ЕР 167

Два прибига горицу прибјегоше i= и прiбѣгоше (јат = и? је?)

влашки јунак с Туркињом дјевојком н = њ дѣвоiком (јат = ије)

побјегоше у гору зелену.

Кад су били насрид црне горе, насрѣд (јат = е? и?)

разболи се Туркиња дјевојка (можда: дивојка?)

ни код села, ни код воде ладне,

већ у гори под јелом зеленом. е = је

Забрину се Туркиња дјевојка

а јошт горе влашко момче младо: у = о

„Давор боже, мили господине, гсне = господине

што ћу сада учинити, јунак,

што ћу с коња, да што ћу с дјевојке? з = с

Не имам коњу ни зоби ни с'јена, сѣна (јат = ије? и?) сина?

а дјевојки никакве понуде.“ т = д

А кад види Туркиња дјевојка

да се брине младо влашко момче,

вели њему Туркиња дјевојка:

„Не брини се, драга душо моја,

ја нисам се поболила бољком л' = љ

већ те кушам јесам ли ти драга.“

Онда вели влашки добар јунак:

„До сада си ми врло драга била,

а од селе како змија љута.“ с = з