143

Цвили, тужи туцаче Манојло                             Цвѣли (ѣ = и)                      и = ј

цвили, тужи у биломе Сењу                               цвѣли (ѣ = и)                       бѣломе (ѣ = и)

и у тужби ситну књигу пише                               ни = њи

и зазивље млада роба свога:

"Хе Ћенану, робу из потаје,                               и = је

кад ли ћеш за ме откуп дати?"                          калићешъ = кад ли ћеш

Ћенан пише своме господару:

"Не питај ме, драги господару,

ја како ћу за те откуп дати?"

Веће моли стару мајку твоју                              і = ј

нека седла добра коња твога

и нек оправља млада Ћенана

врло мила роба твога                                          вер = вр

нек свитује добра коња твога                            свѣтуѥ (ѣ = и)

или знаде мало и велико                                               знадемъ = знаде

да ти коњиц не зна говорити,                            нъі = њи

а Ћенан ти знаде говорити

знати ће и за главу твоју."

Скочила је Манојлова мајка

оседлала добра коња Ждрала                          щрала = Ждрала (щ = Жд)

оправила и Ћенана роба

липо га је мајка свитовала:                                           лѣпо (ѣ = и)              свѣтовала (ѣ = и)

"Хе Ћенану, драго дите моје,                            дѣте (ѣ = и)

јаши коња и липо га учи                                     ж = ш             лѣпо (ѣ = и)

када будеш у билому Сењу                                           бѣлому (ѣ = и)

врло ће ти коњиц разиграти

изићи ће Сењани јунаци                                     ні`ѩ = ња

ти се не дај коњу ни гледати

да камоли да коња уфате,

нека врло тешким вриском вришће    тежкѡм (ж = ш) (о = и)       врище (щ = шћ)

вриском вришће а ногом удара

док не види свога господара."

Кад отиде добар коњиц Ждрал

изведоше туцака Манојла

а кад га види добар коњиц Ждрал

стаде коњиц као стини камен.                          стѣни (ѣ = и)

Ћенан стаде коњу говорити:

"Не дај му се хитро уфатити

докле оно руо не обуче

у ком су га власи заробили."

Обуче се туцаче Манојло

у својему руху материну

чим ће га добар коњиц познати.

Кад загледа добар коњиц Ждрал

стаде коњиц како стини камен                         стѣни (ѣ = и)

и изиђе туцаче Манојло                                      изиће = изиђе (ћ = ђ)

у својему руху материну

уфати га како брата свога.

Манојло коњу говорио:

"Знаш ли, коњу, знаш ли, добро моје,

кадно зопца по дукат бијаше                            б = п

теби мало зоби не бијаше                                              биаше = бијаше (а = ја)

код Манојла твога господара.

Мили коњу, мило добро моје,

могу ли се у те поуздати

да м` изнесеш из билога Сења?"                                 бѣлога (ѣ = и)

Коњ говори своме господару:

"А бога ти, мили господару,

ти се немој у ме поуздати,

већ се уздај у разума свога."                 у разуму свою = у разума свога (у = а) (ю = га)

Чекао је туцаче Манојло,

чекао је за девет мисеци                                               мѣсеци (ѣ = и)

кад је било девета мисеца

Манојло краљу говорио:

"Хе ти краљу, да мој господине,

дај ти мени сина јединога

да га учим на коњу јахати

и <са> својиме краљем говорити."                              и = ји

Краљ је дао умље за безумље                         ум`нѥ за безоум`нѥ (нѥ = ље)

послао је сина јединога

послао га туцаку Манојлу

да га учи на коњу јахати.

Узео је туцаче Манојло,

узео је сина краљевога

и изведе добра коња Ждрала.

Манојло <је> коњу говорио:

"Мили коњу, мило добро моје,

могу ли се у те поуздати

да изиђем из билога Сења                                            ћ = ђ               бѣлога (ѣ = и)         

да изнесем сина краљевога?"

Коњ говори свому господару:                           нъ = њ

"Хе Манојло, драги господару,

ти се немој у ме поуздати

ни у млада сина краљевога,

већ се уздај у бога вечнога                                за б`га = у бога (за = у)     вечнѥга (нѥ = но)

и добро се за уздицу држи."                               ст = зд                       дер = др

Скочио је туцаче Манојло                                              туцаце (ц = ч)

липо свога коња оседлао                                               лѣпо (ѣ = и)

и злаћеном уздом зауздао                                            ѥ = е              ст = зд

и коњу потихо говорио:

"Хајди, коњу, што год брже мореш!"

Коњ говори свому господару:

"Хе Манојло, драги господару,

ја сам туцак, ти си други са мном.

Него ради сину краљевому

да би ласно са мном ишетао

како би се на мени учио

и ти би се ласно опростио."

Скочио је туцаче Манојло

узео је сина краљевога

три пут га пасом припасао                                 пазѡм           пріпазаѡ = пасом припасао (з = с)

а четврти од сабље кајасом                                          вер = вр        з = с

пак се мину прико равна поља

како звизда прико ведра неба                          звѣзда (ѣ = и)

и однесе сина краљевога

однесе својој старој мајки.

Чекала га краљица госпоја                                           ли = љи

чекала га за девет мисеци                                            мѣсеци (ѣ = и)

а кад било девета мисеца                                              мѣсеца (ѣ = и)

да напише књигу иза књигу

те је шиље туцаку Манојлу:

"Так ти бога, туцаче Манојло,

пошљи мени драго дите моје                            дѣте (ѣ = и)

простићу ти тешко дуговање."                          ж = ш             ні`е = ње

Књигу пише туцаче Манојло

те ју шиље краљици госпоји:

"Хе краљице, хе госпојо моја,

када дође летњи Ђурђев данак                                   ћур`ћевъ = Ђурђев (ћ = ђ)

послаћу ти драго дите твоје."                            дѣте (ѣ = и)

Кад је дошао летњи Ђурђев дан          лѣт`ни (ѣ = е)     ћур`ћовъ = Ђурђев (о = е)   д`н = дан

част учини туцаче Манојло

како да ће тешки обед дати

и изведе сина краљевога,

изведе га на зелену траву

заклао га како јагње младо                                           не = ње

метнуо га на доброга коња

послао га краљици госпођи

по Ћенану младу робу своме

на својему добру коњу Ждралу.

Кад је било ноћи у поноћи,                                            пол`ноћи = поноћи

у поноћи дванаист сахати                                              пол`ноћи = поноћи

узе Ћенан сина краљевога

остави га пред краљевим двором.                              о = и

И изишла краљица госпоја

и нашла је сина јединога

и стала плакат` и говорити:

"Хе ти краљу, господине,

нисам <ли> ти јадна говорила                           и = о

да не дајеш умље за безумље

влах ће жалост за срамоту вратит!

Зашт` учини, краљу господине,

те Манојла ти на муку метну

живом зубе из главе повадио                           с = з

јошт си му више учинио

катран си му у уста сипао!                                             з = с

Он ти ништа није учинио,

веће ти је мало учинио

однео ти сина јединога

заклао га како јагње младо                                           не = ње

мртвога ти пред двор послао                            дворѡм = двор

нека гледиш и нек јадикујеш

више него јадовита мајка

која ништа учинила није."

Краљ госпођи потихо говори:                           лъ = љ

"Хе краљице, хе госпођо моја,

ако нам је чедо уморио                                       чето = чедо (т = д)

он нам није краљство освојио."                                    лс = љс          иѡ = јио