169

"Плишиницо, висока планино,

у теби ми росну ружу кажу!                                       посну = росну (п = р)

Ја почеках руже чекајући,

које руже, које моје драге.

Када драга дорастила била

дође туђин из далеке земље                                    ћ = ђ

пак узео јауклију моју

пак ме зове да му будем куме.

А како ћу драгој бити куме,                                       и = ј

већ ми ваља ићи кумовати!"

Када су били на конаку првом

паке сели да повечерају

када куму дође чаша прва

не напија сватом ни дјевером,                                  і = и                       дѣверѡм (ѣ = је)

већ дјевојки, својој куми драгој:                                              дѣвоіки (ѣ = је)

"Здрава, кумо, под бјелим дуваком,                      бѣлим (ѣ = је)

ни у моје ни у твоје здравје,                                       здраві`е = здравје (і`е = је)

већ у наше прво миловање                                                        ні`е = ње

кадно смо се л`јепо миловали!                                 лѣпо (ѣ = је)

Јошт чујеш ли, драга кумо моја,

што у мајке иглицом навезла –                                  і = ј

све у газде у црну дерала;                         гасте = газде (ст = зд)   цер = цр   тѣрала (т = д) (ѣ = е)

што код мајке ладне воде пила –                                             гѡд = код (г = к)               а = е

све код газде у сузе просула!"

Вели њему лијепа дјевојка:                                                       лѣпа (ѣ = ије)                     дѣвоіка (ѣ = је)

"Јао куме, јер ме тако кунеш!"                                 ми = ме (и = е)

"Моја кумо, не кунем те врло,

али хоћу да те сада кунем:

бог ти дао девет дјевојаках,                                                      дѣвоѩках (ѣ = је)

од све девет једна жива била,

она стекла нокте виверичје

пењала се од гране до гране,

а ти, кумо, од руке до руке,

паке дошла и до моје руке!"

То изрече, остави сватове,

пак отиде бјелу двору свому.                                   бѣлу (ѣ = је)