ŠIBENIK

sl1

Grad i tvrdjava Šibenik (Coronelli)

sl1

Grad Šibenik, prestonica pokrajine Mletačka Dalmacija (XVII v.)

Istorijski nazivi

Sibinicum, Sibenicum, Sebenico

Etimologija

Poimeničen pridev šiben od šib (Skok III 390b), jedan Šibenik i kod Celja, Šibenica kod Jajca. (A.L.) [Po narodnoj etimologiji, ime ovog grada vezuje se za reč šiba, upor.: S onu bandu Šibenika / šiban trava do koljena (Vuk, Рјечник, s.v. шибан) ili izreku: „Šibeniče, šibe te šibale”.]

Atribucija

Geografski položaj

43° 44’ N, 15° 54’ E   
Grad u Hrvatskoj.

Istorijat

Nalazi se u srednjoj Dalmaciji, na ušću Krke u Prukljansko jezero.
Prvi put se pominje 1066. (u ispravi kojom hrvatski kralj Petar Krešimir poklanja „kraljevsku slobodu” benediktinskom samostanu u Zadru), a po drugim izvorima 1185. (iz kog doba potiče kartular u kojem se pomenuta isprava čuva). Na mestu ranijeg kastruma stajao je utvrđeni zamak sv. Mihovila (castrum sti. Michaelis) koji je srušen 1221. Prema tradiciji, grad su osnovali gusari, a činjenica jeste da je gusarenje bilo jedan od važnijih zanata u Šibeniku. Kombinovano sa trgovinom uopšte i sa prometom robova posebno (prvi pomen 1080), ono je stanovnicima Šibenika ubrzo donelo značajno bogatstvo i konačno ih odvratilo od zemljoradnje kojom su se u početku pretežno bavili.
Takođe u XI v. (1097) odigrala se na Petrovoj gori istorijska bitka u kojoj je hrvatski kralj Petar, čija je prestonica bila u Kninu, pružio otpor mađarskom prodiranju na Jadransko more i tom prilikom poginuo. Tada je ugarski kralj Koloman došao do mora i 1102. poneo naslov kralja Ugarske, Hrvatske i Dalmacije. Koloman je bio u rodbinskim vezama sa vizantijskim carem Aleksijem, s kojim je sklopio i savez protiv južnoitalskih Normana. Zato je vizantijski dvor, kome su dalmatinski gradovi pravno pripadali, stavio gradove pod Kolomanovu zaštitu, kao što je ranije – zbog nesigurnog stanja u Hrvatskoj – istu ponudu bio učinio Veneciji. U vekovima koji će doći, Mlečani i Ugri su se i dalje otimali oko Šibenika, zapravo sve do 1412. kada su Mlečani preovladali.
U XIII i XIV v. – pod upravom Bribirskih knezova – Šibenik se naglo širi i razvija, uglavnom podstaknut pomorstvom i trgovinom, ali i prilivom stanovništva koje je bežalo ispred Tatara. Uz sve to, 1298. papa Bonifacije VIII uzdiže ga u rang grada („civitatis insigniis decorantes”), a njegovu glavnu crkvu proizvodi u katedralnu. U XIV v. Šibenik nakratko dolazi pod vlast Venecije (1322) i ulazi u sukob sa Zadrom (oko vlasti nad ostrvima, 1324), Trogirom (1327–1329), hrvatskim knezovima (1342–1349), i najzad sa Venecijom samom (1378). Kada je 1409. kralj Ladislav prodao Veneciji za 100.000 dukata sva svoja prava na Dalmaciju i posebno Zadar sa Novigradom, Vranom i ostrvom Pagom, Šibenik se pobunio protiv prelaska u mletačke ruke, ali je 1433. kralj Žigmund konačno predao Veneciji i preostale dalmatinske gradove, uključujući Trogir i Šibenik. Otada, ovi gradovi gotovo pet vekova ostaju izvan Hrvatske.
Kao deo Mletačke republike, što je bio od 1412. do 1797, Šibenik je prvo izgubio pravo da raspolaže svojim prihodima (već 1414), a potom je 1416. dobio kastel (čemu se pre toga vekovima opirao), budući da su se već dve godine ranije u okolini grada pojavili Turci. Posle pada Carigrada 1453, kada opasnost od Turaka postaje konkretna i neposredna, Venecija naoružava dalmatinske gradove koje je poslednje osvojila, a među njima je i Šibenik. Već su 1468. Turci napali teritoriju Šibenika, opljačkali je, popalili i pobili stanovništvo. Posle toga turski napadi bivaju sve češći i nastavljaju se tokom čitavog XVI v., naročito tokom mletačko-turskih ratova 1537–1542. i 1570–1573. Posledice ratova osećale su se u Šibeniku sve do 1591. kada stanje počinje polako da se popravlja i smiruje. U XVII v. između Venecije i Turske vlada mir, ali turski upadi na šibensku teritoriju ne prestaju, iako su mnogo ređi i manje razorni. Tokom Kandijskog rata (1645–1669) Šibenik je i direktno napadnut 1647. kada ga je u poslednji čas odbranio general Foskolo dovevši pomoć iz Venecije. Dve godine kasnije (1649) Šibenikom je harala kuga, druga u istom veku (prva 1637), ovaj put doneta iz Bosne koju su pljačkale grupe šibenskih građana morenih glađu. Ta druga epidemija je odnela više od 6.000 ljudi, ne računajući vojnike i pastire. Posle pljačke napuštenih kuća i imanja, u Šibeniku nije ostalo ni 1.500 stanovnika. U malo slabijem vidu kuga se vratila 1690.
Početkom XVIII v. Šibenik je, zajedno sa celom Dalmacijom, bio uvučen u Drugi morejski rat (1714–1718) koji se završio Požarevačkim mirom. Turske granice su posle toga povučene daleko ka Dinari, ali je cela regija izašla iz rata jako osiromašena od čega se nije osetnije oporavila sve do pada Venecije 1797. Od 1809. do 1813. Šibenik je bio u sastavu Napoleonovih Ilirskih provincija. Posle toga bio je pod upravom Austro-Ugarske, a posle Prvog svetskog rata uzela ga je Italija, posle čega je ušao u sastav Jugoslavije.

Epski kontekst

Hrišćanske pesme u Šibeniku pominju kapetana Vuka Jerinića (Vuk III, 54 - verovatno kapetana Vuka „s Lopatnika iznad Šibenika” u MH IV, 40), primorca Jovana (Vuk VI, 66) i Jerka Latinina, tj. „latinskog zakona” odnosno katolika (ER 136). U muslimanskim pesmama ulaz u grad Šibenik čuvaju četiri soldata (KH I, 24), Šibenik - dalje - ima bana a ban kćer Ružicu (KH I, 26), i u njemu živi Mitar Miljković koji prosi Jelu, sestru Bardarića Janka sa Kotara (MH III, 15).
Prema KH II, 50, Šibenik slavi Malu Gospojinu (Rođenje Presvete Bogorodice, 21. septembra):

Dok osvane vlaška svetkovina,
Svetkovina, mala gospojina.
Kada svane i sunce ograne,
Zapucaće na gradu topovi,
A na crkvi zvona udariti,
Pa se hoće crkva otvoriti,
Sav će narod polazit u crkvu (222-228).

Drugi (ili Mali) morejski rat 1714–1718.
Objavila ga je Turska 10. decembra 1714. s namerom da u potpunosti osvoji Peloponez i vrati izgubljene posede u Dalmaciji. Tokom 1715. Turci su uspeli da ovladaju svim mletačkim utvrđenjima između Egejskog i Jonskog mora. Iste godine vođene su velike borbe u Dalmaciji. Presudna bitka vodila se za Sinj, gde je turska opsada pretrpela, na dan Velike gospojine, potpun neuspeh. U spomen na pobedu sinjskih branitelja i iz zahvalnosti čudotvornoj Gospi Sinjskoj nastalo je viteško nadmetanje — Sinjska alka. U junu 1716. i Austrija stupa u rat pod zapovedništvom princa Eugena Savojskog koji 5. avgusta odnosi pobedu kod Petrovaradina i zauzima Temišvar, a u severnoj Bosni Doboj, Brčko i Bijeljinu. Vojska pod zapovedništvom hrvatskog banskog namesnika Ivana Draškovića osvaja Jasenovac, Dubicu i Kostajnicu. U avgustu 1717. Eugen Savojski zauzima Beograd i Šabac, a 1718. Zvornik. U Dalmaciji je oslobođen Imotski, a u prodoru mletačke vojske u Hercegovinu spaljen je Mostar. Rat je okončan mirom u Požarevcu (5–7. jul 1718), na osnovu načela da svaka strana zadržava teritoriju koju je osvojila; određene su nove granice između Austrije, Mletačke republike i Turske. Austrija je dobila j/i Srem, severnu Srbiju, Banat i Malu Vlašku. Mlečani su izgubili Moreju, uporišta na Kritu i Gabelu na Neretvi, dok su u Dalmaciji stekli čitavu Imotsku Krajinu i granice na vrhovima Dinare.

Literatura

book1969Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, сакупио га и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, „Нолит", Београд 1969.  cobiss
book1970Vojna enciklopedija, 1-10, Redakcija vojne enciklopedije, Beograd 1970-1975.Beograd 1980.  [s.v. Grad]  cobiss
book1975Даничић, Ђура : Рјечник из књижевних старина српских, 1 -3, фототипско издање „Вук Караџић", Београд 1975.  [3:487]
book1976Šibenik. Spomen zbornik o 900. obljetnici, Šibenik 1976.  [77-229]  cobiss
book1976Kravar, Miroslav: O imenu grada Šibenika, Šibenik. Spomen zbornik o 900. obljetnici, Šibenik, 61-70.
book2002Енциклопедија православља, 1-3, „Савремена администрација", Београд 2002  [tom 3]  cobiss