I Легендарни круг око цара Јустинијана

Добро се сећам поноса с којим сам у шестоме разреду гимназије учио из школске књиге Вјекослава Клаића, како је византински цар Јустин био пореклом Словен и како га је наследио на престолу његов нећак Управда, који се као цар прозвао Јустинијаном. Cfr. Када сам то исто учио још у трећем разреду, исто тако из Клаићеве књиге за нижу гимназију, онда ми се то, ваљда, није чинило тако важно, јер не сећам се да би ми словенско порекло византинских царева било разлог за нарочити понос, што су синови словенске крви били цареви Византије. Cfr. Деца се више чуде што сав свет није исте крви као и они. До шестога разреда имао сам времена да схватим, бар у главном, колико је славна била византинска држава, па да по томе оценим колика је част била за Словене да су између њих постајали чак и цареви источнога римскога царства. Осим тога, до тих година имао сам већ прилике да се обавестим, колико странци неповољно пишу ο Словенима и како с висине посматрају читаву словенску прошлост. Зато ме је испуњавао високи понос што сам у школској књизи учио, како су се Словени умели испети све до царског достојанства у Византији.
Тај понос није био само мој. Вековима су се Словени дичили словенским пореклом цара Јустина и Јустинијана, особито последњега, који несумњиво спада међу највеће владаре света, мерила се његова величина по успесима у спољашњој политици или по резултатима његова рада у унутрашњем уређењу и украшавању државе. У сваком случају, он је несумњиво један од највећих људи што их зна историја човечанства. Његово словенство нису истицали само Словени, него су το чинили и странци, дивећи се тако у исти мах високим словенским способностима и царевој величини. Наравно, и из других разлога. Њих је привлачио сав живот и рад цара Јустинијана због великих противности у његовој природи и због наглих преокрета у његовој влади, даље због многостраности његове радиности, онда због његове необичне женидбе и, напослетку, због његове улоге у развитку три гране византинских важних напора — проширења државних граница, унапређења законодавства и развитка уметности. Личности ове врсте најлакше привуку занимање најширих кругова, пошто у њихову животу и раду свет најразличитијих склоности и занимања налази прилике да се загреје за њих и да распали своју радозналост с питањима која лебде око њихових личности. У таквим околностима наука не може задовољити разиграно људско занимање и његову распаљену машту, ма како опширна и поуздана била. Поред ње, често изнад ње, буја легенда и својим недокучивим путевима успева да историјске личности окити особинама ο којима историја често ништа не зна.
И цар Јустинијан постао је још за живота средиште читавога круга личности, које је легенда својим цртама толико окитила да ћe историјска наука тешко успети да икада потпуно размрси што је легенда сплела. Уз цара, загонетнога, суморнога усамљеника, расипника и грабљивца, великодушнога и незахвалнога, ученога и незналицу, способног за највиши и најлепши полет и за најниже подле пакости, символ правде и извор неправде, великог освајача и кукавну страшивицу ставила је његову жену Теодору, несумњиво више женски тип неголи личност. Она је за легенду пример женскога успона из најнижег друштвенога талога до највиших друштвених кругова, од циркуске играчице до свемоћне царице. Жена Јустинијанова вековима дражи маште, од најплеменитијих до најпрљавијих. За науку ће остати у њеном животу и раду више загонетки него што их разумна историја подноси. Уз њих обоје стоји војсковођа Јустинијанов Велизар, претрпан легендарним цртама, да би се од њега начинио тип великога војсковође, кога је царска незахвалност срозала до слепога просјака.To je величанствена легенда, безброј пута обрађивана и варирана. Просјачки штап доживео је, не само по легенди, и моћни помагач Јустинијанов Јован из Кападокије, чија је велика срећа и нагла неcpeћa уврстила и њега међу многе владарске и друштвене миљенике, којих се нарочито тичу познати, дубоко проосећани, Овидијеви стихови:

„Omnia sunt hominum tenui pendentia filo,
Et subito casu, quae valuere, ruunt". Pont., IV, 3, 35—36

Из истога је круга и велики правник Трибунијан, легендарни тип човека код кога се високи принципи права, које учено брани и вешто проповеда, не слажу с подлостима лакомца за чију ружну страст нема законом постављених граница. Ο њему је Прокопије, између осталога, ово написао:
„Τριβουνιανός δὲ φύσεως μέν δυνάμει ἐχρῆτο καὶ παιδείας ἐς ἄκρον ἀφίκετο τῶν κατ΄ αὐτόν ούδενός ήσσον, ές δὲ φιλοχρηματίαν δαιμονίως έσπουδακώς οἶος τε ἦν κέρδους άεί τό δίκαιον άποδίδοσθαι, τῶν τε νόμων ἡμερα ἐκ του ἐπί πλείστον έκάστη τοὺς μὲν ἀνῄρει, τοὺς δέ ἔγραφεν, ἀπεμπολῶν τοῖς δεομένοις κατά τὴν χρείαν ἐκάτερον". (Ed. Bonn, I, 1833, 122; ed. Haury, I, 1905, 126). „ἀλλὰ Τριβουνιανὸς μὲν ἔτη πολλά ἐπιβιούς τῇ τιμῇ έτε λεύτησε νόσῳ, ἄλλο οὐδέν ἄχαρι πρὸς οὐδενός παθών, ἦν γαρ αἰμύλος τὲ καὶ τάλλα ἡδύς καὶ τῆς φιλοχρηματίας τὸ νόσημα ἐπισκιάσαι ίκανώτατος τῇ τῆς παιδείας περιουσίᾳ". (Ed. Bonn., I, 1833, 129—130; ed. Haury, I, 1905, 134). Све личности заиста велике у својим способностима и у својим манама. И поред њих сличне. Цар Јустинијан има, дакле, свој простран лагендарни круг, ο коме се мора рећи да је много сложенији него слични легендарни кругови око великих владара младих европских народа. Такав је био и живот у Византији, и такви су били и њени државни и културни проблеми. Пуни сложености, кoja каткад иде до загонетности.

Почеци свих историја и легенди ο цару Јустинијану скопчани су, наравио, за доста мутне вести ο његову пореклу и за недовољно јасне тврдње ο крају и народу из којих је потекао. To је легенди драго истицати, и код свих њених најмилијих јунака понавља се давнашња прича ο Омиру, по којој су се седам градова отимали ο част да се у њима родио највећи легендарни песник свих времена и свих народа. Чини се да се је легенда још за живота великога цара латила места његова рођења и народа из кога је потекао, пошто ни сви савремени историчари нису сасвим сагласни док пишу где се цар Јустинијан родио и у коме народу је то било. Код каснијих историчара је ово питање, наравно, још више замршено.
Није, зачудо, требало дуго времена и различитих личности па да се, и иначе, створе сасвим разнолике претставе ο цару Јустинијану. Њих је у исто доба сликао за потомство исти човек — Прокопије из Кесареје у Палестини. Он је то чинио на три начина, увек пуна сведочанстава ο његовим изнимно високим научним, књижевним и публицистичким способностима. У своме делу ο Јустинијановим ратовима он је поступио као мудар и учен историчар. Свој састав ο Јустинијановим грађевинама написао је као гладак дворски ласкавац и вешт панигиричар. Α своју Тајну историју ο цару Јустинијану и царици Теодори сложио је као најспретнији и најподлији памфлетиста. Где је у тим делима прави Јустинијан? Разборита историографија давно је, истина, одбацила досадне једнолике схеме ο историјским личностима изједна сливеним, све истим концем испреденим, зла или добра. He, το више она, уколико је наука а не тенденциозно моралисање, никако не чини. Разумни историчари вешти научном историчкоме методу, теже да сликају људе онакве какви су доиста били и да схвате дух њихов и њихова друштва и времена онако како се стварно развијао и измењивао. Но поред извора којима располажемо ο цару Јустинијану тешко је сложити људски и исторички веродостојан лик, а да се не упадне у однос већ најстаријих извора према цару — или у величање или у понижавање. Cfr. Корен ових опасности стварно је у ставу према питању ο пореклу великога византинскога владара, јер и код најопрезнијих историчара ипак много одлучује осећајна страна односа према историјским личностима, нарочито ако се с различитим намерама истиче њихово порекло од још живих народа. Историчари нису данас толико уображени и тако наивни, као још недавно, да би веровали у могућност пуне објективности и савршене националне правичности. Оне су само најмилији високи историчарски идеал.

Зато је и за општи однос према цару Јустинијану било од велике, често од пресудне, важности мишњење ο његовој народности.
За све Словене претставља овај важни προблем још једну нарочиту копчу, која је вековима везивала словенске историографије једном заједничком љубављу, и ради које су словенски историчари не једанпут чинили напоре да се упознају с научним радовима других Словена, што иначе не би чинили. Цар Јустинијан је био један од не многобројних заједничких словенских поноса.

Давно и дубоко питање ο историчкоме образложењу јединства свих Словена још је далеко од научне обраде, која би приличила његовој важности. Веома је мало њих, чак и историчара, код нас који знају, како је идеја ο јединству свих Словена формирана према и против идеји ο јединству свих Романа и ο јединству свих Германа. Њен занимљиви изданак је легенда ο привилегији Александра Великога свима Словенима. Тако је личност великога македонскога освајача увучена у учене словенске легенде, које нису оклевале да и од њега временом начине Словена. Велике идеје у садашњости не могу постојати без великих заступника у прошлости. To легенде одлично осећају. За снове ο великој народној будућности мора се увек створити вера ο великој народној прошлости. Народна осећања иду својим стазама, често различитим од путева разума. Зато су се дуго понижавани и с висине гледани Словени, после наглог успона моћи словенских држава, Русије и Пољске, са свим жаром своје живе и за савршене уметничке форме способне маште одмах бацили на величање словенске прошлости, на пуњење словенског неба великим легендарним личностима, како су то чинили пре њих Романи и Германи. Отимање народа за што старије, што веће и што многобројније своје велике људе заиста је дирљиво и за њихове смеле снове ο будућности — јер ο томе се инстиктивно ради — веома ласкаво. Ради тога се прошлост младих народа смело скопчавала уз велкке библијске и класичке личности или преко измишљених генеалогија, или преко исте територије или преко исте нације. На први начин су Срби скопчали своју династију Немањића с царем Константином Великим
a на други и трећи начин су тек пробуђени Југословени везали почетке своје националне величине у садашњим им земљама с царем Јустинијаном I.

Тек с овако широкога видика посматран проблем ο τοбожњем словенству једнога од највећих византинских владара добија своју праву знаменитост, која не престаје с доказом да цар Јустинијан није био словенског порекла. Вера у његово словенство обавила је у словенској прошлости своју важну улогу без обзира на истинитост или неистинитост ове занимљиве слутње и тврдње. Зато је ово научно питање вредно наше широке и дубоке пажње. И данас и увек.

II Основа словенства цара Јустинијана

Први историчар који је прогласио цара Јустинијана Словеном био је Мавро Орбини. Он је у својој Историји Јужних Словена, врло смело смишљеној, јако неспретно распоређеној, препуној маштања и протканој често одличним вестима, написао читав одељак ο словенству дугога низа римских царева. Све ради веће славе Словена. Своју мисао бранио је доказима ο автохтонству Јужних Словена у данашњим њиховим земљама и ο вазда истом језику у овим странама. Он је знао да их има који и друкчије мисле, који „vogliono, che questa lingua, che hora si troua in Dalmatia, & nell' altre prouincie dell' Illirico, non sia siata ne' tempi antichi, ma introdotta premieramente da gli Slaui circa l'anno della salute 606. quando questa gente occupo quei luoghi; & che prima a questo tempo sia stata, o la lingua Greca o la Latina" (173). Cfr.To му ]e било познато, али га није могло уверити, него је још изизивало његово друкчије схватање:
„Ma io sono da contraria opinione, e tengo per cosa certa, che nell' Illirico fu sempre questa istessa fauella, che hora si troua; quantunque per la venuta de' Gothi, e Slaui al quanto sia stata alterata. Imperoche douunque i primi habitatori non futono del tutto estinti, resto sempre il primo, & antico linguaggio di quel luogo, non ostante che fusse al quanto alterato, come si vede in Italia; la doue ancora resta la lingua antica de' Latini, benche corrotta per le continue inondationi, che faceuano per l'ltalia diuerse nationi straniere". (Ibidem). Ово мишљење је, наравно, у овоме случају нетачно, али не онолико како би понеки историчари могли за сва времена, за сва места и за све народе помислити. Етнологија и социологија, боље него конзервативна историја, знају добро за случајеве који нису далеко од Орбинијева схватања. Но, њему нису били толико на уму разлози научне природе колико народнога поноса. Он је хтео доказати да је и у патању језика Илирик равноправан с Италијом и да има исто тако свој стари језик као и она и исто тако мало измењен као и њен.

Пошто је Мавро Орбини веровао да се у Илирику говорило од вајкада словенски, то су му и сви римски владари рођени у пространом Илирику били Словени, на словенски, разуме се, велики понос. Он се није желео у своме Царству Словена много бавити њима, него је упућивао читаоце на животописе тих царева, често описане, где се — по његову мишљењу — могло наћи на претек сведочанстава, како је Илирик био богат великим људима, чак и римским царевима. Када је изређао многобројне римске цареве као Словене, он вели ово ο цару Јустинијану I: „Fu etiandio Slauo Giustiniano primo di questo nome Imperadore. Il quale (secondo il Munstero, il Platina, & il Botero) nacque nella citta di Prisrien, ch' e nella Seruia. Ο (come vole Niceforo Callisto al cap. 37. del 16. lib. nella citta d' Achrida, la quale dice egli, fu ancora chiamata Giustiniana prima; & hoggi la chiamano Ochrida. Di questa Giustiniana prima fanno mentione etiandio Giorgio Tirio al cap. 4. del 20. lib. & Niceforo Gregora al 2 lib." (175-176).

Овај одељак из разлагања Мавра Орбинија задао ми је муке и направио дангубе као мало који научни посао. По њему би, прво, тврдили добро познати писци, Минстер, Платина и Ботеро, како се цар Јустинијан I родио у месту које се сада зове Призрен. Код Минстера се, наравно, мора пpe свега мислити на познатога полиистора Севастијана и најпре на његово огромно дело, издавано и превађано веома често, на Космографију. Ја сам је добро проучио — колико је то код толикога и тако неспретно сложенога дела могуће — када сам писао своју студију ο Врамчевој Кроници и када сам састављао свој чланак ο грбу Босне.
Па ипак сам узалуд трагао за тим местом, где би стојало да је Призрен место рођења цара Јустинијана I. Да ли је Орбини погрешио? Ја му то не смем пребацивати. Милије ми је веровати да сам ја крив неголи он; можда Орбини није мислио баш на Минстерову Космографију, него на које његово издање латинских писаца с његовим коментаром; није немогућe да би и тамо могла где бити споменута Justiniana Prima, и као садашње место где се она налазила споменут Призрен. И с Платином нисам био боље cpehe. Ради се свакојако, ο Вартоломеју Саки (Sacchi), названоме Платина, који се прославио са своја два дела Vitae pontificum и Historia urbis Mantuae, особито c првим. У њему се спомињу цареви Јустин и Јустинијан, где би се могло очекивати, овако: „Jusitinus autem senex admodum, eodem ferme tempore Justiniano sororis suae filio imperatore relicto moritur, et Clodoveus Franciae rex, filiis quatuor in regno relictis". Нисам нашао да би се игде спомињала Justiniana Prima као место рођења цара Јустинијана I и као данашњи Призрен. С Јованом Ботером имао сам среће. Али после коликих напора! Овај много читани писац написао је читав низ дела, заиста не јако прегледних. Модерна наука се почиње све више занимати за њега, јамачно не толико као оригиналнога научењака и дубокога мислиоца, колико за срећнога писца, који је погодио жицу жеља код читалаца неколиких генерација. Особито је много читано његово дело „Le relationi universali", први пут изашло 1592. У њему сам нашао тврдњу, на коју се позива Maвpo Орбини, да је Призрен некадашња Justiniana Prima: „I luoghi ρiu notabili di Seruia sono Stonibirgado sua Metropoli Prisdena, oue nacque Giustiniano Imperatore. Nouomonter piazza inespugnabile: Monienero, oue il Turco a ricchissime miniere d'oro, e d' argento".
Из ово неколико збуњених и нетачних речи види се сасвим сигурно да је Ботеро писао ο Србији по тадашњим веома слабим географским картама и не много бољим писцима, који су се више држали класичних и позних грчких и римских писаца неголи извештаја савремених путника, истина ретких и не увек поузданих. Но главно
је било за Орбинија да је он код Ботера, тада врло угледнога и много читанога, нашао тврдњу да се је цар Јустинијан I родио у Призрену, а ο његову месту рођења знало се да је то Justiniana Prima, јер је сам цар писао ο њој у својој знаменитој новели да је она његова домовина, „in qua prima deus praestitit nobis ad hunc mundum quem ipse condidit venire".

Зашто је и како je Justiniana Prima изједначена с Призреном? Питање о положају овога кратковекога града толико је претресано да ја немам ни најмање воље да поставим какву нову хипотезу или да јаче истакнем коју стару. Како се сада ради, око овога питања највише ломе копља лингвнсте и археолози. Нека их, нека се и даље боре.
Ја овде морам претрести већ заборављену — и то с правом заборављену — тврдњу, да је Justiniana Prima била на месту данашњега Призрена и да кажем како је, држим несумњиво, до ње дошло. Стари етимолози су највише држали до сличности звука оних речи које су једну од друге изводили. Тако су они нашли да је од свих имена места, на која би се могло мислити, Призрен највише налик на име места рођења цара Јустинијана Βεδερίανα, коју је, н. пр., знаменити Куспинијан писао чак Bedirina, још ближе по звуку имену Призрен. Главни ослонац за ове њихове слутње и тврдње бејаху им Прокопије и Агатија, савременици цареви. Прокопије је, како је добро познато, писао ο месту рођења цара Јустинијана у знаменитоме одељку свога састава ο царевим
грађевинама, који почиње овако: „Έν Δαρδάνοις που τοῖς Εύρωπαῖοις, οἳ δὴ μετὰ τοὺς Έπιδαμνίων ὅρους ᾥκηνται, τοῦ φρουρίου άγχιστα, όπερ Βεδερίανα ἐπικαλείται, χωρίον Ταυρίσιον ὄνομα ἦν, ἔνθεν 'Ιουστινιανός βασιλεύς ὁ τῆς οἰκουμένης οἰκιστης ὥρμηται".(Εd. Βοnn., III, 1838, 266; ed. Haury, III, 2, 1913, 104 —105). Ради овде постављене сврхе даље разлагање Прокопијево није потребно исписивати. Занимљиво је, да се старији писци ради места рођења цара Јустинијана и ради идентификације града Justiniana Prima нису толико позивали на Прокопија колико на Агатију. Код њега су нашли ове речи: „πατρίς δέ ἦν αύτῳ (sc. Γερμανῷ) πόλις Ἰλλυρική, Βεδερίσνα μὲν έκ παλαιοῦ ὀνομαζόμενη, ὕστερον δὲ Πρώτη Ἰουστινιανὴ μετακληθεῖσα". (Ed. Bonn., 1828, 324). Описи живота цара Јустинијана почињу, не једанпут, с овим Агатијиним речима ο Бедериани. Тако је поступио у своме животопису великога византинскога владара, ο коме ћe даље бити реч, и Иван Томко Марнавић, па сам се зато и ја, говорећи ο Орбинијеву мишљењу да се цар Јустинијан родио у Призрену,морао мало дуже задржати на Агатији и његовој Бедериани, потоњој Првој Јустинијани.

Пошто постоје несумњиве везе између Орбинија и Лукарија, то морам истаћи да је и Лукарију Призрен Justiniana Prima. Он је своје мишљење ο томе унео у дирљиво леп и сасвим нетачан опис смрти и погреба цара Стефана Душана: „Nel anno 1356. Stefano Imperadore di Seruia intimo guerra a Constantinopoli; & con ottantacinque mila persone esperte in guerra prese la volta di Romania. Ma come sono incerte le speranze de gli huomini, giunto alia ignobil villa di Diapoli in Tracia s'amalo di febre, la quale il di 18. di Decembre, ch' i Seruiani domandano Prosienaz, lο fece morire; lasciando vani li suoi dissegni, ch' haueua d'impatronirsi di Constantinopoli, alfine di tenere fuora d' Europa le nationi infedeli, e tradurre l'lmperio, e la Monarchia di Costantino Magno nella natione Slaua. Il corpo di questo Heroe fu portaio in Macedonia, & con fuochi sac i fu sepelito in S. Angelo fuori delle mura di Prisrien, ch' edifico Giustiniano Imperadore sott' il nome di Giustiniana prima, ne' Taulantij. Ma hoggidi essendo alierati i confini s'atribuisce alia Macedonia,...".
Оно што је било познато Лукарију, το је, мислим, знао и Орбини, али он се није ограничио само на Призрен као на домовину цара Јустинијана, него је истакао и другу могућност, да је цар рођену Охриду. Могао је, јер му је главно било доказати, како је цар родом из Илирика и како је, према томе, словенског порекла.

Изједначење Охрида с Првом Јустинијаном не почива на звучној сличности, него на ученом фалзификату, који је ишао за тим да Охридску архиепископију поред привилегија цара Василија II обаспе још много старијима, Јустинијана I. Cfr. И ради ове идентификације позвао се Мавро Орбини, као и код Призрена, на три писца, мада се у овоме случају могао позвати на велики број писаца, који су то толико пута и с таквим убеђењем тврдили, да се у оно доба такво мишљење могло сматрати општим. Његови цитати су овом приликом много пунији појединости, па би се по њима, можда, могло мислити да је Орбини у случају Призрена писао напамет, и углавном нетачно, пошто тамо не истиче поближе, где се тврди да је Призрен некадања Justiniana Prima. Код Охрида се прво позвао на Никифора Калиста, на главу 37 у књизи 16. И то је потпуно тачно. Тамо заиста стоји: „Ἐκράτυνε δ' έπί μᾶλλον τοῦτο καὶ Ίουστινιανὸς ὕστερον ἐπί δόξῃ τῆς γαμετῆς Θεοδώρας Κύπρον λαχούσης πατρίδα' καθά δή καὶ ἐπί τὴν Ἀχριδῶ τὴν ἐαυτοῦ πατρίδα ἐποῖει, ἢν δή καὶ πρώτην ἐκάλεσεν Ἰουστινιανήν". (Migne, S. G., 147, 199). И Георгија Тирца, или Тирскога, наводи тачно, главу 4 у књизи 20. Али та тачност је само привидна, и ко би у њу поверовао, љуто би се преварио. Јер, писца Георгија Тирца, или Тирскога, није било могуће наћи међу ројем писаца, који су се поносили именом Георгија, и који су не мало невоље задали већ великоме Леону Алацију, који је ο њима писао, но дали му и прилике да на њима докаже своју огромну ученост. Пошто су старији историчари, особито од доба хуманизма имали ружну и опасну навику да не цитирају само писце које су директно употребили, него и од ових споменуте, често изгубљене, то се је морала и та могућност држати на уму.
Није се смело, нарочито, заборавити да се код Орбинија цитирају бар два писца за које је скоро сасвим сигурно да њихова дела нису до нас доспела, ако су и они уопште постојали. To cy Михаило Салоњанин (Michael Salonitano) и Валтазар Сплићанин (Baltasar Spalatino или da Spalato), чије се дело и с натписом спомиње „Origine di Spalato". Ми ο њима не знамо до данас ништа осим да нису могли бити тако давни писци као што је Мавро Орбини веровао; ο њима су се, поред других, озбиљно трудили да им уђу у траг Владимир Мажуранић и Фердо Шишић. Из дугачкога списка писаца употребљених тобоже од Maвpa Орбинија и у његову Царству Словена стварно наведених могу се споменути још двојица за којима се без довољно успеха трагало. To cy Карло Вагријски (Carlo Vagriese), кога Владимир Мажуранић и Фердо Шишић нису могли пронаћи, и Петар Ливије Веронски, ради кога су се много трудили Владимир Мажуранић и Јосип Матасовић, па све без успеха. Такви случајеви изазивају бар систематско неповерење према литератури Мавра Орбинија, коју би требало савесно проучити. На овај иачин се је питање ο Георгију Тирцу, или Тирскоме, јако компликовало и поље истраживања се много проширило, мада је тешко било мислити на то да се у овоме случају ради ο изгубљеноме писцу, чијег би дела и књиге и главе биле познате Орбинију или његову извору. Тако су трагања за овим Орбинијевим Георгијем постала врло опширна и јако мучна, али би ипак остала узалудна да моме драгоме пријатељу, скриптору Ватиканске библиотеке, Ћири Ђанелију, није, после дугога тражења, пала на ум одлична мисао да се мане Георгија, мада ra Орбини тако спомиње и у списку литературе и у споменутоме цитату, и да се лати другога дела имена: Тирац или Тирски.
Ту је, наравно, одмах наишао на Виљема Тирскога и брзо се уверио да се и глава и књига, како их наводи Мавро Орбини, заиста тичу помена града Justiniana Prima. Значи, дакле, да је Орбини од Gugliemo направио Giorgio. To је, нажалост, учинио не једанпут; најгоре је што је и у списак литературе међу остале Георгије унео и „Giorgio Tirio". Код Виљема Тирскога је ово место добро познато, и не једанпут спомињано. Али колико је пута и иначе Охрид споменут као Justiniana Primа! Овде је ο њему ово речено: „Quibus (sc. Serbis) subactis et praecipuo eorum principe mancipato, redeunti domino imperatori, post multiplices viarum labores, in provincia Pelagonia, in civitate quae vulgo dicitur Butella, occurimus, juxta illam antiquam et domini felicissimi et invictissimi et prudentis Augusti patriam, domini Justiniani civitatem, videlicet Justinianam Primam, quae vulgo hodie dicitur Acreda; ubi a domino imperatore honorifice suscepti..." (Migne, S, L., CCI, 783). Ha το место je јамачно мислио Мавро Орбини, када је из својих бележака, које су се тицале града Justiniana Prima, тачно исписао (наравно талијански) други део имена пишчева и књигу и главу његова дела a сасвим нетачно навео његово главно име. Да није он упао у сличне погрешке код Призрена, спомињући Минстера и Платину? Колико је, уопште, погрешака ове врсте у његову делу? Научни апарат му је, ван сваке сумње, како се већ по овоме види, био далеко од одличнога стања. Код Никифора Григоре споменуо је Мавро Орбини само другу књигу, где је реч ο Првој Јустинијани, а главу није истакао. To заиста није било ни нужно, пошто се ο овоме знаменитоме граду говори одмах у првој и другој глави друге књиге. Григора ту, с много бола, описује, како се Теодор Ангел, после својих наглих освојења, дао крунисати за цара од свога охридскога архиепископа. Ο његовој архиепископији мислио је да сме овако писати: „πλεῖστοις τε γάρ ἄλλοις αὐτὴν ὁ βασιλεὺς ἐκ παλαιοῦ τετίμηκεν 'Ιουστινιανός, έαυτοῦ γεγονυῖαν πατρίδα, καὶ πρώτην ώνόμασεν Ίουστινιανήν".
(Ed. Bonn., I, 1829, 26). У латинскоме преводу овога места, на који се Мавро Орбини јамачно и ослањао, нашао је да је Охрид добио име Justiniana Prima зато, „quod patria ipsius foret".

Тако је Орбини прогласио цара Јустинијана Словеном што је веровао да се словенским језиком од вајкада говорило у пространим крајевима Илирика, где се је несумњиво родио велики цар у месту које је касније сам назвао Justiniana Prima. За положај тога града оставио је Орбини две могућности — или да је био на месту данашњега Призрена или тамо где је сада Охрид. У обадва случаја било је, по његову схватању, царево словенско парекло ван свакога спора.

Пре него што се растанем с Мавром Орбинијем у своме разлагању да кажем још ово. Цело његово дело бејаше Словенима, где год је међу њих доспело, а Србима нарочито, дуго времена важан извор националиога поноса и моћан потицај на дела достојна великих предака. Али, поједини одељци из њега вршили су, нараано, нарочиту привлачну снагу на читаоце. Па шта се појединим читаоцима чињаше најзнаменитије у Царству Словена Мавра Орбинија? Ради довољно тачнога одговора требало би прегледати маргиналне ноте у што више примерака овога дела и тачно проучити многобројне његове изводе. За живот историје у нашем народу и за развитак идеје ο народности то би било веома важно и поучно. Но ја то не могу овде учинити, али морам, мислим, казати да је некадашњи власник мога примерка Орбинијо осетио као најзнаменитије и најлепше у књизи оно што је извео на претпоследњој празној страни ове књиге. Само четири су ствари такве: Са стр. 175—176 исписао је све што је нашао ο словенству цара Јустинијана и ο његовим великим делима. Забележио је и опис Перашћана са стр. 306—307. Несумњиво дубоко дирнут говором Кнеза Лазара на Косову (стр. 315—317) и говором босанскога посланика пред папом (стр. 372—374), и њих је споменуо. Али највећи део стране испуњава Орбинијево разлагање ο словенству цара Јустинијана и ο његовој величини. Оно га је, нема сумње, испуњавало особитим поносом.

Када је цар Јустинијан био проглашен за Словена, онда је требало учинити само мали корак, па да се прогласи словенском и читава породица из које је потекао. Тај корак је учинио Јаков Лукари, јамачно у исто доба, док је Орбини стварао од Јустинијана Словена. Пошто је он био непажљивији од Мавра Орбинија, то је његов начин, како је он био пословенио целу породицу великога византинскога владара, испао незгодније. Изведен је толико аљкаво и чак у противности са главним извором за Јустинијаново доба, Прокопијем, да је и код недовољно критичких писаца морао често изазивати сумњу. За нас је ипак разлагање Лукаријево веома знаменито, јер је у њему сачувана прва верзија пространије легенде ο словенству читаве династије Аникија. Лукари ју је унео, као што је често чинио, на врло неприличном месту. Ево, шта је он написао ο словенству породице цара Јустинијана: „Selimir dopo questo (come si vede nell' Efemeridi di Doclea) prese per moglie la sorella d' Istok Barone Slauo, il quale haueua per moglie Biglenza sorella di Giustiano e madre di Giustino Imperatori Romani, i quali, com' ho veduto in vn Diadario in Bulgaria, in lingua Slaua sono chiamaii Vprauda, che significa Giustiniano, ò Giustino". Несумљиво бнх погрешио, када не бих овде саопштио и непосредни наставак Лукаријева разлагања, да би се видело у каквој се мутној збирци невероватних вести налази горња његова тврдња. Јер, непосредни наставак причања изгледа овако: „Ма Lech, Cech, е Russo fratelli vterini di Selimir, considerando ch' il paese da loro occupato non era sufficiente à capire tanti popoli, ch' erano cresciuti, & per schifare anco le brighe, & l' uccisioni, che tutta via nasceuano, & si faceuano fra i fratelli per rispetto de' confini si disposero à cercare nuoue habitationi. Et lasciando al fratello la rocca di Psani, posia viciuo al fiume Krupa, confine di Croatia, nell' anno 550. si miisero ad occupare nuoui paesi; & in breue si fecero padroni del paese quasi dishabitato di Seruia, Boemia, Morauia, Sueuia, & Pollonia. Si trasferirono ancora nelle 3. Russie, dou' è l' antica Città di Russea." (ibidem).
Ha овако мало простора неби било лако више сметености сјединити. Но нас се, на овоме месту, тиче само одељак ο словенству породице цара Јустинијана I.
Лукари тврди да је нашао у Дневнику Дукљанском. (Efemeridi di Doclea), το je у Барскоме родослову, како се Селимир оженио сестром Истока, барона словенскога, који је био ожељен Биљенцом, сестром цара Јустинијана и матером цара Јустина. Сродство би изгледало овако:

Семимир ~ ?, сестра Истока * Исток ~ Биљенца, сестра Јустинијанова ~Јустин II

Али у Барскоме родослову нема ни слова ο женидби краља Селимира. Може се, наравно, претпоставити, да је Лукари имао друкчију редакцију Барскога родослова, у којој би стојало ово што он тврди ο женидби Селимировој са сестром Истока, барона словенскога. Таква хипотеза је и постављена. Несумњиво без довољно разлога, када се у њену одбрану истицало, како „иначе не би тај писац могао тврдити, да се Селимир оженио „сестром словенскога кнеза Истока" с позивом на попа Дукљанина". Ho много штај е Лукари тврдио, и с позивањем на изворе и на писце, што није тачно и што није код њих нашао. Зато ја не верујем, да је постојала нека редакција Барскога родослова, у којој би стојало, да је Селимир био ожењен са сестром словенскога барона Истока, мужа Биљенце, сестре цара Јустинијана. Једини ослонац за овакву тврдњу Лукаријеву биће да је чињеница што се ο мужу Вигиланције, сестре цара Јустинијана I и матере Јустина II, не зна онолико колико би се за цaрскога зета и за царскога оца могло очекивати. Треба само видети шта је ο њему могао написати учени Никола Алемани у своме коментару уз Прокопијеву Тајну историју (Ed. Bonn., III, 1838, 416—418), па да се осети како је το погодна лнчност за смела маштања. Ο сестри Јустинијановој Вигиланцији (Βιγλεντία) има вест Прокопије као ο матери Прејекте (Πρεϊέκτα), али оца Прејектина он не спомиње ни на овоме месту (Ed. Bonn. I, 1833, 513; ed. Haury, I, 1905t 530), ни иначе.
Вест о зету Јустинијанову и оцу Јустина II има само Виктор Тоненски у својој Хроници. Она је, наравно, кратка: „Justinus iunior Vigilanliae sororis Justiniani Augusti fiiius, patre Dulcidio natus cum tranquillitate populi maxima imperii sumit sceptra". (Ed. Th. Mommsen: Chronica minora saec. IV, V, VI, VII, Vol. II: Μ G H, A A, XI, II, 1894, 206) Зато ни великоме Диканжу није успело да би што више и поузданије сабрао ο оцу цара Јустина II, кога он, као и толики други, зове Dulcissimus.

Лукари је место Дулцидија испунио Истоком, бароном словенским, чију је сестру удао за Селимира. Да ли је то сам учинио, или је нашао ову измишљотину већ готову, то ја не умем казати. Он се овде позива само на Барски родослов, где то, међутим, не стоји.

Ради друге своје тордње, како су се цареви Јустинијан и Јустин звали Управда, што и значе та имена, позива се Лукари на „vn Diadario in Bulgaria", o коме тврди да га је сам видео; „diadario" није штампарска погрешка место „diario", јер он и иначе пише „diadario"; употребио је, дакле, исту реч као и код Барскога родослова, „Efemeridi di Doclea", тамо латински или талијански а овде грчки.

Заиста није лако рећи, шта је тај Лукаријев Дневник у Бугарској. Ако би се држало само на уму шта је он тврдио ο Истоку, тобоже по Барскоме родослову, онда не би било далеко искушење да се каже, како тај Дневник уопште није постојао, као што нема ни Барскога родослова, у коме се говори ο женидби Селимировој сестром Истоковом. Под Дневником је Лукари јамачно разумевао хронику или, још пре, летопис, а у Бугарској, и иначе, могао је заиста наићи и на једно и на друго. Ο цару Јустинијану I могло би бити речи у словенским преводима византинских хроника, за које ми знамо да су тамо превођене. У њима, истина, у самоме тексту не би могла бити тврдња, да су се цареви Јустинијан и Јустин звали словенски Управда, али да се замислити да би то могао додати словенски преводилац или преписивач.
Добро су нам познати случајеви из словенских превода грчких текстова, по којима би се дало то замислити. Али ништа више него само то. Та могућност је, међутим, слаба подлога и за веру у такво дело, а камо ли за научно уверење. Зато сам ја, засад, склонији веровати да Лукари није нашао у словенски писаноме делу, најпре преводу византинске какве хронике, како су се цареви Јустинијан и Јустин словенски звали Улравда, бар не у старом, автентичном, спису. И овај извор за његову тврдњу биће исто тако непоуздан као и његово уверавање, да је у Барскоме родослову нашао словенскога барона Истока као брата жене краља Селимира. Ο претпостављеноме словенском спису, у коме би се тврдило, како је породица цара Јустиннјана била словенског порекла, биће, уосталом, још речи. Овде је довољно казати да Лукарију несумњиво није услело уверити критичку историографију да би одговорност за Истока, тобожњег зета цара Јустинијана I, и за Управду, тобожње словенско име царева Јустинијана I и Јустина II, збацио са себе на Барски родослов и на Дневннк бугарски. За те тврдње он је засад једини јамац.


III Легенда ο словенскоме пореклу цара Јустинијана расте и пада

Дело Лукаријево написано је светским језиком, талијански, па је његова тврдња ο словенству породице цара Јустинијана могла из њега прећи у светску историчку књижевност. Занимање за великога цара, одувек живо, постајало је све живље и пространије са све јачим неговањем римскога права. Сваки писац коментара уз поједине делове Јустинијанова Корпуса — а њихова множина расла је у безброј — желео је што занимљиво и што ново рећи ο све више поштованоме цару. To не бејаше лако, јер је број извора за цели живот дара Јустинијана мали, а за његову младост премали. Велику радозналост није могао задовољити ни опширни Прокопије, много издаван и толико проучаван да је чак увучен у велике духовне борбе XVI в., које су цепале тадашњи свет. Заиста је чудо што је није могла заситити ни Тајна историја Прокопијева, издана и одлично коментирана од Николе Алеманија 1623 год.
Мишљеља савременика ο овоме издању била су веома различита што се тиче историчке вредности самога дела, док се је ученост Алеманијева скоро једнодушно хвалила, како је и заслуживала Он је много боље пролазио него ли од њега издани писац, ο чијој се, дотле неизданој, књизи писало чак да би било боље, кад би остала за сва времена неиздана. Прокопију је приписивана „heroica malignitas", и није најгоре што је ο овом његовом делу речено, да је у њему "insolentiae plus nimio". Било их је који су желели углед Прокопијев на тај начин спасти што су тврдили да Тајна историја уопште није његов спис него подметнут му. Али, пошто је то било тешко доказати, онда се, не с много љубазности, писало да је Прокопије остала своја дела састављао за здраве памети, „sanae adhuc mentis", а Тајну историју, „cum insanis & furore erat correptus". Није чудо што је Прокопије због овога свога списа проглашен и бичем Јустинијановим, „Justinianomastix".

Овде није прилика да опширно разлажем ο одјеку првога издања, и потоњих, Прокопијеве Тајне историје, али сам њену занимљиву појаву морао бар толико додирнути, да би се разумело, колико је нестрпљиво дочекано и како је много и страсно читано Алеманијево издање Тајне историје. Јер, ο томе нема никакве сумње, да су се и онда, као и увек, највише читале књиге, којима је успело изазвати велика размимоилажења у оцени њихове вредности. Можда су највише постигли, да се Прокопијева Тајна историја страсно чита, баш они који су је највише осуђивали и жалили што је уопште изашла.

У свој учени коментар уз књигу која је као мало која усталасала не само уске кругове историчара, него и простране редове богослова и правника, унео је Н. Алемани легенду ο словенском пореклу цара Јустинијана. Она је необичност у многоме загонетне цареве личности могла само још повисити. Но ученоме издавачу јамачно није било стало до ове врсте јевтиних литерарних ефеката. Он је искрено веровао у оно што је писао, да је цар Јустинијан био заиста словенскога порекла. Своје уверење он је ослањао на спис Теофила опата „Justiniani vita", a не на дела Мавра Орбинија и Јакова Лукарија. Ο Теофилу је веровао да је био васпитач цара Јустинијана, па зато није чудо што се за њим повео.

Н. Алемани је преузео из Теофилова списа ове најважније тврдње ο цару Јустинијану: Јустинијана су његови земљаци звали Управда, a то значи права правичност. („Sic Justinianus a suis gentilibus Uprauda, hoc est, recta iustitia, dictus est". Procopius, Ed. Bonn., Ill, 1838, 355—356, yпop. и 418). Јустинијанову сестру Биљеницу прозвали су Латини, ослањајући се на сличност звука, Вигиланцијом („Biglenizam, Ju-stiniani sororem, Vigilantiam Latini vocis similitudinem secuti dixerunt." Ibidem). Биљеница, сестра Јустинова, мати цара Јустинијана, ο којој пише Прокопије двапут, изврнувши име („Bigleniza soror Justini, mater Justiniani imperatoris, de qua hic Procopius nomine dissimulato.. ", ibidem, 418); на другоме месту каже за Вигиланцију, сестру Јустинијанову, матер Јустина II, да јој име долази можда од илирскога (словенскога) имена Биљеница („fortasse ex Illyrico nomine Bigleniza". Ibidem), Ο оцу Јустинијана I написао је ово: Сабатије, отац Јустинијанов, чије име двапут читамо, једанпут овде код Прокопија, а други пут код Теофана... назван је од Илира (Словена) и Исток. („Sabatius, Justiniani pater, cuius nomen bis legimus, semel hic apud Procopium: iterum apud Theophanem... Istokus etiam appellatus est ab Illyriensibus". Ibidem). Овде су, наравно, поређана из Алеманијева коментара само она места из којих би излазило да је породица цара Јустинијана I била словенског порекла. Породичне везе у њој он овако претставља:
Jустин I       Биљеница ~ Исток

        Управда Биљеница

I

Јустин II

To није иста генеалогија као код Лукарија, где је Исток не отац Јустинијана I, као овде, него муж његове сестре Биљенице. Нипошто се не сме ни то превидети, да Алемани зове Управдом само Јустинијана I, док из Лукарија излази да би се тако могао звати и Јустин. У светску историографију ушла је генеалогија пословењених Аникија овако како ју је саставио Алемани. Лукаријев родослов може бити да је понегде прегледан, али велико пространство није постигао. Њега је у великом ученоме свету потпуно потиснуо високи научни авторитет Николе Алеманија, и Лукари је дочекао да се његова генеалогија Аникија стварно ископа из таме заборава тек седамдесегих година XIX в., када се у науци почело сахрањивати веровање у словенско порекло цара Јустинијана 1. Дотле је главни јамац за словенсгво великога византинскога цара био Алемани. И то јединствено цењен јамац. За њим су се поводиле легије писаца, које су се или опширно бавиле царем Јустинијаном I и његовим добом или гa само узгред сломињале.

Била би заиста смешна и дангубна доктринарност, ако бих и покушао овде нанизати све писце који су приказивали цара Јустинијана као Словена. У таквим тежњама је потпуност и сврха и смисао. A y овом случају би било смешно на њу и помислити. Већ је број историчара који су писали ο великоме цару огроман, а када се њима додаду још правници и богослови, онда постаје непрегледан. Зато би се могао дати само случајан низ крупнијих и ситнијих имена, који не би оставио тачан утисак ο множини и важности писаца за које је цар Јустинијан био Словен; такав списак је саставио Џ. Брајс и, држећи се њега, Ф. Шишић. Место дужег, али ипак сличнога, списка ја ћy упозорити, мислим с више успеха, на ову чињеницу. Није одвише дуго што је Р. Кантарела издао једну грчку песму ο Велизару и у додатку покушао сабрати све обраде величанствене легенде ο славном војсковођи.
У свима њима је, наравно, реч и ο цару Јустинијану. И осим њих још на безброј других места. Ипак је Кантарелин преглед добра испомоћ за библиографију радова — особито старијих — и ο цару Јустинијану. У његову списку има двестаседам дела, а тај ,би се број дао врло лако више него подвостручити, када би се хтела изређати сва важнија дела у којима има помена ο знаменитоме византинскоме цару. Стога ја нећу ређати имена писаца и натписе књига и расправа у којима је цар Јустинијан с пуном, често с дирљиво поносном, вером приказан као Словен. Биће, држим, довољно поучно да истакнем, како су за Алеманијем пошли и истицали словенство цара Јустинијана и највећи мећу великим несловенским историчарима: Гибон, Ранке и Рамбо.

Зато, збиља, није чудо што је вера у словенско порекло цара Јустинијана била једно време општа, мада је она основана на врло слабим и лабавим темељима, како се већ пo моме досадашњем разлагању може слутити и како ће се из даљега расправљања тачно и поуздано увидети.

Ко је први почео сумњати у словенство великога византинскога цара? С пуном сигурношћу το није могуће pећи. Може бити да су први почели нападати словенство цара Јустинијана они који су га желели начинити чланом свога народа. Ако би могао бити Словен, зашто не би могао бити, н. пр., Герман? Такав покушај је заиста и учињен да се то докаже. Историчка критика, како је добро познато, вежба се у својим почецима само на туђим историјама. У њима осећа много лакше и много дубље историјске немогућности неголи у прошлости свога народа. Није, мислим, потребно ни истицати да се историчка критика вежба у својој оштроумности, често пакосној, нарочито на историјама недрагих народа. Туђа слава, особито словенска, многима не да спавати. Зато се ја никако не смем упуштити у то да баш с с пуном сигурношћу утврдим, кад и где су се јавили први знаци сумње у словенство цара Јустинијана.

У поузданим и трезвено написаним научним делима, н. пр. код Г. Крека, Л. Нидерлеа и К. Миленхофа, где је реч ο палој вери у словенско порекло знаменитога византинскога владара, тврди се да су систематску, бар донекле научно образложену, сумњу у словенство цара Јустинијана први изразили Р. Реслер и В. Томашек. Р. Реслер је пошао од тврдње коју је нашао у старијој литератури често споменуту — па сам је ради тога и ја истакао —, како је име Јустинијан изведено од имена Јустин због гога што је цар Јустин адоптирао свога сестрића. To га је одвело схватању да Јустинијан уопште није превод имена Управда, како се дотле мислило. Он је веровао да зна толико словенски да сме рећи, како име Управда никако и не значи Justinus или Justinianus.
За њега су и цар Јустин н његов сестрић с целом њиховом породицом Трачани, којих имена потврђују да се је изнад пространога илирскога и трачкога становништва, на њихову полуострву, тада налазио танак слој већ романизираних домородаца, који су носили делом домаћа а делом латинска имена. To је све што је Реслер имао рећи против словенског порекла цара Јустина и Јустинијана. Довољно оштроумно и, углавном, умесно.

За разлагање бистроумнога и ученога В. Томашека не може се рећи да је израсло само из научнога убеђења, као што је, изгледа, Реслерово. Он је у два маха писао ο словенству цара Јустинијана. Први пут се бавио њиме у својим, иначе одличним, Мисцелама из старе географије. С много жустрине oн је овде назвао веру у словенство византинскога великога цара распрострањеним догматом, коме се не може веровати. Најстарији му је извор за њ Ј. Лукари, али он у његову вест не верује. За њега она, можда, потиче из каквога словенскога хроничара, али нема више вредности него бенетања ο пореклу Стефана Немање од породице цара Константина Великога. Томашеку су цареви Јустин и Јустинијан романизирани Дарданци, никакви Словени. To je рекао веома оштро. Други пут је приступио В. Томашек овоме знаменитоме питању у својој, иначе врло ученој, оцени Јиречекове одличне књиге у којој је први пут научно обрадио, модерним критичким начином, целу бугарску прошлост. У разлагање важнога проблема ушао је овде с опором иронијом
на П. Ј. Шафарика, ο коме је, чини се, хтео рећи као да он каже да је сам видео Теофила, који тврди да су се Јустин и Јустинијан звали Управда, а Јустинијанов отац Исток. To, међутим, Шафарик нигде не тврди. И даље је Томашек нападао Шафарика, као да је он само мало изменио Лукаријеву генеалогију цара Јустинијана, пa је онда себи присвојио. Све το није истина, и врло је жалосно што се учени Томашек служио оваквим средствима да оцрни Шафарика. Он — јасно се види — није желео видети цара Јустинијана међу Словенима, где је, међутим, и његова колевка била, па га је добрим делом и због тога гурнуо чак Албанцима; узгред је хтео Словенима, који су онда можда били на то осетљиви, задати још један ударац — рећи им, како је немачка наука утврдила, да пре краја VI в, њихових сталних насеља није било на данашњем Балканском полуострву; у томе је, у најмању руку, много претеривао. Главна заслуга Томашекова ипак остаје, што је он први у модерној науци истакао, како се већ код Лукарија налази тврдња ο словенству династије Аникија, а не тек код Алеманија, у чији је изврр изјавио оштру сумњу.

Тачно је, дакле, да су Реслер и Томашек с научним доказима први пољуљали веру у словенско порекло цара Јустинијана. Али се одмах мора додати да су они први то јавно урадили. Давно пре њих изјавио је своје неверовање у словенство знаменитога византинскога цара велики слависта Јосиф Добровски. Њега је повукао за језик Вартоломеј Копитар, када је у своје велико писмо, састављано од 20— 24 нов. 1809, унео белешку, у којој му бејаше главно да каже, како је Словена било на данашњем Балканском полуострву и пре сеобе Срба, пошто је цела породица цара Јустинијана словенска: „11) Kais. Justinians Familie war ganz Slawisch: ecce slovenos, adhuc sine Serbis, in dextra ripa Danubii. Gibbon vergleicht Upravda mit Upright! — Belisar klingt auch Slawisch. Cfr. Добровски му је одговорио на саму Нову годину 1810, да је цар Јустинијан само рођен у Илирији. Све тврдње ο његову словенском пореклу он је сматрао — самим играчкама и недоказаним претпоставкама: „1) Kaiser Justinian war in Illyrien geboren, Ich konnte Ihnen eine Dissert, vorzeigen, wo behauptet wird, er sey ein Slawe — lauter Spielereyen und unerwiesene Satze. Belisarius klingt wie carpentarius etc. ergo —” Cfr. Оваквим својим схватањем није разуверио иначе тако оштроумнога и сумњичавога словеначкога слависту. Њему су требали Словени на Балканскоме полуострву пре сеобе Срба и Хрвата, да би тако могао бранити тезу ο српскохрватском клину, па је зато пристајао уз мишљење ο словенству цара Јустинијана. Ишао је још и даље и пребацивао Добровском хиперкритичност, мада се она с више права (али у другим питањима) могла њему замерити. Добровски се већ био свикао на овакве испаде жучнога Копитара, па је мирно остао при своме уверењу —да нико озбиљан не може сматрати цара Јустинијана Словеном: „6. 7. Wie können im Ernste glauben, dass Justinian ein Slawe war. Ludwig, wenn ich nicht irte, gab eine Dissert, heraus, worin er beweisen will, dass K. Justin, ein Deutscher war; Sabatius, Bigleniza, Uprawda erklärt er aus dem Deutschen. Nun kam ein Unger, und bewies, dass diese Wörter aus dem Slaw, zu erklären sind. Ergo Just, fuit Slauus. Q. E. D. Ist Uprawda nicht nach Justitia (prawda) gebildet. Bigleniza aus Vigilantia." Cfr.

Ове трезвене и дубоке мисли Јосифа Добровскота остале су, међутим, затрпане у преписци Вартоломеја Копитара све до 1885 године. Дотле се наука није могла њима користити. Две године пре тога пронађена је још много поузданија светлосt за овај цели мучни проблем, када је откривен извор из кога је Никола Алемани црпао своје знаwе ο словенству цара Јустинијана и његове породице.

Као и толики други, који су се бавили животом и радом цара Јустинијана, трагао је и Јаков Брајс (James Вгусе) за списом опата Теофила, који спомиње Никола Алемани као свој главни извор за младост Јустинијанову. Исто тако као и многи пре његa, бацио се био и он на Ватиканску библиотеку, где је Алемани радио као скриптор, па се могло слутити да Теофилов рукопис мора бити у њој; често су мало неопрезнији писци изрично тврдили да је знаменити рукописни састав заиста у папинској књижници. Али он није био тамо. Испитујући научне и остале везе Алеманија, дошао је Брајс на мисао да потражи Теофилов спис и у библиотеци породице Барберини, с којом је Алемани био у пријатељским везама. Тамо га је брзо и лако нашао, 1883 год., међу папирима Јосифа Марије Суареза (Suares, Suarez), пријатеља Николе Алеманија.

Овај састав написан је почетком XVII в. на три стране од којих су скоро две латински извод из тобожњега словенскога састава опата Теофила, васпитача цара Јустинијана, а крај друге стране и трећа примедбе Ивана Томка Марнавића уз латински текст. За цели састав било је веома лако утврдити да је он био једини извор Николи Алеманију за све његове тврдње ο словенству цара Јустинијана и његове породице; цитат Алеманијев који се тиче Теодорине удаје за Јустинијана преписан је од речи до речи, само што су имена Божидара и Врагидара преведена као „Theodora" и „Daemonodora".
Џ. Брајс, невешт словенским језицима и неупућен, чини се, довољно у читање старијих текстова, јако се намучио око овога списа и око његова тумачења; много су му помагали у послу А. Џ. Евенс (Evans) и К. Јиречек. Тек четири године после свога открића објавио је он у исто време енглески и талијански расправу ο своме великоме проналаску и издао толико тражени спис; ја сам употребио талијанско издање студије: Вгусе Giacomo, La „Vita Justiniani" di Teofilo Abbate (Nel codice Barberiano XXXVIII, 49), Archivio della R. Societa Romana di Storia Patria, X, 1887, 139-171.

Његово издање списа Justiniani vita није без замерке. О Марнавићу није умео Брајс ни оно рећи својим читаоцима што се већ онда поуздано знало. Много је жалио што му нико није знао ништа сигурно рећи ο Марнавићеву спису De Illyrico, caesaribusque lllyricis, осим што су му наговештавали да је доспео и Будимпешту. Он се осећао у своме читавоме разлагању — свуда више упућен на друге него на своје знање — јако несигуран, па је поверовао да би му тек ово Марнавићево дело унело пуну светлост у цело мрачно питање ο саставу Justiniani vita. Иако је Брајс био довољно обавештен ο Марнавићу као опасном фалзификатору, ипак је писао ο њему врло опрезно и јако отмено. Слутио је — с довољно разлога — да је, можда, цели овај његов састав настао као одговор на низ питања постављених Марнавићу, као земљаку цара Јустинијана, од самога Алеманија. Веровао је да спис није фалзификован ради разлога личне природе. Учени део разлагања Брајсова ο немогућности већине тврдњи у спису Justiniani vita није ни потпун, ни без замерке, али претставља — особито за писца невешта словенским језицима — ипак један поштен научни напор. Није чак ни без лепих успеха. За словенска имена у овоме саставу морао се Брајс сасвим ослонити на К. Јиречека. У испитивању извора за Justiniani vita он није ишао ни далеко ни дубоко; цитати из страних дела су у талијанском издању расправе очајно рђави, пуни врло немилих погрешака, како сам већ имао прилике на једном примеру утврдити. Резултате свога истражирања свео је Џемс Брајс у неколико тачака, у којима је ово тврдио: Нађени спис Justiniani vita yпoтребио је Алемани.
To je извод из дела ο цару Јустинијану и црквама од њега подигнутим. Написао га је Иван Томко Марнавић (ваљда пре 1621. год.). Оригинални словенски Живот цара Јустинијана у Светој Гори није ни постојао, али Марнавић је сам веровао да јесте. Писца списа Justiniani vita Богомила није никада ни било. Jusiiniani vita је у вези с легендом ο Домнију, епископу Сардике. Тврдње састава Justiniani vita не смеју се сматрати за историјске чињенице. Иначе је Брајс искрено веровао да су постојале словенске легенде ο цару Јустинијану, налик онима у Барскоме родослову и сличнима, „che l'ignoranza del linguaggio tien chiusi allo studioso occidentale" (171). За њега је Jusiiniani vita била сведочанство, како је цар Јустинијан био „un егое leggendario delle stirpi slave". To je, мислио је у својој скромности, једини позитивни резултат његових научних напора, док су сви остали негативни. Па и у томе је Џемс Брајс само толико имао право, што је цар "Јустинијан више постао словенска легендгрна личност тек од почетка XVII в. него што је дотле био, ако је уопште и био.

Студија Брајсова и његово издање списа Justiniani vila једва су дочекани у ученоме свету, особито међу Словенима задахнутим антиромантичким духом. Али свестрани одјек овога открића у науци, чак, ни међу самима Словенима, није могуће овде пратити. Морам ипак споменути, да се је Ватрослав Јагић пожурио да каже филолошко мишљење ο Justiniani vita: Jagić V., Neuentdeckte Quelle der Fabel von Istok, Upravda u. a., Archiv fur Slav. Phil,, XI, 1888, 300—304. У своме главноме разлагању, које се тиче нарочито имена Управда, није био cpeћнe руке, као што ће се то касније видети. Суд историчара, вештога византинској и словенској прошлости, ο целоме проблему израдио je y врло савесној расправи Α., Васиљев; Васильевъ Α., Вопросъ ο славянскомъ происхожденіи Юстиніана, Византійскій временникъ, I, 1894, 469—492. Слаба страна ове студије јесте у недовољно тачном и јасном разлагању ο Ивану Томку Марнавићу, писцу састава Justiniani vita. Овај недостатак је, углавном, отклонио Ф. Шишић, који је, највише на основу Брајса и Васиљева, написао већ споменуту расправу: Šišić F., Kako je vizantinski car Justinijan postao Slaven. (Ivan Tomko Mrnavić), Preštampano iz „Nastavnoga vjesnika" knj. IX. sv. 2., 3 i 4., 1901.
За самосталношћу тежио je Шишић нарочито у своме разлагању ο Марнавићу. Иначе му је била главна сврха да нашем свету саопшти стране научне резултате ο спису Justiniani vita.

Наука је, како сам, уздам се, довољно убедљиво разложио, учинила досад веома много напора да би разбила легенду ο словенском пореклу цара Јустинијана. Но успех није потпун. Јован Рајић је мислио да сме само ο својим Словенима ову истину написати: „Весма бо трудно Славянъ отъ заматорҍлыхъ. мнҍній отвратити". (I, 1794, 137). Али то важи за све народе, за старије још више него за млађе. Историчка неистина лако продре у науку, особито ако је ласкава народном поносу и зато читаоцима драга, али из ње ју је веома мучно изагнати. Борба против словенског порекла цара Јустинијана почела је јавно и жестоко, можда из ненаучних, према Словенима непријатељских, разлога још седамдесетих година XIX в., настављена je, y идућем деценију и касније, само из научних сврха да би споро и тешко пољуљала веру у, многима драгу, мисао, како је велики византински цар био словенскога порекла.

Данас се јавља цар Јустинијан као Словен код необавештених историчара, заосталих у ранијим развојним периодима историографије, и код веома страсних љубитеља давнашњих звучних фраза реторске историографије, који покушавају већ мртав начин писања и схватања историје васкрснути са својом звучном дикцијом и с каламљењем модерних, или, још боље, модних флоскула на већ суху грану давно преживелог историчкога схватања. Тако je y театрално сјајном словенском руху прошетао цар Јустинијан још недавно пред светском читалачком публиком, као прави Словен, с типично словенским особинама. Страна научна критика, очевидно изненађена овом појавом на историчкој сцени, могла би поверовати да је овакво научно схватање карактеркстично за нас. He, το је изузетан случај, сасвим своје врсте. Писац је склон звучним речима и бујним фразама, па се није могао одрећи згодне прилике да ради цара Јустинијана напише низ сјајних реченица, којима је наменио свечан и дубок ефекат.
Но оне ћe га тешко постићи, јер данашњи читаоци, оружани критичком духом, oceћаjy из овакве свечане дикције само театралну позу. Њом се цар Јустинијан као Словен неће више васкрснути. Сав труд око тога посла је узалудан. И непотребан. Но извесна дирљивост не може се, наравно, ни оваквим покушајима одрећи, ако би били искрени.

Зато је врло потребно сасвим начисто извести читаво питање ο путевима којима је цар Јустинијан уведен у словенски свет. Јер, догод се то не учини, јављаће се случајеви да се велики цар прогласи Словеном. Ο њима говори и најбољи познавалац цара Јустинијана и његова доба, Ш. Дил, у последњем делу, где је обновио своје научне напоре, којима је започео свој сјајни научни успон. Легенде ове ,врсте заиста је теже него ишта искоренити у науци и од ње зависној популарној књижевности. Најопаснија је за њихово дубоко корење оштра светлост историчке критике. Но до њих је у множини прилика скоро немогуће доспети. Овде то није случај. Код словенства цара Јустинијана да се — истина, с много напора — у легендарном ткиву сваки конац пратити. To спада међу најпривлачније научне послове.

IV Прва верзија Живота цара Јустинијана од ИванаТомка Марнавића

Опширнији Живот цара Јустинијана први је међу Јужним Словенима написао Иван Томко Марнавић.
Још веома млад, када је једва навршио двадесетчетврту годину живота, он је 1603. год. започео велико дело „Ioannis Тоmсо Marnavich Bosnensis Canonici Sicensis Archidiaconi et Canonici Zagrabiensis De Illyrico, Caesaribusque Illyricis Dialogorum Libri Septem". Завршио га je, како стоји на крају рукописа, у Шибенику 1607. год. Живот цара Јустинијана, с натписом „Justinianus", јесте на л. 225 r. — 229 ν. To je, дакле, довољно оппшран састав. За њ се давно знало, и он је чак и описан, али му се једно време био потпуно изгубио траг. Cfr. Зато се много жалило што је овај рукопис „изгубљен", када се почело на сигурнијој основи расправљати ο односу Ивана Томка Марнавића према тврдњама ο словенском пореклу цара Јустинијана. Рукопис, међутим, није нестао без трага, него га је продао Земаљском музеју за Босну и Херцеговину Ј. Ђелчић, где сам га, трагајући за Марнавићевим делима, пронашао. Много сам му се обрадовао, јер je y науци створено мишљење, као да ћe се тек с овим рукописом моћи потпуно решити улога Ивана Томка Марнавића при постанку друге верзије Живота цара Јустинијана, настале несумњиво после ове. Његова важност за решавање споменутога патања несумњиво је веома велика већ због тога што је ово дело јамачно Марнавићев састав, док за другу верзију Живота цара Јустинијана то ипак треба тек доказати. Ово је било, углавном, и досад познато, али није се никако знало да у овоме раду има још веома важних елемената за утврђивање односа Ивана Томка Марнавића према знаменитоме научноме питању о пореклу цара Јустинијана.

Када сам прегледао Марнавићев састав ο Јустинијану, дао сам прво фотографирати оне листове који имају на рубу касније примедбе, већ на први поглед веома важне, a ποτοм и остале. Пошто је Иван Томко Марнавић добро познат због свога нелепога начина научнога рада, το се је могло помишљати да се je oн и овде бар много ослањао на друге, н. пр. на Јована Куспинијана (Spiessheimer), чије је славно дело „De caesaribus atque imperatoribus Romanis" (натпис није y свима издањима једнак) први пут изашло 1540 год. Тамо су описи живота римских царева отприлике исто онако опширни као у Марнавићеву делу, а и начин научне обраде углавном је исти.
Ја сам, заиста, пажљиво упоредио Куспинијанова и Марнавићева Јустинијана, али сам се лако уверио да између њих нема веза које би упућивале на Марнавићеве позајмице. Није, уосталом, Куспинијан једини саставио низ Живота римских царева. Угледајући се на позне римске историчаре, написале су хуманисте — у своме култу великих људи класичнога доба — читаву поворку сличних дела. И Марнавић је јамачно бар понека од њих знао, али он се, као црквени човек, одлучио да овде пође нарочитим путем. Започео је свој Живот цара Јустинијана веома учено, чак можда и самосталније него што је у својим делима редовно чинио. Није сасвим невероватно да је бар за почетак описа царева живота правио и самосталне студије. Ако би их чинио, дубоке и дугога даха не бејаху.
Почетак Живота цара Јустинијана од Ивана Томка Марнавића толико је важан и занимљив да га морам овде саопштити. Сва његова знаменитост за решавање улоге Марнавићеве у питању ο словенском пореклу великога византинскога владара и јесте, изгледа, највише у почетку самога овога састава:
„Flavius Valerius Justinianus natus est in Illyrico teste Procopio in civitaie Bederina (nunc Prisriem) teste Agatia vetusto nomine, quam postea Justinianeam dictam eximie exornauit Justinianus. Patris nostrae gentis hominis Bulgaricum quodam opusculiim Istok dictum asserit quem etiam nobilem inter suos et Principem virum testabatur. Mater Justini soror fuit, qui nepoti ingenue educando non defuit, licet enim genere quo vidimus prodijsset, quia tamen antequam Principatum capesseret ordines ductauit et Praetorianis praefuit, Justinianum ut filium commode edbcauit. quem ad Imperium assumptus Caesarem designauit, postremo vero Principatus et Imperii аnno, renati salubriter orbis vigesimo septimo supra quingentesimum Regiae Vrbis conditae centesimo nonagesimo septimo, Kalendis Aprilis, quadraginta quinque annis natum successorem sibi destinauit.
cum sex ante annis Consulatum gessisset in quo teste Marcellino ducenta octoginta octo solidorum sestertia in populum, inque varia spectaculorum genera distribute sunt; viginti praeterea Leones, triginta Pardi, cum alijs innumerabilibus feris exhibiti. Justinianus igitur statim atque ad Imperium evectus est, Cedreni testimonio cuncta bona sua auae hactenus posederat summa pietate ecclesijs Sanctorum Sergij et Bacchi quas impense colebat elargitus est. Mox Evagrio teste: Justino ut in Imperio, ita quoque in pietate successor, episcopis qui Calcedone convenerant, et decretis ab illis editis
constantissime adhesit licet Theodora conjux occulte implicaretur erroribus. Ipso primo Dominationis Augustae anno ut Baronius ex nouella ejusdem et Procopio colligit: Justinianus liberationem occidentalis Imperij quod a Gothis et Vandalis erat occupatum, mente concipiens, et Monarchiam meditans ad diuinum patrocinium impetrandum..."
Emendanda omnia ejus puertitiae, et adolescentiae juxta fragmentum apud nos existens.

Иван Томко Марнавић започео је своје разлагање о Јустинијану с најбољим извором за његово доба, с Прокопијем. Али он не вели тако изрично, као што Марнавић тврди, да је велики цар рођен у Илирику. Но, ако га је хтео уврстити међу славне илирске цареве, онда је морао истаћи да се је родио у Илирику. Вешт у збуњивању, Марнавић је знао да утисци читања много зависе од почетка разлагања, пa се одмах после Прокопија позвао на Агатију. Засипао је своје читаоце цитатима. Име домовине Јустинијанове, по Агатији, Βεδερίανα, исписао је „Bederina". Тако је звук овога имена био још већма подешен према речи Призрен, за који је он у ноти са стране додао да је стара Βεδερίανα и каснија Justiniana Prima. У своме трећем цитату позвао се Марнавић на „Bulgaricum quodam opusculum". Ty почињу не мале тешкоће. По томе словенском делцу био би отац Јустинијанов Исток, кога Марнавић истиче као Словена, човека „nostrae gentis", и отмену поглавицу, „nobilem inter suos et Principem". Код овога имена и код ових ознака
мора се, наравно, одмах помислити на Лукарија, по коме је Исток био Јустинијану не отац, него зет, муж његове сестре Биљенце. У томе се Лукари и Марнавић не слажу, док Лукаријева ознака Истока као „Barone Slauo" и Марнавићево називање Истока „nobilem inter suos et Principem" излазе углавном на исто. Ни извор обадва писца није с много разлике означен — Лукари гa спомиње као „un Diadario in Bulgaria", a Марнавић као „Bulgaricum quodam opusculum". Најлакше би било претпоставити да је Марнавић прегледао ову своју вест из Лукарија и да ју је, по свом начину рада, изменио, правећи од зета Јустинијанова Истока, како га је тамо нашао, његова оца. Против ове претпоставке говорила би, пре свега, година почетка Марнавићева рада, 1603, јер је Лукари изишао тек 1605. Али та се сметња да врло лако отстранити, јер Марнавић сам тврди да је радио око свога дела до 1607 год. Тако је до Јустинијана могао доспети тек 1605 год., када је изишло Лукаријево дело, и његову још свежу вест ο словенству породице цара Јустинијана унети у његов животопис. Што је при томе изменио Лукарија, томе се ја заиста не могу чудити, пошто сам морао и сам написати, како су се туђе тврдње под Марнавићевим пером лако измењивале. Beћa је неприлика с питањем, које се мора поставити: Зашто Марнавић није изрично пословенио, по Лукарију, ако га је већ тада знао, и Јустинијана, него само његова оца? На овакво питање није могуће дати одговор који би и све читаоце и мене задовољио. У тајне научног и књижевног стварања није уопште лако продрети, нарочито код писца Марнавићеве врсте. He смем оставити неспоменуту и ову могућност: Можда Марнавић, док је писао свог Јустинијана, није имао у рукама Лукарија, него неки, нама непознат, састав који би био и Лукаријев и његов извор, a у њему би био само Исток споменут, било кaо отац било као зет, по сестри, цара Јустинијана.
Теоретски је, наравио, и то могуће, но ја сам склон веровати, да је Марнавићев извор био на овоме месту Лукари, из кога је вест ο Истоку узео и изменио, а ону ο Управди изоставио, или што јој још није веровао, или што ју је намеравао проширити и друкчије обрадити, док се боље обавести ο кругу лица око цара Јустинијана. Тако, засад, мислим.

Што Иван Томко Марнавић није на овоме месту споменуо Лукарија као свој извор, ако га је збиља употребио, томе се не треба много чудити. Он је желео, бар на почетку, оставити код својих читалаца утисак, да је сишао до савремених или бар древних извора, до Прокопија и Агатије код Грка, а код Словена до „Bulgaricum quodam opusculum". Уствари је он највише држао пред собом недавно изишло грандиозно дело Цезара Баронија Црквене летописе, уколико су били обрађени. Пустио се да га оно води и из њега је преписивао и изводио разлагања ο цару Јустину I и Јустинијану I, наравно на свој начин — мешајући малобројне од других утврђене чињенице с многобројним својим измишљотинама.

У своме даљем разлагању живота Јустинијанова ослонио се Марнавић, иако то овде не каже, сасвим на Баронија. Ево како:

Марнавић:

„... antequam (sc. Justinus) Principatum capesseret ordines ductauit et Praetorianis praefuit." f. 225, r.

Бароније:

„ ... primos duxisset ordines (sc. Justinus), Praetorianorum praefecturam accepit..." T., VII, 1603, 2.

И даље je прегледао Баронија у одељку који изгледа веома учен:

Марнавић:
,, ... quem (sc. Justinianum) ad Imperium assumptus Caesarem designauit, postremo vero Principatus et Imperii anno, renati salubriter Orbis vigesimo septimo supra quingentesimum, Regiae Vrbis conditae centesimo nonagesimo septimo, Kalendis Aprilis, quadraginta quinque annis natum successorem sibi destinauit." f. 225, r.

Бароније:

„Quingentesimus vigesimus septimus Christi annus...quo Justinus morbo senioque gruatus Justinianum delegit Imperij successorem... eumdem (sc. senatores) ex Caesare dicunt Augustum ipsis Kal. Aprilis... regiae vrbis conditae centesimo nonagesimo septimo... (Jusiinianus) annos quadragintaquinque natus eo tempore". T., VII, 1603, 124— 125.

Бароније ce y самоме почетку свога разлагања о цару Јустинијану позвао на Марцелина Комеса. Тако је упозорио и Марнавића на њега, пa је и он преузео из њега један део разлагања ο великоме цару, који, истина, у овако маломе саставу није нимало на месту, као што је разумљив у опширноме разлагању Баронијеву, али је могао бити драг Марнавићу, чија је машта тежила за грандиозним, а и читаоцима, које су занимале овако чудне ствари:

Марнавић:

„...cum (sc. Justinianus) sex ante annis Consulatum gessisset in quo teste Marcellino ducenta octoginta octo Solidorum Sestertia in populum, inque varia spectaculorum genera distributa sunt; viginti praeterea Leones, triginta Pardi, cum alijs innumerabilibus feris exhibiti." f. 225, r.

Марцелин Комес:

„Famosissimum hunc consulatum Justinianus consul omnium Orientalium consulum profecto munificentior his liberalitatibus edidit. nam ducenta octoginta octo milia solidorum in populum inque spectacula sive in spectaculorum machinam distributa, viginti leones, triginta pardos exceptis aliis feris in amphitheatro simul exhibuit." Μ G H, A A, XI, 1894, 101-102.

Може бити, уосталом, да Марнавић није овде сам ни погледао Марцелина, него да је цело ово место прегледао из Баронија (Ibidem, 71). И то је вероватније, јер је такав његов начин рада.
Исто тако тешко да је сам и завирио у Кедрина, кога одмах даље наводи, него је и тај цитат прегледао из Баронија:

Марнавић:
„Cedreni testimonio cuncta bona sua quae hactenus possiderat summa pietate ecclesijs Sanctorum Sergij et Bacchi quas impense colebat elargitus est." f. 225, r.

Бароније:
„His addit in Annalibus Cedrenus, ipsum, simulac Imperator creatus est, cuncta bona sua, quae hactenus possedisset, ecclesijs donasse sanctorum Apostolorum, necnon sanctorum martyrum Sergij et Bacchi, quos colebat." T. VII, 1603, 125.

За један мали цитат из Евагрија, кога, наравно, Бароније иначе често наводи, нисам сигуран да ли га је Иван Томко Марнавић сам нашао (што не би било тешко) или је и њега преузео из Баронија:

Марнавић:
„Мох Evagrio teste: Justino ut in Imperio, ita quoque in pietate successor, episcopis qui Calcedone convenerant, et decretis ab illis editis constantissime adhesit licet Theodora conjux occulte implicaretur erroribus." f. 225, r.

Евагрије:
„Et Justinianus quidem, eos qui Chalcedonensi synodo convenerant, et quaecunque ab illis fuerant exposita, acriter defendebat. Ejus vero conjux Theodora ab illorum partibus stabat qui unam in Christo naturam assererent: sive quod ipsi revera ita sentiebant."
Migne, S. G., 86, II, 2719.

Ако је довде Марнавић показао бар мало, мало самосталности, даље се је потпуно држао Баронија у читавоме разлагању ο цару Јустинијану, чији је живот описивао. Он је то и сам, донекле бар, наговестио:

Марнавић:
„Ipso primo Dominationis Augustae anno ut Baronis ех nouella ejusdem et Procopio colligit: Justinianus liberationem occidentalis Imperij quod a Gothis et Vandalis erat occupatum, mente concipiens, et monarchiam meditans ad divinum patrocinium impetrandum..." f. 225, r.

Бароније:
„Magnam ex his de diuino patrocinio Justinianus Imperator conciliauit sibi fiduciam..." Ca стране стоји: „Justinian. magna concipit animo," Даље пише: ,,... summa rerum potitus, haud parua vel leuia meditatur: monarchiam enim соncipit animo, liberationem Occidentalis Imperij occupati a barbaris mente versans." T. VII, 1603, 133-134.

И даље иде тако. Све што Иван Томко Марнавић пише (f. 225, r.) ο поштовању Јустинијанову цркве и постова преузео је из Баронија (Т., VII, 1603, 134). Тамо је нашао и Кабада и Мирхана (134—135), ο којима мало даље приповеда (f. 225 r. & ν.). Његово разлагање и Хомеритима, Етиопљанима, Набатеима и Блемима (f. 225 ν.) прегледано је из Баронија (160). И „Absagi Caucasi accolae" (f. 225, ν.) оданде су (155), а не директно из Прокопија, како би изгледало по Марнавићу. Прича ο Гелимиру и Хилдерику (f. 225, ν.) из Баронија је (159). Из њега је и све оно (207) што Марнавић пише ο Занзону (f. 226, r.). Пад Гелимиров (f. 226, ν.) описан је сасвим пo Баронију (222—223). И разлагање ο Теодату (f. 226, ν.) преузето је из Баронија (226). Своје разлагање ο Велизарову походу на Сицилију и Мундову на Далмацију (f. 227, r.) прегледао је Иван Томко Марнавић исто тако из Баронија (252). И посланство папе Агапета Јустинијану (f. 227, r.) исписано је из истога извора (256—264). He с много пажње на ред у разлагању преузет је из Баронија (287) и конац краља Теодата и долазак краља Витигеса (f. 227, r.). Оданде је и опис пада Напуља и опсаде Рима (291) и триумфа над Витигесом (330). Сумарни приказ византинских борби с Вандалима и Готима прегледан је, исто тако, из Баронија. Нешто више задржао се Марнавић на Тотилином освојењу Рима (f. 227, ν.) ο чему се поучио из истога писца (376). Оданде је, разуме се, и опис Велизарова уласка у Вечни град (380). Особито је занимала Марнавића — као и толике друге — легенда ο Велизару као слепом просјаку.
Он је нашао код Баронија (507) стихове Јована Грка ο Beлизаровој великој слави и дубоком паду, преписао их је (f. 228, r.), наравно не сасвим тачно („Belisarius" је преписао као „Velizarius"), и онда додао, како је и овај писац сведок за његову ранију тврдњу ο Велизарову имену, пошто га зове „Imperator magnus", „quod nostro Sermone, Velizar, significat". Даље је упао Иван Томко Марнавић у њему тако драге екскурсе, које су овде изазвале две сврхе. Он вели да је судбина Велизарова увек у њему изазивала жељу да је опише у трагичкој или, још пре, трагикомичкој песми. To је био један разлог његове дигресије, књижевни. Други је политичке природе. Марнавић се код Велизара сетио и других великих државника Словена — по његову мишљењу — којима су са стране римскик царева њихове велике заслуге плаћане црном незахвалношћу. Ceћao се Аеција и, нарочито, Стилихона, за кога је држао да је из Илирика, дакле Словен, а не Вандал. Мада је он највише прегледао Баронија, овде се упустио чак у полемику с њиме, па је, држећи на уму његове речи ο вандалству и издајству Стилихонову (V, 1601, 186, 255 и 271—273), тврдио, да он није био ни Вандал ни издајник, него жртва царске незахвалности. На крају овога екскурса сетио се Марнавић и судбине свога земљака Јурја Утишенића; при концу је екскурс, делом, друкчије писан него остали састав. Пошто је пустио срцу на вољу, вратио се опет своме задатку: „Sed jam satis alieno itinere non sine peccato nostri instituti cucurrimus ad Justinianum redeamus" (f. 228, v.). Све што је даље разлагао Марнавић о Јустинијану, преузимао је, каткад од речи до речи, из Баронија; н. пр. како је Нарзес прво умилостивио Бога, па онда извојевао победу над Готима (f. 228, ν. = 419—420). Тако је политички и црквени рад цара Јустинијана приказан сасвим по Баронију, осим тамо где Марнавић није хтео ићи за њим или због словенства или због свога необузданога маштања. Стремећи већ крају свога састава, прво је споменуо смрт царице Тердоре, с речима да je најгора женa била и да „sero vita decessit" (f. 228, r.). To je скоро преписано из Баронија, где хтоји „vita, licet sero, subducitur" (392). Онда је Иван Томко Марнавић опет прешао на ратну историју и у тако општим изразима описао Хозроев нападај на Византију (f. 229, r.) дасе само с вероватношћу сме казати, како је и овде прегледао Баронија (316).
Јустинијанов законодавни рад описао је сасвим укратко. Евагријевој причи ο царевој лакомостн није хтео веровати због његових задужбина (f. 229, r. Бароније, 531). Ο Првој Јустинијани речено је мање (f. 229, ν.) него код Баронија (242—243). Похвали цара Јустинијана, која би била складан завршетак, додао је Марнавић неколико речи ο Дионизију Маломе, у коме је гледао Словена. Он сам није овде, наравно, ни погледао Касиодора и Беду, с којима се размећe, него је све прегледао из Баронија (140 — 141).

Извод Ивана Томка Марнавића животописа цара Јустинијана из великога дела Цезара Баронија није био лак посао. Beћ због разлике у величини. Бароније је, стварно, написао огромно дело ο цару Јустинијану, које иде од стр. 124—538 седмога тома његових Црквених летописа. Онда, сврха Баронијева је била да напише учену црквену истсрију у оквиру владе великога цара, док је Марнавић желео занимљиво описати живот цара Јустинијана, рођена у Илирику и зато понос Илирика.

Марнавићево истицање словенства великога византинскога владара још је неодлучно и бојажљиво у овој верзији Живота Јустинијанова. Уз име „Bederiana", које је он написао „Bederina", стоји на рубу, како сам истакао, „nunc Prisriem". Тај град је због своје римокатоличке епископске столице много привлачио славољубиве Далматинце, од којих нису биле далеко ни жеље да себе и своје с овом епископском столицом обогате. Можда их је мало привлачила и слава овога давнога српскога града, једне престолнице цара Душана, с којом су они скопчавали славу роднога града цара Јустинијана, док су га изједначивали с његовом Justiniana Prima. Пошто је царево место рођења сместио у српски град, међу Словене, латио се његова оца, „nostrae gentis hominis", пословенио га и дао му име Исток. Цара Јустина I и његову сестру, матер цара Јустинијана I, још није пословенио, бар изрично не. Није још дирао ни у самога цара Јустинијана, ни у његову младост, али је са стране свога готовога текста, написана по Баронију највећим делом, касније додао примедбу, како све што се тиче Јустинијанова дечачког и младићкога доба треба исправити према фрагменту што гa је имао кад је ову белешку писао. Зна се шта је то.

Најразговетније Иван Томко Марнавић почео је пословенизање околине цара Јустинијана с његовим војсковођом Велизаром. Док је изводио разлагање Баронијево ο ратовима великога војводе против Перзијанаца, он је овако увео Велизара: „Justinianus... hominem praestantissimum Belisarium, vel ut... melius habent, Belizarium, inscriptiones autem antiquissimae: Velizarium, quae vox vel nomen sermone nostro, Magnum Imperatorem sonat, contra Persas mittit" (f. 225, v.). Тако je у овој верзији Живота цара Јустинијана од Ивана Томка Марнавића и Велизар сасвим разговетно истакнут као Словен, док је Исток, као „словенски барон", уведен у науку већ од Лукарија. Марнавић је име Велизарово, мада је његов спис састављен латински, писао даље „Velizarius".

Уз име готскога краља Теодата, „*Theodatus Ostrogothus Rex Italiae" (f. 226, ν.), како је нашао код Баронија, кога је и овде прегледао, додао је Марнавић на рубу „*Bogdan". Томе се не треба ништа чудити, пошто су се у Далмацији Готи од вајкада изједначивали са Словенима. И Марнавић је чврсто у то веровао, као толики његови савременици, па је само дао Теодату словенско име, тачно преведено с грчко-латинске речи.

Велике наде, које су се полагале у овај спис Ивана Томка Марнавића, као у кључ за разумевање друге његове верзије Живота цара Јустинијана, нису се показале као неоправдане. Овај његов састав ο великоме византинскоме цару заиста је важан. За науку је, мислим, особито знаменито да сам овде доказао, што се није ни слутило, дa се је Марнавић од почетка држао Баронија у целоме своме разлагању, коме је поставио у опису цара Јустннијана другу сврху него учени писац — да Словене што више прослави. Ради тога је нарочито истакао, како је Јустинијан рођен усред Словена, у Призрену, потоњој престолници српскога царства. За оца му је, чини се још бојажљиво, споменуо да је био човек нашега рода. Најјаче је истакао као Словена великога царског војсковођу, Велизара. Марнавић је имао своје нарочите стазе у варању — ишао је од мање важнога све знаменитијем.
Зато је почео с оцем цара Јустинијана и с његовнм војводом. Прво је њих прогласио Словенима, да би потом приступио великоме цару, ο коме је свака вест добро долазила тадашњим ученим круговима, који су се, касније, нарочито занимали за цара Јустинијана ради изгледанога издања Прокопијевих Анектота од Николе Алеманија. Веома окретан, Марнавић је умео прокрчити себи пута у најугледније учене римске кругове. Доспео је, како тврди, чак и до Цезара Баронија. Зато му није било немогуће приближити се Јосифу Марији Суарезу, чије су везе с Николом Алеманијем добро познате.

Ο пореклу и младости цара Јустинијана знали су сви истраживачи његова живота и рада тако мало, а желели су знати толико много, да је Иван Томко Марнавић могао лако доћи у искушење да жеђ за овим знањем задовољи. Нема сумње, да је као учен човек из оних крајева одакле је био велики цар, запиткиван, да ли има каквих, можда словенски писаних, вести ο њему у земљи из које је он долазио у Рим. Такво запиткивање морало је бити још радозналије после мутнога места из Лукарија, које у ученим људима није могло изазвати пуно поверење већ због опште збуњености овога писца, нарочито на месту где је реч ο породици цара Јустинијана.

Западни учени свет ишчекивао је пространије и јасније вести ο мутној младости цара Јустинијана, састављене на основу словенскога извора ο коме је тврдио Лукари да га је видео својим очима. Велике научне мистификације редовно су настајале да би се поткрепиле или задовољиле топле жеље или појединаца или читавих кругова. У вези са ваздашњим жарким занимањем историчара и правника за цара Јустинијана и тадашњих богослова за његова историчара Прокопија жељно се грабило све што се њих тицало. У таквом расположењу није тешко протурити и лажно благо као право.


V Друга верзија Живота цара Јустинијана од Ивана Томка Марнавића

Иван Томко Марнавић је својим првим списом ο цару Јустинијану био већ пошао путем који га је могао лако довести до измишљавања онога се топло желело знати, наиме до пространијега Живота цара Јустинијана, особито уколико се односи на његову младост, и да није био тако склон варању. Овако, он је, заиста, био скоро предестиниран да задовољи тадашњу жеђ за знањем ο младим годинама великога цара, како би се, можда, разумеле многе загонетке из његова живога и како би се могла изградити његова складније распоређена биографија. Орбини је већ био прогласио цара Јустинијана за Словена, Лукари је брзо после тога уверавао историчаре, како је у словенски писаном рукопису нашао сведочанство да је цела породица царева била словенска. Марнавић је у својој раној младости захватио словенством и круг великих личности око цара Јустинијана, проглашујући, осим царева оца Истока, и његова војсковођу Велизара Велицарем, великим царем. Откако је била боље позната Прокопијева Тајна историја, могло се веома лако — лакше него раније — поверовати у страно порекло царево, јер је ту учени писац тврдио о цару Јустинијану, да и пo језику, и по држању и по схватању „έβαρβάριζεν", владао се као варварин. Значи, што је најважније, да му, ваљда, грчки језик не би био матерински, јер га је кварио док га је говорио. Марнавић је за време својих честих и дугих боравака у Риму могао све то лако дознати, и нема сумње да је, окретан како је био, и чуо шта се све причало ο цару Јустинијану по Тајној историји, коју је Алемани морао годинама спрематн за штампу да би је снабдео онако ученим коментаром, какав је његов. Он је морао бити на великој муци док је састављао своју за оно доба врло добру генеалогију династије Аникија. Преко Прокопијева „έβαρβάριζεν" заиста није лако прећи, нарочито што се језика тиче. Ту се, наравно, мора мислити пре свега да је Прокопије хтео наговестити, како цару грчки није био матерински језик, али мора се држати на уму, да му је, можда, хтео само пребацити неучен, неетикетан, простачки начин изражавања.
Натко Нодило је, бојим се, много претеривао важност овога пребацивања Прокопијева цару Јустинијану у своме иначе сочном и живом опису цара Јустина I и Јустинијана I. Не малу невољу морало је тумачење овога места задавати већ Николи Алеманију, па је врло лако могуће да је и Марнавић био позван да даде разјашњење ο пореклу цара Јустинијана, како сам већ споменуо. Α од њега је било опасно тражити икакво историчко обавештење, јер је он, као и све варалице његове врсте, умео зa све што је пожелео створити исторички извор. Може бити, уосталом, да се он сам наметнуо римским ученим круговима као информатор ο цару Јустинијану. У њему је било довољно наметљивости, чак насртљивости, за такав посао.

Како било, главно је да је Иван Томко Марнавић у временима, када је Никола Алемани спремао своје учено издање Прокопијеве Тајне историје и када је због тога занимање за цара Јустинијана било изнимно велико, непосредно или преко пријатеља дотурио Јосифу Марији Суарезу и Николи Алеманију свој састав Jtistiniani vita. Το је био тобоже латински написан извод из словенски састављенога Живота цара Јустинијана од Богомила, васпитача царева, ο коме је он тврдио да се налази у Светој Гори. Томе изводу додао је Марнавић, тобоже, само своје тумачење речи нејасних невештима словенском. Из тога састава је заиста Никола Алемани унео у свој коментар Прокопијевој Тајној историји, ослањајући се на царева васпитача Богомила — Теофила, све што сам раније споменуо. Сам састав је, како је речено, нашао у библиотеци Барберини Џемс Брајс гек 1883 и не без замерке га издао. Његово издање прештампао је Ф. Шишић, покушавајући, без рукописа, да исправи оне погрешке у читању које су му се чиниле очевидне. Cfr.

Ο основама на којима је подигао Иван Томко Марнавић свој спис Justiniani vita расправљао је досад најопширније Ф. Шишић и утврдио неколике изворе, којима је страсни фалзификатор зачинио своје измишљотине.
Велика је неприлика, како сам разложио, што се је Шишић у почетку свога разлагања на овоме месту држао сасвим погрешно штампанога цитата из Орбинија, онако како га је нашао код Брајса. Он му је већ затворио пут бар до једнога важнога Орбинијева извора. Још већа је штета што досад није био тачније познат Марнавићев састав ο цару Јустинијану у његову делу „De Illyrico, Caesaribusque Illyricis", па се није знало да је његов главни ослонац у овом раду био Бароније. Сада сам ја то доказао и, наравно, потражио и за ову другу верзију Марнавићева Живота Јустинијанова изворе пре свега у Баронијевнм Црквеним летописима. Раније — радо признајем — то би изгледало и за Марнавићеву смелост одвише — да би се усудио маштати на основу дела, које је било не само лако приступачно, него и у рукама скоро свих тадашњих учених читалаца, особито свештенства, у којих је руке Марнавић баш предавао свој спис. Али његова смелост није ишла до лакомислености и безочности само у овом случају, него је он чешће доказао да се с предрском смелошћу људи даду збунити. Тако се и у овоме случају осмелио да ослони свој измишљени Живот цара Јусгинијана на Баронијево разлагање, као и код прве верзије, само што се у овоме случају, више него раније, потрудио и до шестога тома Баронијевих Црквених летописа. Α начин варања је сасвим исти као и у осталим фалзификатима којима је он вековима збуњивао историчку науку. И у овоме случају је Иван Томко Марнавић распоредио по схеми Живота цара Јустинијана неколико исторички несумњиво тачно утврђених лица и чињеница, али мостове, којима их је повезао, околину у коју их је ставио, и велики део дела, која им је приписао, сам је измислио.

Да би се осетило како је поступао Иван Томко Марнавић у Животу Јустинијанову, који је он приписивао његову васпитачу Богомилу, и да би се, нарочито, видело како се он служио Баронијем, ја морам, што је краће могуће, казати садржину овога састава и при томе одмах утврдити шта је у њему одакле узето, особито из Баронија.

Натпис над списом Живот Јустинијанов, који гласи Justiniani vita, није писала иста рука као остали састав. Спис се одмах на почетку претставља као извод из делца ο животу цара Јустинијана, написанога словенским писменима и знацима, које обухвата царев живот до тридесете године.

То мало дело, вели се, налисао је Богомил, пастир или опат манастира св. Александра мученика у Дарданији, близу града Призрена, места рођења цара Јустинијана. Спис се чува у библиотеци монаха реда св. Василија на Светој Гори. Богомил је, наставља се, постао, пошто је дуже времена био васпитач цара Јустинијана, епископ Сардике. Био је муж велике светости и најчвршћи у одбрани католичке вере.

Име Богомилово није морао Иван Томко Марнавић тек измислити. И није га измислио. Сумњам да га је и у народу чуо. Он је био учена варалица, па се радо држао књига. Тамо је, свакојако, пронашао и име Богомил. Нашао га је у Баронијевим Црквеним летописима у имену Богомила, које је он могао лако ишчитати из речи „haeresis Bongomilorum" (ΧII, 1609, 131). Бароније се, говорећи ο овој секти у доба цара Алексија I Комнина, позивао, наравно, пре свега на Јефтимија Зигавина, чија је Паноплија изашла први пут, латински, 1555 год. Марнавић је и њу, као добар богослов, морао знати. Тамо је име добро исписано: Против Богомила. Morao је наћи име Богомила, тачно написано, и код Зонаре, који је први пут штампан, грчки и латински, 1557 год., и кога Бароније спомиње. Реч Богомил, споменуту у сингулару као „ό Βογόμιλος", била му је, можда, приступачна и код Ане Комнине, где се говори ο томе како изгледа Богомил; епитома из њена дела изашла је 1610 год. Овде је свуда реч ο Богомилима као јеретицима. Ο Богомилу као једном лицу, хересиарху, не говори се у грчким изворима, него тек у словенским, онда још непознатим, руколисима.
Марнавић је сам извео од јеретичког имена Богомила личност Богомила, пa је тако испало да се од носиоца овога имена, великога јеретика, начини луч православља на тај начин што му је име пренесено на измишљенога васпитача цара Јустинијана. Такав је Марнавићев начин рада. Није, даље, он измислио ни св. Александра мученика. Њих, шта више, има неколико, и није могуће са сигурношћу казати на кога је од њих баш мислио; најпре ће бити да је имао на уму култ „s. Alexandri martyris Pydnae in Macedonia" или „s. Alexandri martyris Romani sub Maximiano Driziparae in Thracia", пошто они имају везе са странама које је Марнавић сматрао словенскима. Cfr. Није му тешко било измислити да је један св. Александар мученик имао манастир близу Призрена, пошто се у Далмацији од путника а у Риму из релација добро знало, колико је импозантних рушевина око овога славнога некадашњега царскога града. То је и Марнавић јамачно сигурно знао; како је могао тврдити, даје Призрен место рођења цара Јустинијана, то је раније рззложено; по свој прилици је то преузео највише из Лукаријева разлагања.

По својим већ утврђеним методима рада Иван Томко Марнавић је скопчао свог измишљенога васпитача цара Јустинијана, Богомила, с добро познатом, исторички тачно утврђеном, личношћу Домниона, епископа Сардике. За нега је он дознао из Баронија (VI, 1602, 667) и оданде разабрао да се ο знаменитоме епископу може опширније обавестити из Марцелина Комеса. То је он и учинио, али је при томе сам измислио да је велики заточник православља био раније васпитач цара Јустинијана и звао се, као потоњи велики хересиарх, Богомил. Код Марцелина то није нашао, него само ово: „516. Laurenlium praeterea Lychnidensem, Domnionem Serdicensem, Alcissum Nicopolitanum, Gaianum Naisitanum et Euangelum Pautaliensem, catholicos Illyrici sacerdotes, suis Anastasius praesentari iussit obtutibus. Alcissus et Gaianus episcopi apud Byzantium vita defuncti suni unoque sepulchro reconditi. Domnione et Euangelo ad sedes proprias ob metu Illyricani catholici militis extemplo remissis,..."

Пошто је претставио читаоцима тобожњега писца Живота Јусгинијанова, pрешао је Иван Томко Марнавић на самога цара. Рођен је, вели, Управда, „(nomen Justiniani gentili sermone)", у Призрену, за цара Зенона (474—491) и цаградскога патријарха Акакија (471—489), када у староме Риму већ није било царева, као да је Бог хтео дати владара, који ћe освојити западно царство и с источним га заједно обновити у староме сјају.

У својим разјашњењима неких имена у Justiniani vita написао је Иван Томко Марнавић уз име Управда ово: „Vprauda νοx Illyrica deriuata а Prauda hoc est Justitia Vprauda auiem cum illa Praepositione V significat directam Justitiam, quo nomine ab Illyricis scriptoribus iam Justinianus quam vterque Justinus dicti sunt".

Док ce je веровало у писца Богомила - Теофила састављача тобожњег Живота Јустинијанова, дотле се није сумњало ни у од њега зајамчено словенско име царево. То нису чиниле ни лингвисте, чак ни слависте међу њима.

Сасвим је немогуће овде изређати, како сам већ казао, ко је све веровао у словенство цара Јустинијана, па, наравно, и у његово име Управда. Али не смем пропусгити да
истакнем, како је много цењено мишљење Ј. С. Фатера ο српству византинскога цара. На њега су се позивали и велики филолози Ј. Грим и П. Ј. Шафарик, који су, опет, постали поуздани извори за многобројне писце, уверавајући их у словенство цара Јустинијана.
То, наравно, особито важи за великога слависту Шафарика. Он је боље знао словенске језнке него Ј. Грим, па ипак се на првом месту на њега позвао, тачно слутећи да је за словенску ствар — како ју је он схватао — боље на странце се ослањати него на Словене. Јер, страни писци, бар већином, нису с много уживања писали, како је велики државник и законодавац, цар Јустинијан, био Словен и раније се звао Управда. Зато се П. Ј. Шафарику чинило сигурније странце странцима уверавати у несумњиво драгу му мисао ο словенском пореклу великога византинскога цара. И на тај начин се хтело — можда више несвесно него свесно — утврдити, како су Словени способни за најсуптилније богословско расправљање, за највиши државнички полет и за најдубље законодавне идеје, које су способности биле сједињене у цару Јустинијану.

То се је могло чинити до знаменитога открића Џ. Брајса, и заиста је, и поред понеких сумњала, све дотле цар Јустинијан важио као Словен, који се раније звао Управда.
Најјача основа његова словенства било је, стварно, ово име. Када је, међутим, откривен спис Justiniani vita и утврђен као дело Ивана Томка Марнавића, онда се, наравно, посумњало да је међу Словенима име Управда икада и постојало; у најбољим познатим списковима словенских имена код Ф. Миклошича и Т. Маретића заиста га и нема. Зато није вевелико чудо што је име Управда проглашено ученим преводом имена Јустин и Јустинијан. За знаменитога слависту Ватрослава Јагића је „Upravda eine sehr auffallende Nachbildung des laiein. Justinianus". По њему би το име било сковано између 1601 —1605, то значи између Орбинија и Лукарија, јер „dieser Berechnung entspricht auch der sprachliche Charakter der Namen." Много je грешио мудри научењак. Константин Јиречек је, разуме се, пошао другим путем. Он је, када га је Џ. Брајс замолио за помоћ у разумевању пронађена списа Justiniani vita, потражио у огромној множини њему познатих словенскнх имена, особито из дубровачкога архива, Управду. Нашао је само у XV в. Херцеговца Радића Оправду, за кога је мислио да се звао Оправда, и да то име долази од оправдати, оправдити. Cfr. Зато није чудо што је до данас важило у модерној науци као поуздано утврђено, да је име Управда учен створ југословенских историчара, начињен према имену цара Јустина и Јустинијана.

Α није тако. И заиста је велико чудо што се то тек сада сме рећи, када се узме на ум да је име Управда, за друга лица, осим царева Јустина и Јустинијана, познато код нас већ од почетка XVII в. Да је досад био боље познат начин рада Ивана Томка Марнавића, онда се не би тако олако веровало да је он створио или примио недавно преведено име Управда.
Јер, он редовно није имена измишљао, него их је из поузданих извора преузимао готова, па их преносио на друге личности, или их је само преудешавао као, тобоже, погрешно традирана; за први случај одличан је пример, из досад расправљене научне грађе, епископ Домнио, чије је име, као монашко, он пренео на измишљенога васпитача цара Јустинијана, а за други Велицар, што је он направио од имена Велизар.

Име Управда, које је заиста заводљиво изједначивати с именима Јустин и Јустинијан, нашао је, или га је бар могао наћи, Иван Томко Марнавић прво код Мавра Орбинија (1601). Тамо је оно споменуто као име постојале српске личности у овој вези: „Et Stefano (sc. Cossacia) si condusse à Rausa, doue fù gratiosamente accolto, & gli fù restituita l'isola di Veglia, & egli riceuè in gratia il suo figliuolo Vuladislauo. Il quale fatta la pace col padre, fece venir' a Rausa Vprauda Catunar di Dabar suo antico seruitore, col quale andò à casa"; (386). Код Јакова Лукарија (1605) могао је Иван Томко Марнавић наћи име Управда већ за Јустинијана, како је раније саопштено, али у првој верзији свога Живота Јустинијанова он се тиме није послужио. Но и код Лукарија има прави Управда, овако споменут: „Doppo questo Herzeg, per cauare i danari, pose tagliagioni sopra i Vulassi, e sopra i Polimzi, e mandò ad imborsarsi della gabella Vprauda Katunar di Dabar,.. " (109). Ha ова обадва места ради се, несумњиво, ο истој личности, с истим именом. Можда је ο њој реч и у знаменитој дубровачкој хроници уз год. 1459: „Herzegh mandò diversi cervi e porci cigniali alla repubblica, i quali furono spartiti рег tutte le famigiie dei nobili. Questo regalo fu presentato dalli suoi ambasciaiori Radin Gost e Pavo Marcovich e Radich Upravda." (MSM., XXV, 1893, 355). Ово je Јиречеков Радич Оправда. Да ли га, заиста, треба тако читати? Дубровчани су га, види се, читали као Управда. Да није име Управда настало само као последица лошег читања? У та питања овде не могу улазити. Она би ме само одвукла од мога главнога задатка да докажем, како Иван Томко Марнавић није измислио име Управда, и како то исто није учинио пре њега Јаков Лукари.
Личност с тим именом била је позната Марнавићу из Орбинија и Лукарија. Њено име је само требало пренети на цареве Јустина и Јусгинијана, и то је, што ми знамо, први учинио Лукари, па за њим Марнавић. Име је, дакле, српско, и није никакав учен створ преводиоца Јустинова или Јустинијанова имена из почетка XVII в. Један носилац овога имена био је несумњиво катунар Дабра; ми знамо, захваљујући особито Илариону Руварцу, и шта је катунар и где је био Дабар. Ја не умем казати да ли је Управда само део цела имена, Радића Управде. Још мање се смем упуштати у слутње, да ли је ово име, Управда, које тако словенски звучи и које је било главно јамство словенства цара Јустинијана, заиста словенско, или је, можда, страно, удешено према нашој народној етимологији. Cfr. То је брига лингвиста, не историчара. За нас је најважније, што је сада ван сваке сумње угврђено да име Управда није требало тек преводити с имена Јустин и Јустинијан, почетком XVII в., пошто га је јамачно носио катунар Дабра у XV в, а, можда, у исто доба и Радич Управда, ако то све није једна и иста личност. Не могу се одрећи а да не кажем, како је заиста дуго требало — од 1601 год. па до данас — да се утврди, како је постојало српско име Управда у XV в. и како је оно пренесено, у уверењу да исто значи, на византинске цареве Јустина и Јустинијана. То се могло давно утврдити.

Уз тобожње Управдино место рођења, Призрен, саставио је Иван Томко Марнавић своју најдужу примедбу, коју овде никако не смем обићи. Он мисли да је Призрен смештен баш тамо где Прокопије ставља Таврезиј („ео prorsus loco quo Procopius Tauresium ponit nimirum inter Dardanos supra Epydamnum"). Cfr.
У даљем разлагању се држи Агатије, исто онако као и у првој верзији свога Живота Јустинијанова, где је и он јамачно по звуку речи извео од Бедериана Призрен. Важно је што даље у примедби каже, да је Призрен „hodie sub Turcis intra fines antiquae Dardaniae et recentioris Hercegouinae seu Ducatus Sancti Sabae"; ο овом предмету, особито ο пространству војводства Св. Саве, он је и више писао. Cfr. Није заборавио споменути да је у Призрену и око њега много трагова и рушевина великих грађевина. За датирање овога састава веома је важно што Марнавић каже да је недавно („nuper") упућен у Призрен од папе Павла V епископ Петар Катић, с језуитском мисијом.
Он је, свакојако, постао призренски епископ 1617 и умро 1623 год. Значи да је овај спис Ивана Томка Марнавића настао не много после год. 1617; иначе се Катић није тамо много прославио; у савременим изворима вели се за њега „fece grandissimi rumorii е scandali"; зна се и ради чега, јер ништа друго није ни желео ни постигао, него да ружним делима „obogati svoje rodiake". Марнавићу је било жао тамошњих хришћана „sub Turcica tyrannide... misere gementium", али Катић им доиста није муке ублажио, него још отежао; да ли је он сам написао његово име Петар Калић, забуном, или је то учинио евентуални преписивач?
Годину рођења цара Јустинијана могао је Иван Томко Марнавић с помоћу Баронија тачније одредити него владом цара Зенона и патријарха Акакија; његов рачун је ипак, наравно, из Баронија.
Даље разлагање Марнавићево у спису Justiniani vita тиче се породице цара Јустинијана. Кратко је, али су му извори с више страна, У њему стоји, како је царев отац био Исток, од колена св. Константина Великога, а мати Биљеница, сестра цара Јустина. Исток је имао сестру Ладу, удату за Селимира, владара Словена, који је имао више синова, међу њима и Рећирада, кога је — како ће се затим казати — у двобоју убио Јустинијан.
Истока је нашао Иван Томко Марнавић код Лукарија као оца Јустина II, а он сам је начинио од њега оца Јустинијанова. Пошто је отац цара Јустинијана познат из Прокопија и Теофана с именом Σαββάτιος, το се од Н. Алеманија за дуго веровало, да је Исток превод фришко-трачке речи Σαββάτιος или Σαββάζιος; ово име било је код нас, особито у приморју, у XII и ХШ в. јако популарно. Да би се доказало, како је име Исток и иначе постојало код Југословена, наводио се као сведок Ф. Кс. Пејачевић, у чијој се Историји Србије спомиње још један Исток. То је, доиста, тачно, и Пејачевић се у примедби позива на трећу књигу нештампана дела Павла Ритера Витезовића „Serbia illustrata".
По исписаноме цитату види се, међутим, да је Ритер то место у своме разлагању преузео из Лукарија, где стоји: „Intendendo appresso Nemagna, е Miroslau che Eles, & Suiesdodrag, & Istok combatteuano fra di loro per il principato de' Narentani,..." (24). Тако je испало, стварно, да ce разлагање Лукаријево ο Истоку на једном месту треба да потврди разлагањем истога писца у другој прилици. Α у обадва случаја Лукари заиста не заслужује много поверења. Исто тако не треба веровати Марнавићу када у примедби тврди, да је Исток било народно име, и да је раније било у обичају, док су се више давала народна него светитељска имена. Исток као мушко име постоји, изгледа, само тамо где је измишљено, и могло би бити дано само према овим измишљеним случајевима.

Код самога имена Исток ослањао се Иван Томко Марнавић, бар што се речи тиче, на Лукарија, а његова је лична измишљотина да је Исток био од колена Константина Великога. Већ овде се он сасвим приближио с ружним фалзификаторским намерама знаменитој династији, коју у својим генеалошким познијим маштањима неће више пустити на миру. Овде је сам написао: „Familiam Consiantini professi sunt complures ех Illyricis Principibus vsquequo a Turca sedibus pulsi cum familijs interierunt. Ita Reges et Despotae Seruiae Reguli Scardi montis Duces s. Sabae &." Α касније je сам доказивао, како још живе потомци Константина Великога, међу које је и себе стављао. При томе се још на неки начин позивао на Николу Алеманија, пошто је тврдио, како је код Богомила нашао да су потомци цара Константина Великога живели у околини Ниша, а тога Богомила зове Алемани Теофилом. То су Марнавићеви методи! Тобоже скроман, он вели, како се не би усудио тврдити да и његов род потиче од Константина Великога, али, „alijs id affirmantibus neque contradixerim". Они воде, тврди, порекло од Станише, а Станиша је латински Константин. Cfr. Ето доказа!

Биљеницу као матер цара Јустинијана нашао је Иван Томко Марнавић, под именом Vigilantia, код Баронија, а име Биљеница срео је код Лукарија, који говори ο Виљеници само као сестри Јустинијановој. У примедби тумачи Марнавић име Биљенице, по икаковскоме облику придева бео, овако: „Biglenizza nomen Illуricum ab albedine ductum, Latinis Albulam sonans." To je све измишљено. Таквога имена нема у народу. Оно је сковано према латинском и познолатинском имену Vigilaniia.

Сестру Истокову с именом Лада преузео је Иван Томко Марнавић од Орбинија, где је она мати Кастора и Полукса (Лела и Полела), из наших песника, где се она срета од XV в., и уопште од словенских митолога. Тада, и дуго још после тога, она је важила као богиња лепоте и уживања, Венера. Но на словенском Олимпу нема ни њој места као ни њеноме пољскоме имењаку Ладу, богу рата. То су све божанства измишљена ради већега богатства словенске митологије. Cfr. Ову измишљену имењакињу тобожње богиње Ладе удао је Марнавић за словенског владара Селимира, кога је нашао код Лукарија, а који га је преузео из Барскога родослова. Из овога брака пустио је Марнавић да се роди више синова, али од њих он спомиње само Рећирада и пушта га, касније, да погине у двобоју с Јустинијаном. Ο овоме Рећираду ћу и ја касније казати, одакле га је Марнавић ископао.

За нови одељак у спису Justiniani vita није требало Ивану Томку Марнавићу много превртати изворе и литературу. У њему је реч само ο васпитању цара Јустинијана, ο коме се ништа не зна, па су разиграна крила Марнавићеве маште била још слободнија неголи иначе. Исток је, каже се овде, као кнез, а то значи династа међу Дарданцима, дао своме сину одличнога педагога Богомила, ο коме се понавља већ раније речено, ко је био и шта је написао. Поверенога дечака васпитао је врло марљиво, „sanctissimis moribus inde literis Latinis et Graecis instruxit".
Пошто га je ујак, цар Јустин, много волео, то је дечак вучен с њим у ратове, али Богомил се није никада од њега растајао. Ово су опште фразе ο добром васпитању. То као да је и Марнавић осећao, па је мислио да овде треба да разјасни само значење речи Богомил. Разјаснио ју је на овај начин: „Bogomilus Illyrica νοx Deo carum significans". Боље, дакле, него Јефтимије Зигавин, пошто је Марнавић знао и словенски, и латински и, бар нешто, грчки. Исто тако као и он тумачили су име великога хересијарха словенски писци, који су ο њему писали: „поп именемъ богоумилъ а по истинҍ богоу не милъ". Н. Алеманију није било тешко од „Deo carum" Марнавићева начинити свога Теофила, па је под тим именом од Марнавића измишљени васпитач цара Јустинијана ушао у светску књижевност и вековима у њој остао.

Одељак у Животу Јустинијанову што иде за овим сасвим је мали, али је Иван Томко Марнавић у њега унео имена с којима није лако у мало речи на крај изаћи. Ту је говор ο почецима Јустинијанове војничке службе, па Марнавић каже, како је Јустинијан обавио почетке своје војничке каријере под заповешћу Јустиновом, који је још раније био вођа првих римских редова. Када се је Јустин борио προтив Цезарида и Зенонида, врати се Јустинијан као војник с ујаком у Илирик због Бугара, који су угрожавали Римљане. Пошто су Бугари убили Раста, вођу илирског војништва, сузбије их Јустин с првим војсковођама, док су они одвише жестоко наваљивали.

Језик је овде тако замршен (како би, можда, разлагање изгледало ученије!) да није велико чудо што је у хрватском преводу нетачно речено, ко је још раније био вођа римских редова. Реч је, наравно, ο Јустину, а не ο Јустинијану, како се тамо вели. Ово се види по смислу, а још сигурније се осећа, када се нађу скоро исте речи код Баронија, који их је употребио говорећи ο Јустинијановој војничкој каријери (VII, 1603, 2). Το је био повод Марнавићу да он сам смисли, каква је била и Јустинијанова војничка каријера. Далеко јој је бацио почетке, али то не би било толико још немогуће, каквих иначе има немогућности код овога писца.
Почеци Јустинијанове војничке службе падали би по овом разлагању још у времена цара Анастасија, док се је Јустин борио против Цезарида и Зенонида („contra Caesarides, et Zenonidas"), дакле против присталица Цезарових и Зенонових. Откуда и зашто их је унео у своје разлагање Иван Томко Марнавић. Реч је ο бунама против цара Анастасија са стране присталица цезара Василиска или, још пре, цезара Марка, сина Василискова, и са стране Зенониде, жене Василискове. Ο овим лицима нашао је Марнавић довољно обавештења код Баронија (VI, 1602, 232 и д., 338, 460 и 484), али ја ипак мислим да је он сам погледао у извор на који се, поред осталих, позива Бароније, на Марцелина Комеса, и то на ово место: „476. Basiliscus tyrannus Marco filio suo Caesare facto, dum contra fidem catholicam Nestoriana perfidia intumescens conatur adsurgere, ante inflatus crepuit quam paenitens stare poiuerit. Basiliscus cum filio suo et cum Zenonida uxore sua, iam Zenone pristinum ad imperium remeante, in exilium missus est atque in oppidulo, quod Limnis in provincia Cappadociae dicitur, trusus fame extabuit«. (MGH, AA, XI, 1894, 91). Ту су једно близу другога Caesar и Zenonida, па је то Марнавићу — какав је био — дало довољно основа да увуче у своје разлагање Цезариде и Зенониде, који су му из Баронија били познати, не како их је баш тамо нашао, али ипак као противници цара Анастасија. Но главни разлог што их је, заиста без разлога и укуса, овде уплео биће да је у жељи да каже оно што је рекао у примедби уз реч Caesarides. Тамо стоји: „Caesarides Patronimicum nomen vsitatissimum apud Illyricos apud quos Zar Regem seu Imperatorem significat Zareuichi vt habei author Caesaridae interpretaniur". Ту je зец. Марнавић je хтео увући што више Словена у околину царева Јустина и Јустинијана, па се ради тога латио чак присталица цезара Василиска и његова сина. Постигао је, међутим, само то да му овде није било лако ући у траг.

И Раста, војводу илирског војништва, нашао је Иван Томко Марнавић код Баронија, али не под тим именом, него као Ариста (Aristus), што је он мислио да сме исправити у словенску реч Расто. Бароније (VI, 1602, 535—536) исписује у своме разлагању врло пажљиво Марцелина Комеса, али га је Марнавић, њиме вођен, ипак на овоме месту сам погледао.
Тамо стоји: „499. „Aristus Illyricianae ductor militiae cum quindecim milibus armatorum et cum quingentis viginti plaustris armis ad proeliandum necessariis oneratis contra Bulgares Thraciam devastantes profectus est. bellum iuxta Tzurtam fluvium consertum, ubi plus quam quattuor milia nostrorum aut in fuga aut in praecipitio ripae iluminis interempta sunt. ibique Illyricana virtus militum periit, Nicostrato, Innocentio, Таnсо et Aquilino comitibus interfectis". (MGH, AA, XI, 1894, 95). Mapнавић je уз реч Расто додао ову своју примедбу: „Rastus, nomen Illyricum Crescentem significans, hunc puto esse quem Marcellinus Comes Aristum appellat Ductorem militiae Illyricanae". Το je он написао, пошто је сам начинио од Ариста Раста. Да би поплава Словена била што већа!

Психолошки проблем стварања код Ивана Томка Марнавића постаје несумњиво све заплетенији. Бугари, које је нашао код Марцелина Комеса, распалили су му машту, па је, даље, китио читаве романтичне приче. Бугарима, који су победили Раста, помагао је, вели он, Рећирад, син Селимиров и рођак, све по његовој жени, Јустина и Јустинијана. Јустин је, тобоже, наговарао Рећирада да се махне Бугара, но он није хтео. Зато је избила жестока свађа између њега и Јустинијана, која је довела до двобоја рођака. Тај се био на обалама Мораве, и Јустинијан, који није имао још ни двадесет година, храбро победи свога противника. Зато су добили велике поклоне и он, и Јустин и илирски војници. Пошто је, међутим, Јустинијан био у борби рањен, послан је у Цариград да се лечи. Тамо гa је цар Анастасије одлично дочекао и покушао одвратити од праве вере. То је опазио његов васпитач Богомил, па је послао Јустинијана прво ујаку Јустину, у војску, а онда матери, која је остала недавно удовица после Истока. Али Јустинијану досади брзо домаћа кућа, па се врати ујаку, кога нађе у Панонији, код града Марга, како окупља остатке војске војводе Сабинијана, расуте од Гота. Јустин га пошаље у Италију краљу Гота, Теодорику, да измоли помоћ од њега, који је недавно отео Срем Бугарима, за његове војводе. Теодорик га лепо прими, даде му замољену помоћ и задржи га као таоца у Равени, док се Јустин користио готском војном помоћу. Јустинијан је био Теодорику као брат, пошто су се по илирском (словенском) обичају скопчали везом братимства.

Сад је, пре свега, ред да кажем што сам раније обећао ο Рећираду. Марнавић је ради њега написао ову примедбу: „Rechirad nomen Illyricum compositum à rechi, hoc est loqui, et rad, hoc est cupidum. Itaut requirad, loqui cupidum significet Cuiusmodi nomen aliguorum Regum Gothorum in Hispania fuit, quae tamen nomina ab ignaris linguae Gothicae seu Illyriсае male per Praecaredos efferuntur et scribuntur". Колико маштања! Стварно je Марнавић нашао и свога Рећирада као Рекареда (Reccaredus) у своме главноме извору за цели састав ο Јустинијанову жквоту, у Баронију. Тамо се у седмоме тому, који је Марнавићу најбоље послужио, опширно говори ο знаменитоме Визиготу (стр. 636 и д.) и он се обасипа високим похвалама (стр. 706—707). Могао је, наравно, наћи Марнавић, Рекареда и на много других места, ако би се ослонио само на Баронија да га он води. Али тешко да је он изазвао толико његово учено занимање, мада је Марнавићу и његовим словенским савременицима, према њиховим схватањима, било заиста тешко не начинити од Рекареда Словена. Још више од његова сина и наследника „Liuba". Το су за њих — скоро тако да кажем — морали бкти Словени! Рекаред је средњевековним хроничарима био веома драг. Много су га хвалили. Да ишчупам само једнога од највише читаних, Готифреда од Витерба. Он је оставио ο краљу Рекареду врло ласкав помен. Смрт му је, сасвим различито од Марнавића, овако споменуо: „fine pacifico Toleto decessit, imperante Mauricio". Ο сину му Лиуба није имао много шта да каже. Конац му је овако описао: „Istum percussum ίπ dextera Victericus occidit et regnum suscepii, sub imperatore Mauricio." (MGH, SS, ХХIII, 1872, 278). Да није Марнавић бар сличну смрт сина пренео на оца? То би се слагало с његовим методима. Ни славан живот оца, ни тужна смрт сина нису умилостивили Марнавића, него је он ишчупао краља Рекареда из Шпаније и пустио га да погине у двобоју с Јустинијаном на нашој Морави, за коју је он, по Антуну Вранчићу, мислио да су је стари звали „Mosihius". Ту је пpeгледао Вранчића (и јамачно не само ту!), а опасну рану, коју је тобоже Јустинијан понео из овога двобоја, преузео је из живота цара Јустина;
то је, ваљда, она иста рана од које је Јустин, кад му је позлило, умро. Ја врло радо признајем -— и још нарочито истичем — да овакав начин рада Ивана Томка Мзрнавића није само важно историчко питање, него и јединствено занимљив психолошки проблем. Тражити и хватати његове трагове претставља колико напоран научни рад, толико исто и улажење у најтананије психолошке слутње, да би се с помоћу сложног научног истраживања и психолошког довијања откриле заплетене и намерно прикривене стазе духовног стварања овога служитеља лажи, чуднога фанатика измишљених прича, разапетих између сигурно утврђених историјских лица и чињеница. Пошто се сит намаштао ο Јустинијану и његовој младости, скопчао га је Марнавић с погибијом Сабинијановим, коју је нашао описану код Марцелина Комеса: „Idem Sabinianus Sabiniani Magni filius ductorque militiae delegatus contra Mundonem Getam arma construxit. decem milia armatorum sibimet adscitorum plaustraque armis atque conmeatibus secum trahens pugnaturus accessit. comissoque ad Horreo Margo proelio muliis suorum militibus in hoc conflictu perditis in Margo flumine enecatis, ammissis praeterea plaustris in castellum, quod Nato dicitur, cum paucis fugit. tanta in hoc lamentabili bello spes militum cecidit, ut quantum apud mortales nequaquam potuerit reparari." (MGΗ, ΑΑ, XI, 1894 96). И овде му је, разуме се, био путевођа Бароније (VI, 1602, 577—578), кога је брзо оставио да би се бацио на маштања ο посланству и таоштву Јустинијанову код остроготскога краља Теодорика. У плеву измишљања унео је из Баронија (VI, 1602, 562) чињеницу, како је Теодорик отео од Бугара Срем. Може бити да је Марнавић скопчао младога Јустинијана с краљем Теодориком само ради тога да би их пустио да се по словенском обичају побрате. Тиме би Јустинијаново словенство изгледало чвршће и несумњивије! У белешку је унео ово разлагање уз реч „fraternitas": „Solemnitas vinculi fraternitatis ad hanc usque diem tanti fit apud Illyricos vt non solum ea inter Christianos homines credatur vera iungi fraternitas, sed etiam inter Chtistianos et Turcas habeatur validissima".
Никола Алемани je c критичношћу примао вести списа Justiniani vita и пажљиво одбацивао најсмелије Марнавићеве измишљотине, али ова тачна примедба учинила му се с правом веродостојна, па ју је прихватио (Ed. Bonn., 371), тим пре што је могао и с друге стране контролирати њену истинитост. Све што је речено овде ο побратимству код Југословена, тачно је, али само побратимство између Теодорика и Јустинијана није, наравно, тиме постало чињеница.

Наредни одељак у Животу Јустинијанову Иван Томко Марнавић је још већим делом измислио него ранији. У њему је реч ο Јустинијановој женидби Теодором. Ову по себи романтичну женидбу начинио је Марнавић још романтичнијом, ослањајући се, по свој прилици, и на причања која су из Прокопијеве Тајне историје, које се издање баш спремало, до њега доспела. Ту прича Марнавић, како је Јустин заповедио своме сестрићу Јустинијану да се ожени Божидаром, пошто се није више надао потомству од своје жене Вукчице. Божидара је била одлична девојка, добро образована, али нарави жестоке и дрске, па се Биљеница бојала да јој неће сина усрећити, тим пре што јој је нека врачара прорекла, како ћe Божидара постати римскоме царству Врагидара и како ћe померити правичност Управдину. Али понашање и знање, сједињени с лепотом, превладали су и код Јустина и код Јустинијана. Зато је Биљеница мало потом од туге пресвисла, не дочекавши да с радошћу види брата као цара.

У својим примедбама ограничио се Марнавић на тумачење имена, која је или сам превео или сковао. Он зове жену Јустинову Вукчица, а требало би Вучица (Вьлчица), јер тако гласи словенско народно име. Тумачи га овако: „Vukcizza, nomen Illyricum Lupae proprium Vnde Latini graecique authores scribunt vxorem Justini vbi is ad regnum assumptus fuit Lupicinae nomen in Eufemiam commutasse". Теодорино je име превео, као Божидара, и овако га разјаснио: „Bosidara, nomen Illuricum, compositum a Bogh, id et Deo, et Dar, hoc est dono, ut Bosidara nihil aliud sit, nisi a Deo donata, uel Dei donum quod idem est cum Graeco nomine Theodora". Разлагање Марнавићево ο Теодори у тексту Justiniani vita и у примедби примио је донекле Н. Алемани и на местима га од речи до речи унео у своје примедбе уз Прокопијеву Тајну историју; само он, наравно, место „Vraghidara" пише „Daemonodorа"; ову је прилику употребио и за учено расправљање ο демонима [Εd. Βοnn., 415);
разлагање Η. Алеманија на овоме месту јесте најјаче, како је већ речено, сведочанство да се је он служио баш овим рукописом списа Justiniani vita који је био у библиотеци Барберини.

У своме даљем описивању живота Јустинијанова латио се Иван Томко Марнавић опет већ саопштенога одељка из Марцелина Комеса ο Домниону, епископу Сардике, који је по свом начину преудесио. Ту он приповеда, како је цар Анастасије произвео Богомила за сардичкога епископа за љубав Јустина и Јустинијана. Када га је овај, међутим, с многима другима (код Марцелина су, разуме се, само неколики други) епископима почео мучити због католичке вере, онда су му Јустин и Јустинијан, одређени од илирскога војништва, испоручили да се махне прогона. Цар их је нато обојицу бацио у затвор, јер да су их уходе оптужиле, како су сковали заверу против цара. Али цару Анастасију јаве се тада у сну св. мученици Сергије и Вакхо, које Дарданци много поштују, па му се љуто запрете, ако се усуди упропастити невине Јустина и Јустинијана. Он их, престрављен, пусти из затвора, и за мало Јустин га наследи. Το је све, како се види, из Марцелина Комеса, али измењено и увеличано. Из Баронија је Марнавић исписао оданост Јустинијанову св. Сергију и Вакху, па је из тога извео да су они устравили цара Анастасија, док је код Баронија (VI, 1602, 692) нашао само, како се цару јавио у сну „vir terribilis"; το све није он прегледао, како се веровало, директно из Прокопија, него из Баронија.

И последњи одељак у спису Ивана Томка Марнавића Justiniani vita израђен је на Баронијеву разлагању, разуме се без труни смисла за тачност. Ту се тврди, на основу обавештења код Баронија (VII. 1603, 525), преудешена по милој вољи, како је Јустинијан, за царевања Јустинова, подигао у Скадру цркву св. Сергиу и Вакху. То би била једна задужбина још младога наследника престола. Друга би, по Марнавићу, била црква што ју је некад подигао Готима у Цариграду Маркијан, економ цариградске цркве. Ту је цркву, по њему, дао Јустинијан посветити од римскога папе Јована, задржавши у њој готски језик „in gratiam suae gentis Illyricae eandem linguam cum Gothis calentis". Tpeћa задужбина Јустинијанова међу Словенима или за Словене била би црква св. Софије у Сардики, коју би Јустинијан, већ као цар, подигао из захвалности према своме васпитачу Богомилу или Дмниону, изграђену налик на цркву св. Софије у Цариграду.

Поштовање Јустинијаново св. Сергија и Вакха прегледао је, како је речено, Иван Томко Марнавић из Бароиија. Цркву за Словене у Цариграду сам је измислио, али је из Баронија прегледао односе папе Јована с Цариградом (VII, 1603, 111 —112), па је из тога извео да је папа за свога боравка у царскоме граду посветио словенску цркву. Ο цркви св. Софије у старој Сардики, по којој је она добила садашње своје име, није било тешко дознати легендарне приче од тамошњега римокаличкога свештенства. Марнавић их је сложио у ову примедбу: „Sardica, progressu temporis а templo Justiniani Sophiae nomen ad hodiernum usque diem vsurpauit ante fores dicti templi Justinianus nobile Sarcophagum Bogomilo seu Domnioni sanctissimo uiro excitauit carminibusque super crusias marmoreas illustrauit". Ово су последње речи списа Justiniani vita; на крају, наравно, измишљене.

И другој верзији Живота Јустинијанова од Ивана Томка Марнавића основа је, као и првој, Баронијево дело, Црквени летописи. Разлика је само у томе што је Марнавић у краћој редакцији свога списа показао нешто више самосталности само у почетку, а даље је, углавном, једноставно изводио Баронија, уносећи у свој извод маштања ο словенству околине цара Јустинијана и његових готских савременика, која почивају на његовим смелим етимологијама и, наравно, на уверењу ο автохтонству Словена на данашњем Балканском полуострву. У пространијој верзији Живота Јустинијанова показао је Марнавић много више самосталности, која иде до духовне разузданости.
Из Баронија, из Орбинија и из Лукарија узимао је он најчешће само имена историјски зајамчених лица да их опколи маглом својих најсмелијих маштања и да расплете између њих конце веза и односа који имају редовно једини извор у његовој машти. Научни посао што га је он, у најбољем случају, обављао био је само у томе што је покаткад и сам погледао у извор на који га је упутио Бароније, највише у Марцелина Комеса. Иначе је сав његов рад био литерарне природе. Он је маштао, и створовима своје маште давао књижевни облик. Маштања су му често тако необуздана да се нису дала свести ни у границе трезвеног књижевног састава, а камо ли историчког списа. Зато их ни историчари цара Јустинијана, поред све жеље да ο њему саопште што више, особито из тамне му младости, нису могли сва од реда примати. Врло је поучно погледати што је из Марнавићева Живота цара Јустинијана морао изоставити већ Никола Алемани и шта је од тврдњи које је он пропустио кроз своје критичко решето одбацио велики Диканж. Требало је, наравно, још критичније поступати, али код историчара жеђ за знањем често отупи критичку оштрину. То је једно, а друго, Марнавић је био рођен спретан фалзификатор, и у завођењу историчара на лажне стазе његових измишљотина највише су му помагали несумњиво тачна историјска имена и поуздано утврђене историчке чињенице које је спретно распоређивао по својим смелим измишљотинама.

Сврхе рада Ивана Томка Марнавића приказиване су, међутим, као не ружне, ако се под ружнима замишљају само оне које иду за личном коришћу. Марнавић је, говорило се, измишљао, нарочито у овом случају, ради словенског родољуба и римокатоличког зилотизма. Cfr.То није тачно. Он у својим измишљањима није никада на себе заборављао. Док је, н. пр., писао ο пореклу Јустинијанова оца од рода цapa Константнна Великога, он је без икакве сумње већ имао на уму своје намере да и своју породицу скопча с великим царем, као што је и учинио.

Кад год је могао, Иван Томко Марнавић се код саопштених тачних историјских имена и чињеница позивао на поуздане изворе, али се није устручавао и да се код најнеукуснијих својих измишљотина заклони за часне историчаре. Тако је познато, и већ истакнуто, како се позвао на коментар Николе Алеманија уз Прокопија и на његов помен опата Богомила — Теофила, кога му је, међутим, он сам обесио ο врат. Cfr. Чак му се ни то није чинило доста што се је сакрио за име угледнога Алеманија, док је писао, како Богомил — Теофил тврди, да су се потомци цара Константина Великога склонили на горњу Рајну и да су од њих потекли Хабсбурговци, него се толико осмелио, па је овде тврдио што није ни сам измислио у фрагменту подметнутоме Алеманију. Као историчари најгоре врсте, тако је и он мислио — ко ћe се уверавати, да ли то збиља вели Алемани, по Богомилу — Теофилу, у своме коментару уз Прокопија? Хабсбурговци то заиста нису чинили, и макар да су Марнавићеве измишљотине биле по својој дрскости стварно за њих увредљиве, када су их проглашавале — у XVII в.! — за потомке Константина Великога, они су му ипак због њих дали част титуларнога епископа Босне. Овај случај је познат, јер је Марнавићево дело „Regiae sanctitaiis Illyricanae faecunditas", чију посвету краси, сачувано у доста примерака, па је његово поступање изазивало разумљиву саблазан код научењака. Но тај пример није једини, Марнавић је имао довољно неукусности и дрске смелости да га две године касније понови. Учинио je το у своме спису од кога је врло мало примерака сачувано „Indicia vetusiatis et nobilitatis familiae Marciae, vulgo Marnavitiae Nissensis" (1632). Пошто ce и ту ради ο Богомилу — Теофилу, чијим се тобожњим списом овде бавим, и пошто сам с великом муком изнашао примерак ове књиге у млетачкој Марчиани, то ћу овде саопштити знаменито место, које сам узгред већ морао додирнути:
„Geniis nostrae igitur originem altius, quam a Principibus Nissae siue Naissi, Dardaniae Vrbis antiquissimae, реr me petere non licuit, opinari placuit. licet non desint qui originem Nissensium Principum, ad Magnum Constantinum imperatorem retulerint, eo pottisime argumento, quod apud Bogumilum seu Theophilum, vt eum Nicolaus Alemannus in notis ad Procopium appellat, Justiniani magni Magistrum, & vitae ad trigesimum imperij eius annum scriptorem, posteros Constantini, Nissae in Dardania, loco natali sanctissimi Principis, cum authoritate, & dignitate vixisse, cognouerint quorum argumento, me quoque aliquando vsum non paenituit, praesens licet rerum nostrarum fortuna, heu nimium a tanto splendore recedat. Lubet itaque (vt dixi) a Principibus Nissae primordia nostri generis auspicari, tanquam certa, & prorsus suspicione falsi carentia, vetustiora nobilioraque initia, relinquendo eruditioribus. cum Principum antiquissimae in Dardania Vrbis stemma, per plurima saecula libero dominatu praeclarum, satis superque splendoris habeat." (6). Марнавић овде, како ce види, за своје пресмеле измишљотине тврди, да је за њих јамац Богомил — Теофил, чије име доводи у везу с Николом Алеманијем. На овоме месту је оставио потомке цара Константина Великога око Ниша, док их је мало раније преместо на горњу Рајну; тамо је тако требало ради Хабсбурговаца, а овде ради цара Јустинијана и — њега. У обадва случаја се позива на Богомила — Теофила, поред кога одмах спомиње као јамца Николу Алеманија, и у другој прилици особито истиче Дарданију. Она му је добро долазила, када је требало да доказује, како је цар Јустинијан био словенскога порекла, јер је Дарданија по његову схватању словенска земља. Њоме се Марнавић не једанпут бавио, да би скопчао давнашње становништво ових земаља с личностима и догађајима које је желео везати за себе и за своје и из њих извући какву било корист. Нема сумње да је желео прославити и Словене, али увек је код њега претезала жеља да прослави своју породицу. У овоме спису ο Животу цара Јустинијана он је, истина, само опрезно постављао темеље за зграду снова изграђену ο слави породице Марнавића.

Из друге верзије списа Ивана Томка Марнааића Justiniani vita с најлепшим намерама ишчитана је и његова жеља да прослави католичку цркву. Нико разборит не може сумњати ο томе да је Марнавић заиста желео прославити своју цркву, али, у овоме случају, код његова Живота Јустинијанова, претежно су сва места где се велича католичка црква прегледана из Баронија. Нису оригинална.
Док се није знало за Марнавићев однос према великоме и ученоме делу, Црквеним летописима, могло се мислити да је католички жар излив његове душе. Није. И то је туђе, али, истина, и њему драго. Иван Томко Марнавић је, дакле, маштао ο историјским личностима пре свега зато што је то била потреба његове сасвим необуздане, можда тешко болесне, маште. Главни разлог фалзификовању је, према томе, у њему самоме. Даље, он је маштао ради својих користи, широко схваћених— да своју породицу и себе прослави, али и да себи и својима на тај начин користи. Тек на последњем месту, стварно, налазе се код њега мотиви племенске природе, словенски и хрватски, и религиозни, римокатолички. Оваквом градацијом Марнавићевих мотива јамачно му се не чини никаква неправда.

VI Ο покушају да се докаже, како спис Justiniani vita није никакав фалзификат

Пошто је несумњиво утврђено да је Иван Томко Марнавић сам саставио Живот Јустинијанов у две верзије, ужој и пространијој, и пошто су сада, мислим, утврђени и његови методи и мотиви рада, морам се ипак обазрети на покушај да се пространији Живот Јустинијанов одбрани као автентичан фрагменат, збиља начињен по словенскоме рукопису.Тај покушај учињен је подавно, али у историчкој науци није се нико на њ озбиљније осврнуо, па ни Ф. Шишић, који је у својој расправи ο Марнавићеву односу према спису Justiniani vita тежио, колико је могао, за библиографском потпуношћу. Овај научни напор учинио је П. Сирку (Cыpкy) у два маха. Круг идеја из кога је он доспео да брани автентичност Живота Јустинијанова у вези је с духовном ренесансом у Бугарској XIV в., скопчаној с научним и књижевним радом патријарха Јефтимија. Овоме славноме добу у развитку словенске књижевности посветио је П. Сирку велики део свога трудољубивога живота. Он је проучио с много пажње сва научна и књижевна дела ο којима је веровао да су настала у ово доба и приказао их с много љубави и учености, али с мало смисла за прегледно разлагање.
Због очевидне неспретности у композицији и често несносне опширности не треба нипошто његове научне радове сматрати неозбиљннм. Из редовно незгоднога спољашњега облика не треба правити закључке на унутрашњу празнину. Његова дела су пуна и тачних научних посматрања. Нису претрпана само развученим разлагањима ο често заиста ситним питањима. П. Сирку је био ван сваке сумње више учен антиквар неголи дубок и пун полета научењак, али истраживачи његова кова често су учинили науци неоцењивих услуга.
Док је проучавао доба патријарха Јефтимија и цара Јована Александра у Бугарској, трудио се, наравно, П. Сирку да пронађе што више дела, којима би доказао пространи обим и високи полет тадашње бугарске духовне ренесансе. У тој тежњи је привукао у круг својих разматрања и „vn Diadario in Bulgaria, ίn lingua Slaua", ο коме тврди Ј. Лукари да га је својим очима видео. П. Сирку је веровао Лукарију, и већ 1887 године укратко разложио, како дата Н. Алеманија ο породици цара Јустина и Јустинијана потичу из овога извора. Он је пошао од несумњиво тачне чињенице, да су византински писци називали Бугаре и именима античких народа, особито Мизима"). То је могло код Бугара изазвати веровање да су они заиста потомци старога становништва својих земаља. И несумњиво је и изазивало. У тој вери су могли, поред осталих, прогласити Бугарима и цареве Јустина и Јустинијана, ο којима су могли лако дознати — у временима уских веза с византинском књижевношћу — да су били пореклом Илири или Трачани. То се све да претпоставити, али се с оваквим претпоставкама не да доказати да је доиста постојало словенско дело, у коме би се тврдило, како уверава Ј. Лукари, да су цареви Јустин и Јустинијан били Словени и да су они носили словенско име Управда, а чланови њихове породице исто тако словенска имена.
На много широј основи латио се П. Сирку одбране своје драге мисли три године касније, када је издао своје велико дело ο времену и животу патријарха Јефтимија.
Ту је он покушао уклопити Живот Јустинијанов као органички део у целу научну и књижевну радиност овога великога доба. Добро је знао за студије Брајса и Васиљева ο Justiniani viia, темељно их је проучио, па је ипак мислио да сме тврдити, како је спис Justiniani vita извод из словенскога дела, насталога у доба препорода бугарске књиге.

П. Сирку не истиче да је српски преводилац Зонаре у XIV в. начинио од Ликинија Дачанина Србина, али потсећа да су Малалини Мирмидонци проглашени Бугарима. По томе, мислио је, не би било немогуће и цареве Јустина и Јустинијана приказати као Бугаре, Словене. Ова хипотеза учииила му се јача од свих доказа које је нашао код Брајса и Васиљева ο Марнавићеву авторству списа ο Јустинијанову животу. Сви ти докази изгледали су му „не основательни и сбивчивы". Он је топло желео да овај састав постави поред Сказанија ο виђењу пророка Исаије и поред Солунске легенде, прожетих жељом за што дубљом старином Словена и скопчаних сличним и смелим маштањима са списом Justiniani vita.
Намера марљивога рускога научењака била је заиста дирљива. Он је топло желео да доба обнове бугарске књиге обогати још једним делом, па је због тога чврсто веровао Ј. Лукарију и претпостављао да је део из дневника, ο коме он пише, сачуван баш у овоме фрагменту Justiniani vita. Чини се да је П. Сирку ипак и сам oceћao, како се креће на сасвим несигурном земљишту док се борио за автентичност Живота Јустинијанова. Он сам није умео научно испитати изворе списа Justiniani vita, него се у томе послу ограничио на сасвим непотпуне и слабе белешке. Јако магловите. Моћнији ослонац за своју претпоставку надао се наћи у тумачењу слова DD. У спису Justiniani vita стоји, наиме, скоро на самоме почетку: „Hic Bogomilus cum diutius fuisset pedagogus Justiniani factus est episcopus Sardicensis dictusque à Latinis et Graecis DD vir magnae sanctitatis et in Catholica Religione tuenda constantissimus".
Џ. Брајс je оставио у своме уздању овако DD, док је Ф. Шишић у своме прештампавању транскрибирао ова слова као „Domnius", иако на крају Justiniani vita, пре примедаба, стоји „... in gloriam Episcopi Bogomili seu Domnionis"... Треба, дакле, читати слова DD као „Domnio"; тако је писано, уосталом, име овога епископа и код Марцелина Комеса, одакле гa је, како моји читаоци добро знају, Иван Томко Марнавић и преузео. Али П. Сирку то није знао, па је мислио да словенски извор списа Justiniani vita може најбоље доказати, ако слова DD чита као „d[e]d, дҍдъ" и ако их тумачи с чашћу богомилскога поглавице, мада се за DD у рукопису вели противно, но он се тешио да су у „легендҍ, потерпҍвшей уже нҍкоторыя позднҍйшія измҍненія въ текстҍ, такія несообразности впoлнҍ допустимы" Cfr.; још је, као учен филолог, овде сећао на „дҍдца срҍдечьскаго" из Синодика цара Борила (Ed. Μ. Τ. Ποпруженко, 1928, 68). Но све то не само да нису никакви докази, него све што је изнесено говори више против постављене тезе неголи за њу. Уосталом, и сам је П. Сирку осећао да словенска имена у спису Justiniani vita не говоре за бугарски карактер претпостављенога словенскога извора, него за српскохрватски, где су једино могућа имена Биљеница и Вукчица, а по њему би словенски извор списа Jusliniani vita морао настати у Бугарској.

Поред свих тешкоћа, које је, уздам се, и сам П. Сирку бар донекле oceћao, ипак је мислио да сме овако сажети своје претпоставке: Словенски спис, из кога је Justiniani vita само извод, написан је у богомилским круговима Бугарске, с тендецијом, која је писцу изгледала јасна. „Богомилы желая доказать свои права существованія въ Болгаріи, присочинили цҍлую исторію, связавъ ее съ именемъ Юстиніана, мҍстомъ рожденія котораго сдҍлали Призрҍнъ, а eгo самого, т. е. Юстиніана, и весь его родъ обратили въ, славянъ. Впрочемъ, славянство Юстиніана могло быть еще раньше времени Іоанна Александра; оно могло возникнуть во время -Асҍней, а можеть быть, и еще раныие, — во время перваго Болгарскаго царства, когда первая Юстиніана совершенно, такъ сказать, ославянилась, обратившись въ Охриду, а въ данномъ случаҍ въ Призрҍнъ, по какимъ-либо мҍстнымъ причинамъ, которыя найдутъ, объясненіе только развҍ еще въ народномъ, преданіи". Cfr.

П. Сирку је довео богомиле у везу са списом Justiniani vita само на основу несрећнога тумачења слова DD. Α на народну традицију, као извор словенства цара Јустинијана, он се позивао у чврстој вери да је народна традиција начинила и од Александра Великога и од Константина Великога Словене, па да је тако могла поступити и у случају цара Јустинијана. За та предања у народу ο словенству споменутих великих царева каже П. Сирку „преданія, которыя я слышалъ самъ въ Болгаріи". Много је био наиван, ако је заиста веровао ο тој традицији да је збиља народна. Стварно је то пример, и то одличан, како учене хипотезе продиру у народ да би их неискусни научењаци сматрали народном традицијом. Иларион Руварац их је врло лако препознавао! У овоме случају се с довољно сигурности сме рећи да традиције у Бугарској ο Македонцима као Словенима не иду даље у прошлост од словенског превода Мавра Орбинија (1722). Оданде је, директно или индиректно, црпена „традиција", ο којој тамо стоји „что Македоняне всегда были языка Славянскаго". Оданде је и тврдња, да је цар Константин Велики био словенскога порекла, што се с много поноса истиче. Cfr. Овде није прилика да испитујем стазе којимаје из словенскога превода Орбинија продрла и међу Бугаре „традиција" ο словенству Александра Великога и Константина Великога. Главно је што сам указао прстом на сигуран извор тих псеудонародних традиција.

П. Сирку није, дакле, успео да докаже автентичност списа Justiniani vita, за који је био рад утврдити, да је доиста фрагменат из словенски писанога дела, насталога у Бугарској, међу богомилима, у XIV в., а можда и раније.
Он, нажалост, није умео изнаћи изворе на основу којих је написан и измишљен спис Justiniani vita. Исто тако, њему није био познат ни начин рада Ивана Томка Марнавића, да би и у овоме спису могао са сигурношћу препознати типичан састав, сложен на исти начин као и други његови радови ове руке. Cfr.

Спис Justiniani vita је, без икакве сумње, фалзификат Ивана Томка Марнавића, састављен највише на основу Баронијевих Црквених летописа, даље страних извора које Бароније наводи и, напослетку, нашега Барскога родослова и наших писаца Мавра Орбинија, Јакова Лукарија и, сасвим мало, Антона Вранчића. Како је Марнавић имена и чињенице што их је нашао у овим изворима и литератури изменио и како је повезао позната лица и догађаје измишљеним везама, то је показано на листовима пред овим. Исто тако је утврђено да су му у овоме колико нелепоме, толико омиљеноме послу сврхе биле личне, националне и религиозне. Ради њих је византински цар Јустинијан постао потомак рода Константина Великога, од кога је Марнавић изводио и своје порекло. Њих ради је Марнавић покушао тобоже најсигурнијим извором, делом царева васпитача Богомила, зајамчити словенство цара Јустинијана, које је већ затекао код Орбинија и Лукарија. Код њих је нашао и српско име Управда, у XV в., које је већ Лукари пренео на цара Јустина и његова наследника Јустинијана, али тек Марнавићу је успело да својим спретним фалзификатом увуче Управду као Јустинијана у светску историографију. Све ради веће славе свога и словенскога рода. Правоверност Јустинијанову нашао је Марнавић искрено прослављену и учено доказану код Баронија. Зато му није ништа друго требало него да вешто истакне католичанство великога цара и тако прослави своју римокатоличку цркву. Сав личан, као сви славољупци без мере и укуса, Иван Томко Марнавић је ценио личности и догађаје највише према томе колико их је довео у везу са собом и са свим што је њему било мило и корисно. Тако је и зато је цар Јустинијан постао у његову фалзификату Justiniani vita потомак Константина Великога, чврст Словен и жарки римокатолик. Све као и он.

---

In: Глас Српске краљевске академије. Други разред. CLXXXIV : 93 (1940) 169-248.

Zusammenfassung:
Ueber das angebliche Slaventum des Kaisers Justinian