cange), иако је само средњи трактат преузет из његове славне Византинске историје, док је први и трећи саставио сам Саски. Главни Диканжов извор за приказивање ране српске историје био је Константин VII Порфирогенит, а главно историчко дело на које се притом ослањао био је Иван Луциус. Одличан избор.

За Србе невеште латинскоме саставио је једну компилацију из извода Бранковићевих Хроника и из Illyricum-а vetus et novum Павле Јулинац у своме Кратком уводу у историју порекла славено-српског народа (1765). Већ на другој и на трећој страни ове књижице срели су се њени читаоци с именом цара Константина VII Порфирогенита као с основним извором за упознавање ране српске прошлости.

Срби су добили прилику да сазнају много више о ученоме цару и о његовим списима из Јована Рајића Историје разних славенских народа, особито Бугара, Хрвата и Срба (I-IV, 1794-5). Он је у први том сместио општу словенску и бугарску историју, а хрватској је начинио места на почетку другога тома. Начин на који је Рајић саставио своју хрватску историју колико је занимљив, толико је исто и једноставан. Његов главни путовођа био је Саски са својим Illyricum-ом vetus et novum, али је он због свог историчкога метода саопштио, све до средине X века, готово y потпуности преводе свих места из Константина VII Порфирогенита која ce тичу Хрвата. Рајићево je, наиме, уверење било да ће своју историчарску дужност најсавесније обавити ако поређа историјске изворе и места из литературе која ce на њих односе хронолошким редом, ако их повеже спретним везама, снабде критичким примедбама и украси својим просветитељским размишљањима. При томе je редовно остављао читаоцима самима право, и дужност, да одлуче, хоће ли дотичну вест примити као истиниту или не. У својој хрватској историји Рајић саопштава Порфирогенитово разлагање „ради бољега обавештења" (II, 20), „да послушамо опет Порфирогенита" (II, 22), „по сведочанству истога Порфирогенита" (II, 25), „потврђује вест ову Порфирогенит" (II, 33), „цели спор разрешава Порфирогенит" (II, 34), „довољно je већ доказано по сведочанству Порфирогенита" (II, 48). После оваквих, и сличних, уводних речи долазе цитати из Порфирогенита, које je он сматрао најубедљивијим доказним средством; Рајић je преводио Порфирогенита из Млетачког издања Византинских историчара, брижљиво бележећи бројеве глава и страна.

Како je Јован Рајић поступао с Порфирогенитовим вестима ο Хрватима, тако je чинио и с онима ο Србима, те ce без икаква предомишљања сме тврдити да су y његовој Историји преведена и оцењена сва важнија места из Порфирогенитова списа De administrando imperio која ce односе на Србе. По уводним речима преведеним цитатима осећа ce, колико je Рајић имао поверења y царскога писца, док пише ο Србима: „по сведочанству опет Порфирогенита" (II, 139), „слично и Порфирогенит ο томе сведочи" (II, 140), „по јасном сведочанству Порфирогенита" (II, 161), „Константин Порфирогенит јасно ο тој ствари даје сведочанство" (II, 162), „изванредно ο том разлаже Порфирогенит"(II, 163), „но послушајмо шта ο томе Порфирогенит каже, да би ово разлагање постигло бољу силу и веројатност" (II, 164—5). Даље, уздам ce, не треба низати доказе ο Рајићеву ставу према Порфирогениту, али ћу, ипак, бар још ово место исписати: „Но ми, по обичају, када располажемо речима самога Порфирогенита, послушајмо њега самога" (II, 180). Јован Рајић је, наравно, добро знао да je разлагање Порфирогенитово тим поузданије што ce односи на њему ближа времена. Ово он особито истиче код Часлава (II, 188).

Сме ce, дакле, сасвим одлучно тврдити да су све важне вести цара Константина VII Порфирогенита ο Хрватима и ο Србима преведене на српски, прокоментиране и критички оцењене, наравно, према тадашњем научноме стању и према Рајићевим способностима, y његовој великој Историји. С њом су оне ушле, као најбитнији део, y српско стварање претставе ο нашем историјскоме развитку до половине X века.
Јован Рајић je завршио своју Историју 1768. године, a њено штампање je започето тек 1794. године. Пошто je велелепни рукопис овога дела сачуван, то ce може донекле утврдити, a донекле само наслутити, шта je све касније њему додавано. A несумњиво je да има допуна и исправака првобитнога текста од стране самога Рајића, као што je исто тако несумњиво да y штампаноме тексту има измена и допуна које нису његове. У ово цело питање, које je већ добило своје научно решење, нити je потребно, нити je прилика на овоме месту опширније улазити. Cfr. Но ради Константина VII Порфирогенита мора ce ипак ово истаћи: По рукопису Историје види ce да je Рајић нарочито често накнадно уносио важна места из византинских историчара. Шта ово значи? Има више могућих одговора: Или je таква места раније превидео, или je — што je веројатније — накнадно доспео до издања дотичних писаца, или je — што je још најверојатније — дотична места преузео из једне сјајне збирке одељака из византинских историчара који ce односе на историју свих Словена и свих Византији суседних народа од Ј. Γ. Стритера. Четири велика тома ове збирке излазила су од године 1771. до године 1779. Извори за историју Словена су највећим делом y другоме тому, који je раздељен y два дела и штампан 1774. године.

Јован Рајић није могао током писања своје Историје употребити овај том, што je од несумњиве штете за њу, али je он јамачно читао примерак Стритерове збирке византинских извора који je сада y Патријаршијској библиотеци y Београду, јер y њему има бележака од његове руке. Понешто из њега он je могао унети и y рукопис своје Историје, и сва je прилика да je и уносио.

Обавештења ο Константину VII Порфирогениту и низ места из његових списа код Мартина Ханкеа сасвим су незнатни према ономе што je наша наука добила од Анселма Бандурија и Јована Готхилфа Стритера за упознавање царскога писца и његових дела. Док je Бандури пружио читаоцима из списа који ce нас највише тичу, De thematibus и De administrando imperio, и грчки текст и латински превод, заједно са својим коментаром, Стритер ce одлучио да саопшти само латински превод, додајући му на грчком једино она места која je сматрао најважнијима, и свој коментар; ja много жалим — сигурно не сам — што je Стритер био штедљив y саопштавању оригиналнога текста византинских историчара.

Српски савременици овога издања дочекали су с њиме двоструку радост, јер су, сада, имали сабрана сва места из визаитинских писаца, особито из Константина VII Порфирогенита, која бацају зраке светлости на њихову најстарију, и најтамнију, прошлост.

То прво, a друго, књига je долазила из Русије и већ тим осигуравала себи поверење код Срба, који су, y тима временима, били веома неповерљиви према осталима странима делима, y којима je приказивана њихова прошлост. Ja, ипак, за Стритерово издање византинских извора не умем рећи, да ли je продрло y многе оновремене српске библиотеке y Војводини као што смем казати за Illyricum vetus et novum да je ово дело красило све тадашње мало веће српске библиотеке; ово, наравно, стоји y вези са школовањем многобројних Срба y протестантским школама Пожуна, где je дело штампано, и где je Јован Томка Саски био, цењени и вољени, наставник cpпских ђака.

Веома леп примерак Стритерова издања византинских извора има Патријаршијска библиотека, и никакве сумње нема да га je митрополит Стратимировић врло марљиво читао као и Бандуријево Источно царство. Учени митрополит био je y историчким наукама само дилетант, али су га, као редовно и све дилетанте, привлачила баш најтежа историјска питања. Од свих највише она ο раној историји свих Словена и њима суседних народа. То je донекле сличан круг занимања који je обухваћен и списима цара Константина VII Порфирогенита De thematibus и De admimstrando imperio; мора се истаћи да je Стратимировић, за разлику од понеких осталих наших истраживача царевих списа, брижљиво проучавао и његово дело De thematibus; ja сам срећан да, од ђачких времена, имам y својој библиотеци прво, Меурсијево, издање овога списа, y коме су први пут обе књиге заједно штампане 1617. године; Стратимировић ce држао Бандуријева издања из 1729. године. Митрополитову одушевљењу за историчке студије и његову дугогодишњем бављењу њима не одговарају ни број, ни величина, ни научна вредност његових историчких радова. Па и то још није сва невоља с њима — митрополит je био мишљења да због свог положаја не сме под својим именом саопштавати своје радове, те тако изазивати полемике, a још мање, улазити y њих. Зато су његови краћи исторички радови, нарочито они y вези с делима цара Константина VII Порфирогенита, или излазили анонимно, или под туђим именом, или су остајали y рукопису. A њихова научна вредност? Она je несумњиво мања него што би одговарало Стратимировићевој учености и оштроумности. Велики терет за митрополитове историчке саставе јесте његова склоност етимологизирању. Док je теоретски расправљао ο природи и вредности етимологија, он je био најтрезвенији писац, a када би им сам приступио, он je долазио y опасност да постане најсмешнији писац. Било би погрешно, и неправично, сматрати да je болест етимологизирања била тада заразила само њега. Нипошто. Она je харала по тадашњем ученом свету као опасна зараза, и Стратимировић je био само једна од њених жртава, и то не најтежих. Када ce прелиста само први том Историје, иначе трезвенога и бојажљивога, Јована Рајића и прегледају његове, и још више туђе, етимологије, нарочито имена народа, онда ће ce, надам ce, блаже судити ο Стратимировићевим етимологијама; тешкоћу појединих научних проблема он уопште није осећао, него ce чак и y најтеже залетао, на пр. y Варјашко питање, све на основу Константина VII Порфирогенита.
Cfr.

Издање два Порфирогенитова списа код Бандурија, y скупоценој опреми и y неспретном облику, није било лако приступачно, што, y мањој мери, важи и за Стритерове изводе. Ови су за учене Србе имали још ту махну што y њима није био саопштен цели оригинални, грчки, текст, a с развитком српске историографије расло je и сазнање ο важности оригиналнога текста за стручна научна истраживања. Зато ce Исидор Николић много обрадовао када je 1829. објављено издање византинских историчара y оригиналу, с латинским преводом и коментарима, y спретном облику, y Бонскоме корпусу. Он ce надао да ће издавање корачати наглим корацима, a када ce y тој нади разочарао, он ce латио привремене испомоћи — да из Стритерове збирке преведе на српски оне одељке који ce односе на српску прошлост. Cfr. У предговору својој књизи с узбуђеним расположењем y оновременом китњастоме стилу, он пише ο Стритеру: „Онъ є 6ыо мила моя Аріадне, кои ми є пружіо клупче конца, те самъ, изъ великолѣпногъ Бизантиске Исторіє Лавиринта, слабимъ, утрвеникомъ натрагъ ce вратіо y обычно отечество; — малу гранчицу славе носећи на жертвеникъ Сербства, на дичный олтаръ Народолюбія. Неспокоянъ бы 6ыо я, и труде моє самъ 6ы укоравао y оном случаю, ако бы ткогодъ помысліо да я дѣло ово сматрамъ као праву Исторію Народа Сербскогъ; не! не! ово є само єданъ изводъ изъ Бизантиске Исторiє (безъ погледа y дѣло славногъ Раича и Шафарика) Прагматическо-Историческо-Географическогъ спомена ο само єдномъ Народу Сербскомъ, кои изводъ искуснієгъ и вештієгъ Исторіографа проницателностъ свагда ће на славу и дику Сербскогъ имена употребити моћи, ако є истина што Цицеронъ вели да є Исторія „testis temporum, lux, ас nuncia veritatis, vita memoriae, magistra vitae". Cfr. Српски превод онога одељка који je претежно узет из Константина VII Порфирогенита није код Николића велики, али и такав какав je, он je код српских читалаца изазвао жељу да ce знање ο Порфирогенитовим вестима, које ce тичу Срба, што више прошире и продубе.

Ово je, колико je το могуће y оквиру једне полемичке расправе, постигао Јован Суботић, када je написао свој „Одговоръ г. дру Старчевићу на нѣговъ чланакъ y Загреб. Народнымъ новинама одъ 27. септ. 1852". У проучавању вести Константина VII Порфирогенита ο Χρватима и ο Србима овде ce први пут y српској историографији јављају према њима знаци модерне историчке критике. Суботић je сасвим оправдано истицао да ce све Порфирогенитове вести не смеју, од слова до слова, примати као сушта истина, и при томе je вешто одабирао нарочито неверојатне међу њима. Cfr.
Он je заузео другачији став према царскоме писцу неголи Јулинац, Рајић и Николић, иако je још и Суботић веома уздржљив при критиковању Порфирогенита: „Што царъ Порфирогенитъ ο поселеню Србаля y Далмаціи и Мезіи говори, то ce мора као базисъ свакога ο той ствари разговора узети, иначе цѣла ова хисторія и Србаля и Хрвата пада y ништа". Cfr. Барскоме родослову, који je он сам на српски превео, веровао je Cyботић само онолико „колико поредъ Порфирогенита обстати може".

Сасвим обрнут однос између ова два извора покушао je поставити Коста Николајевић y својој великој расправи „Критичка покушеня y періоду одъ првихъ. петъ (потом измењено у: седамъ) векова Србске истopiє". Он je, наиме, приступио овим својим опширним истраживањима да би писца Барскога родослова одбранио од оштрих осуда, којима je као историјски извор обасипан. Николајевић je био први модерни српски историчар који je проучавао Константина VII Порфирогенита по његовом оригиналноме, грчкоме, тексту. Али како? И даровит, и учен, он je упадао y све већу меланхолију, која га je довела самоубиству. Духовна колебљивост y његову животу огледа ce и y овој пространој студији. У њој ce измењују оштри критички судови с необузданим маштањима — што ce раније тврдило, то ce касније побија, и обратно. Станоје Станојевић покушао je ударити границу између трезвено написаних и збуњених разлагања Николајевићевих. То није могуће, јер су трезвена схватања свуда испрекидана мистичком магловитошћу, која ce на местима испиње до високе екстазе. Као и сви писци с оваквим духовним настројењем, и Николајевић je критичким историчарима, које je одлично познавао, замерао хиперкритичност. Па ипак, y поплави његових домишљања и маштања блесне понека будне пажње вредна мисао јер je његова воља била поштена, и ученост пространа, али залутала. Николајевић je y основу својих Покушаја узидао на првоме месту Барски родослов, с вестима Томе Архиђакона, Лукарија и Орбинија, узетим, наравно из њега, a тек му je на другоме месту „Версія Порфирогенитова", од које он више цени „народно предање".

Сасвим супротан став према поузданости народне традиције као историјског извора заузео je, од почетка својих историчких студија, Иларион Руварац. Због оскудице извора за прве векове наше прошлости на Илирско-трачком полуострву он ce није њима подробније бавио, те je тако само y два своја рада темељније проучавао списе цара Константина VII Порфирогенита.

Учинио je тο y својој расправи „Нешто ο Босни, Дабарској и Дабробосанској епископији и ο српским манастирима y Босни". Њен почетак je узет из De administrando imperio, где je реч ο Босни и о градовима y њој, a ради тачнога схватања овога места Руварац упућује на примедбе Фрање Рачкога, кога je, пo његовим ранијим радовима, Коста Николајевић сматрао исто тако хиперкритичким као и Копитара, Шафарика, Димлера и Кукуљевића. Други пут je Иларион Руварац приступио нешто опширније Порфирогениту, опет y вези с Босном, y прилогу „Котор и Котор, Russia и Рашка". У њему je дао сведочанство не само ο својој ратоборности него и ο оштроумности y тумачењу извора, на коју смо истина, свикли код њега.

Иначе je, разуме ce, Иларион Руварац добро познавао вести Константина VII Порфирогенита и — својски je ударао с њима по Панти Срећковићу, што, признајем, није било тешко. Добро упознат с изворима и с критичком литературом ο раним вековима наше историје, Руварац je био згранут када je прочитао скоро триста првих страна Срећковићеве Историје српскога народа и видео шта je он од њих учинио. Вести Константина VII Порфирогенита требало би да су на њима y појединостима и критички претресене, њих Срећковић и наводи, али редовно тако да смушеније бити не може; да ce при томе остави на страну начин њихова цитирања, те стварне и штампарске погрешке. Руварац je c разлогом изобличио Срећковићев начин писања историје уопште, a поступање с Порфирогенитовим вестима нарочито.

Панта Срећковић je могао видети како ce критички проучавају вести цара Константина VII Порфирогенита из веома простране и великим делом одличне литературе ο њима, али она ce није дала уклопити y његове схеме ο словенском и српском развитку. Он ce није хтео угледати ни на опширну студију Стојана Новаковића „Српске области X. и XII. века", која je штампана пре његове Историје. Новаковић je y њој озбиљно испитивао вести царскога писца ο границама раних српских области и ο градовима y њима. Наставио je, дакле, напор започет још y ученим испитивањима Диканжа и, особито, Бандурија, a y свима појединостима претресан од Павла Јосифа Шафарика и од Фрање Рачкога y ученим примедбама уз текстове Порфирогенитове. Када постоје овакви претходници, онда треба много научне храбрости да ce поново приступи истоме научноме проблему. Новаковић ју je имао. Ja нипошто нећу да рекнем, како je он потпуно успео y својим намерама, али морам истаћи да je топографска питања из списа De administrando imperio приближио решавању.
У расправу je унео и понешто грчкога текста, но ja бих ce радовао да je тο y обилнијој мери чинио. Новаковић je ово, ваљда, и сам осећао, па ce изговарао да je c грчким текстом тако поступио због тога што je „оригинал y тој књизи (sc. Рачкога Documenta) лако видети"; њега, међутим, треба током читања стално имати пред очима, a тο je могуће само ако ce налази на истоме месту.

Јован Радонић није могао обићи Константина VII Порфирогенита y својој руски написаној расправи „О политичким односима далматинских градова према Визаитији y X в.". Но он je овде могао узети y научни претрес само мали део царских вести, a све његове вести ο Србима требале су бити опширно проучене y делу Станоја Станојевића Византија и Срби I (1903) и II (1906), које je, међутим, остало на прве две од намераваних десет књига. Према томе он није доспео да заузме свој став према главама XXIX—XXXVI списа цара Константина VII Порфирогенита De admmistrando imperio; ово није могао учинити ни y расправи „О Јужним Словенима y VI, VII и VIII веку".

Док je Гавро Манојловић писао први део своје одличне, али, нажалост, недовршене студије „Jadransko pomorje IX. stoljeća u svijetlu istočno-rimske (bizantinske) povijesti", он je на сваком кораку, a особито током писања друге припомене осећао, колико je нужно што пре приступити решавању проблема ο природи састава Константина VII Порфирогенита De administrando imperio као целини и, с тим y вези, ο веројатности његових вести. Овоме научноме напору он je приступио y своје четири „Studije ο spisu „De administrando imperio" cara Konstantina VII. Porfirogenita". У почетку увода истиче, како му je намера тек „potkraj . . . studija doći do najzanimljivijega u nas odjeljka toga Porfirogenitova spisa, naime do glave 29. — 36. u kojima se govori ο Hrvatima i Srbima". Овако je поступио што je био уверен „da bi za potpuno razumijevanje i samih tih osam glava i za pravo ocjenjivanje njih kao historijskoga izvora, trebalo posegnuti bar donekle i na sav ostali historijski rad cara Konstantina VII. pa i dalje — bar „u duhu" — na historijski „savoir faire" Vizantinaca tih vremena, a donekle — u posljednjoj liniji — i tadašnjega Orijenta cijeloga". Cfr. Свестан колико тачности, толико исто и тешкоћа ради постављања овако простране основе за рад, Манојловић je сам себе тешио — да треба науци пружити бар оно до чега ce доспело.
Широки темељ за израду најважнијега дела Студија, ο главама XXIX—XXXVI дела De administrando imperio, успело je писцу поставити, али самој најзнаменитијој студији није ни приступио; Манојловић je цели овај спис разврстао на десет скупова, од којих je обрадио — овим редом — први, осми, седми, четврти, други, пети и трећи; претресао je дакле, седам скупова, a главе којe ce нас највише тичу сместио je y десети скуп с надом да „proučivši tako čitavo to djelo, moći ćemo po svoj prilici sigurnije odrediti ne samo literarnu kvalitetu, ne samo subjektivno značenje glava 29.—36. koje nas zanimaju najviše, nego i objektivnu vrijednost njihovu za povijest hrvatsku i srpsku, a i položaj njihov u kompleksu ostalih izvorâ onoga vremena za tu povijest. Jer držim za sigurno: ako se cijelost neka može pravo razumjeti samo iz njezinih dijelova, to se tako isto i dijelovi mogu pravo razumjeti samo iz cjeline njihove". Cfr.; несумњиво je тако, и велика je штета што није остварена та целина за тачније разумевање нама најважнијега одељка списа De administrando imperio.

Ради семинарскик вежбања са студентима издали су Ст. Станојевић и В. Ћоровић малу збирку „Одабрани извори за српску историју, I, Доба од VI—X века" (1921). На последњем су месту y овој књижици одељци из De administrando imperio који ce тичу Срба (58—72); при читању текста и превода не треба превидети критику Д. Анастасијевића на ову едицију.

У великој литератури ο веродостојности вести цара Константина VII Порфирогенита за сеобу Хрвата и Срба на Илирско-трачко полуострво, ο њиховој ранијој домовини и ο стварању њихових првих државних формација кретала ce je шеталица различитих хипотеза од мишљења да су цареве вести пуне фантастичности до тврђења да je њихова свака реч тачна. Српски историчари редовно нису упадали y такве крајности него су, са све вишим развитком наше науке, показивали све јаснију тежњу да, прво, покушају утврдити временску припадност појединих одломака y царским списима и да, друго, тек по томе заузму критички став према њиховој веројатности. Ова мудра и оправдана уздржљивост одлично ce огледа y чланцима Драгутина Анастасијевића y Станојевићевој Народној енциклопедији Срба, Хрвата и Словенаца ο Порфирогениту и ο Сеоби Срба и Хрвата на Балкан. Ови прилози и по величини и по научној озбиљности далеко премашају уобичајене лексиконске чланке и веома су, и данас, погодни за увођење y студије ο Порфирогениту. Њих je, на срећу, y последњим деценијама толико да ce ja морам одрећи жеље да наводим све књиге, расправе и чланке написане или на основу вести Константина VII Порфирогенита, или замишљених као прилоге критици њихове веројатности уопште. Морам ce задовољити једним краћим избором међу њима.
Владимир Ћоровић покушао je y чланку „Када je Часлав дошао на власт?" утврдити као годину његова ступања на власт 931, што je веома сумњиво. Истини ce јамачно више приближио Георгије Острогорски y своме шире замишљеноме чланку „Порфирогенитова хроника српских владара и њени хронолошки подаци", када тај догађај баца y годину 927. или 928. Од истога писца нипошто не треба превидети расправу „Постанак тема Хелада и Пелопонес", јер je она веома важан прилог за проучавање постанка и организације темата. Поузданост вести Константина VII Порфирогенита ο првим српским владарима претреса Острогорски и y чланку „Лав Равдух и Лав Хирофилакт”; да не испустим никако и његов приказ Моравчикова издања De administrando imperio, с веома умесним примедбама на иначе одличну едицију.

Ђорђе Сп. Радојичић написао je јако занимљив прилог „La date de la conversion des Serbes", y коме покушава утврдити време крштења Срба и на основу српских владарских имена, како су нам сачувана код Константина VII Порфирогенита.

Јадран Ферлуга морао je y свима својим радовима, који ce односе на организацију византинских цивилних и војних власти, заузети став према Порфирогенитовим вестима y De administrando imperio, De thematibus и De cerimoniis. Ja истичем само последњи међу његовим брижљиво израђеним радовима „Византиска управа y Далмацији".

Све су ово нови радови стручних историчара, али најопширнији рад ο цару Константину VII Порфирогениту написао je један нестручњак, само љубитељ историје, Душан Поповић. Он je y својој књизи „Prilozi čitanju i razumevanju raznih starina" (1957) ставио на последње место састав „Porfirogenit", који je поделио на два дела. У првоме „Porfirogenit (opšte)", веома опширноме (537—972), писац пише ο свима списима царевим са жељом да би утврдио шта je његово, a шта није, и одредио степен веројатности, док je y другоме делу „Porfirogenit" (Sloveni), опет веома опширноме (973—1226), пишчева жеља била да расправља ο главама XXIX-XXXVI царева списа De administrando imperio. Лавиринтске су стазе којима je писац лутао за истином и веровао да je сме сложити y ову дугу реченицу: „Očevidna ambicija sastavljača spisa D.A.I., koja se vidi u brzom i olakom prenašanju fragmenata iz autora i arhiva i u transformaciji tih prenosa u spis Konstantina VII Romanu II, osiguravajući spisu tajnost, proizvela je za vreme, u kome je isti svoju kompilaciju pravio, jedno delo, koje nije bilo na visini jedne kritičke historiske radnje i nije nam sastavljač toga dela ostavio historisko delo, ali je mesto toga ostavio nešta... što se ne može dovoljno naglasiti, a to je historiski materijal u svom originalu" (1225).

Појава хипотеза о постанку и саставу дела Константина VII Порфирогенита, које су, као ова, или она Армина Павића, не сме ce разјашњавати само бујном склоношћу њихових писаца смелим претпоставкама. Ње несумњиво има, али не треба сметати с ума да и y самој природи царева списа De administrando imperio има елемената подобних да заведу на тобоже краћи и потпунији начин решавања проблема који су с њиме y вези. Дилетантима je дангубно и мучно да иду спорим и тешким путевима научног историчкога метода, па траже чудотворни кључ за решавање свих сложених питања одједном. Они редовно знају колико ce стручни историчари напрежу да утврде шта je y списима сачуваним под именом цара Константина VII Порфирогенита његово a шта су напори извођача из туђих дела, из званичних списа и из усмених обавештења y царскоме књижевном и научном кабинету. Дилетанти су их ради оделити чудотворним штапићем, који су они пронашли. Неуспеси њима сличних претходника њих не збуњују. Док истичем спорост и тешкоћу стручнога проучавања списа Константина VII Порфирогенита, ja тο не чиним да нове истраживаче обесхрабрим, него што ce надам, да баш тешки научни проблеми привлаче храбре испитиваче, који треба да памте, како je њихов положај сада много лакши него ранијих.
Велика олакшица за проучавања Порфирогенитова списа De administrando imperio јесте његово скорашње издање од Јулија Моравчика и недавно изашли други том Византиских извора за историју народа Југославије. У овоме су преведени и снабдевени коментарима они одељци из свих списа Константина VII Пофирогенита који ce односе на нашу прошлост. Око превода и тумачења текстова својски ce трудио Божидар Ферјанчић. Из коментара, где су често само изређана туђа супротна мишљења, без наметања кога било од њих, како y оваквом коментару и треба да буде, може ce поуздано ишчитати, колика још питања чекају на проучавање и на пробијање ка истини ο Порфирогениту.

---

Zusammenfassung : DIE ERFORSCHUNG DER SCHRIFTEN KONSTANTINS VII. PORPHYROGENNETOS IN DER SERBISCHEN HISTORIOGRAPHIE